Пад Милошевића: Шта се дешавало петог октобра 2000. године ван Београда
Ово су приче обичних људи који 5. октобра 2000. години нису били на протесту у Београду где је скоро пола милиона људи тражило да Милошевић оде са власти.
Када је 6. октобра 2000. године у десет и тридесет увече Слободан Милошевић стао пред телевизијске камере како би објавио да више није председник Савезне Републике Југославије, те да ће се „посветити породици и унуку Марку&qуот;, претходни дан, 5. октобар, ушао је у историју.
Више стотина хиљада људи из целе Србије провело је тај четвртак у Београду, испред и у Народној скупштини, захтевајући признавање изборне воље грађана на изборима за председника Савезне Републике Југославије и посланике савезне и локалних скупштина одржаних 24. септембра.
Дан након избора, опозициона коалиција ДОС - скуп 18 партија и покрета основан у јануару те године - проглашава победу на свим нивоима, док коалиција Милошевићеве Социјалистичке партије Србије и Југословенске левице његове супруге Мирјане Марковић, пораз признаје само на локалним изборима.
Десетине хиљада људи излазе на улице у знак протеста, а блокаде и протести се шире по целој Србији.
Ово су приче људи који се нису запутили ка главном граду тог четвртка.
Прва прича: Врање - Пети октобар на службеном путу
Предраг Станојковић, власник приватне фирме
Тада сам имао 28 година, био сам директор Симпове фабрике кожних гарнитура.
Врање је било последњи бастион социјализма свих тих година, живело се од Драгана Томића и од Симпа, и још неких фабрика заосталих из прошлих времена.
За нас који смо радили у Симпу, то предузеће је било „држава у држави&qуот;, живели смо за то. Нама је сервирана прича да уколико дође до неких промена, Симпо ће „буквално да се угаси, ви ћете те бити на улици&qуот;. Већина радника, као и већина становника Врања, то је и мислила.
- Две деценије од завршетка НАТО бомбардовања
- СПС - „начин живота&qуот; или „странка деведесетих&qуот;
Владао је тотални медијски мрак, који је био другачији од овог „мрака&qуот; сада. Дуго смо живели у једној великој заблуди. Зато је 5. октобар био нешто неочекивано у Врању.
У локалним медијима се пред 5. октобар причало да ће „они који хоће да руше државу&qуот; ићи за Београд. Мали број људи који је подржавао опозицију - а треба имати у виду да су се у то време ширили протести по Србији, док је у Врању било 20, 30, 50 до највише стотинак људи - они су знали да се спрема протест и они су отишли.
Био сам на службеном путу тог дана и док сам се враћао, чуо сам да људи на граници причају о томе шта ће бити даље. Иако се тај догађај крчкао неко време, нико у Врању то није очекивао.
Ипак, 5. октобар је у Врање дошао много касније. Због разних политичких компромиса, СПС је остао у Врању и после промена. Питали су се за све и даље.
Данас су моја осећања веома помешана. Мени је драго што је дошло до промена, али ми је жао што нисмо искористили шансу за брже и нормалније прикључивање остатку света - да ли је тај свет сад нормалан или није... Нисмо искористили ту шансу. Многи су искористили жеље обичних људи да направе каријере и да се финансијски окористе.
Добар део њих је и даље у власти, они продају исту причу, али у другим дресовима.
Жао ми је што се Срби никада неће опаметити, имамо најкраће памћење на свету и што ће нам вечити избор бити „Ћути, добро је да смо живи и здрави, барем имамо да једемо и пијемо&qуот;. Жао ми је што се никада нећемо призвати памети.
Друга прича: Пожаревац - Јуриш на Марка Милошевића
Момчило Вељковић
Имао сам 39 година и добио сам отказ у месној индустрији због опозиционог деловања. Преживљавао сам тако што сам продавао опозиционе новине, сатирични лист Наша крмача и Наше новине.
Пожаревац је тада био изоловано место, на снази је био апартхејд у коме је владао син Слободана Милошевића. Марко је имао развијен бизнис, имао је радио Мадону, истоимену дискотеку, неколико продавница. Посебно је било тешко опозиционарима, јер их је Марко шиканирао и сејао страх.
На улицама Пожаревца је почетком октобра 2000. године било око 20 хиљада људи који више на челу државе нису хтели да виде Милошевића. То је био велики знак да је дошао крај Милошевићевој владавини, чекали смо само да се то озваничи.
Петог октобра је много Пожаревљана кренуло ка Београду, а они који су остали, пратили су шта се дешава пред Скупштином.
Око седам увече, једна група људи је улетела у пекару коју је држао Марко Милошевић.
Марко је седео са пријатељима и пио пиће, једна група демонстраната је кренула ка њима, Марко је побегао. Дан касније је напустио Србију и никада се више није вратио у Пожаревац.
Пекара је демолирана. Мој покојни брат је, са још неколико људи, покушао да заустави демолирање пекаре, али није успео у томе. На крају су рекли бесним демонстрантима: „Лупајте, ломите, дајте себи одушка&qуот;.
Ја сам у том тренутку већ стигао у Београд. Путовање је трајало јер су на путу биле барикаде на мостовима и бензинским пумпама. Кад смо то пробили, релативно лако смо стигли до Београда.
Данас на 5. октобар гледам као на један историјски догађај - дан када је пала једна диктатура.
Вратили смо се у светске токове, скинуте су санкције, кренуло је набоље, али се никада није десио тај фамозни 6. октобар и систем се никада коренито није променио.
Трећа прича: Књажевац - Тинејџер први пут на бини
Иван Ристић, дизајнер
Имао сам 15 година и тек сам кренуо у прву годину средње Електротехничке школе у Зајечару. Само што смо дошли у школу, стигло је обавештење да су отказани часови. Било нам је супер, спаковали се и сели у аутобус да се вратимо у Књажевац. На уласку у град смо морали да изађемо из аутобуса, нисмо могли даље - колона демонстраната је зауставила саобраћај. Прикључили смо се маси на улици.
Купили смо пиво и наставили ка центру града.
Атмосфера је била одлична, сви су се зезали. У то време сам свирао у панк бенду Пешачки прелаз. У центру града је била постављена бина на којој су се смењивали локални опозициони лидери и бендови. Пришао ми је друг из бенда који је управо сишао са бине и питао ме да ли бисмо се ми из Пешачког прелаза попели на бину и одсвирали нешто.
Пре тога смо наступали једном пред више од хиљаду људи, на прослави српске Нове године. Овде је било много више људи.
Попели смо се на бину. Била ми је невиђена фрка. Сви смо били малолетни у том тренутку и стајали смо пред највећом масом до тада.
Нисам имао појма шта је наш наступ значио у политичком смислу. Ја сам се попео на бину, са огромном тремом и видео масу људи која се смеје и пева - све ми је то било интересантно.
Нисам имао појма шта значи Слоба, осим што су баба и деда тада говорили да је Слоба зао.
Тек касније сам схватио шта се тог дана дешавало. Никада нисам размишљао о Слоби или променама, али мој отац јесте. Имали смо фабрику која је ципеле продавала домаћим радњама. Када је Слоба отишао, Кинези су масовно почели да долазе и отварају радње, па је отац почео да псује и говори да у време Слобе тога није било.
Не знам да ли је данас боље него под Слобом. Мислим да је првих неколико година након пада Милошевића било боље, а данас, данас нема ратова и инфлације, али погледајте како живе људи.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 10.05.2019)
Крај Пиксијеве ере: Стојковић више није селектор фудбалске репрезентације Србије
