Dečji rad i Nutela: Pravi li se čuveni krem od lešnika koje beru najmlađi
Šta iz kompanije Ferero čine kako bi se osigurali da njihov proizvod ne počiva na dečjem radu.
Gotovo tri četvrtine lešnika na svetu dolazi iz Turske, a njihov najveći kupac je kompanija Ferero, koja proizvodi Nutelu, namaz od čokolade i lešnika. Ali lešnike beru uglavnom migranti, među kojima ima dece, koji naporno rade za veoma male nadnice.
Šta iz Ferera čine kako bi se osigurali da njihov proizvod ne počiva na dečjem radu?
„Kada kažemo lešnik, za mene to znači bedu - težak je to posao", kaže Mehmet Keleči dok na leđima nosi vreću tek sakupljenih lešnika tešku 35 kilograma.
Oko njega, visoko na obronku jedne turske planine, porodica kurdskih radnika migranata polako se kreće između stabala lešnika. Otac se služi drvenom motkom kako bi tresao grane iznad njihovih glava; njegova žena i deca saginju se ili čuče kako bi sakupljali grozdove lešnika koji u bledozelenim čaurama padaju na tlo.
Iscrpljujući je to posao, koji se obavlja otprilike deset sati svakog dana, na padini toliko strmoj da je lako izgubiti ravnotežu.
Dvojica radnika, Mustafa i Muhamed, rade tu ilegalno. Jedan ima dvanaest godina, drugi deset, što je daleko ispod minimalne dozvoljene starosti radnika u Turskoj.
Ovo predstavlja uobičajen prizor u avgustu, kada je duž obale Crnog mora u Turskoj u toku berba, koja donosi 70% svetskih zaliha lešnika.
Većina berača su sezonski migranti sa siromašnog juga i istoka Turske, uglavnom Kurdi.
Zvanična nadnica koju su odredile lokalne vlasti iznosi 95 lira (13 funti, 16 dolara, 15 evra) dnevno. Kada se to preračuna u sate, iznos je niži od zvanične minimalne neto zarade u Turskoj, koja iznosi 2,020 lira mesečno za radnu nedelju od 40 do 45 sati.
Ali ova porodica će zaraditi još manje - najviše 65 lira dnevno po osobi, a najverovatnije tek 50 - nakon što plate proviziju od 10% poslodavcu koji ih je doveo tu i putne karte od svog doma u Šanlijurfi i nazad, kao i kad pokriju troškove života tokom odsustva.
Kazim Jaman, suvlasnik voćnjaka, tvrdi da je protivnik dečjeg rada. „Teraju decu da rade kao mašine. Misle samo na to da što više dece zaposle i ostvare što veći profit."
Ali on kaže da većina uzgajivača to prihvata - kao i da on nema izbora osim da plaća decu, zato što njihovi roditelji insistiraju na tome da ona rade.
„Pokušavam da ih sprečim da rade, ali onda oni kažu da će otići", tvrdi on. „Majka i otac hoće da deca rade - i da ih se plati."
„Taj lanac se mora prekinuti", dodaje on.
Ali kako? U Turskoj postoji oko 400.000 porodičnih voćnjaka kestena. Većina je mala, poput Kazimovog, i prostire se na tek nekoliko jutara. Mnogi uzgajivači, poput njega, ne znaju gde završavaju njihovi lešnici.
Na suprotnom kraju često složenog dobavljačkog lanca nalaze se poznati turski i međunarodni proizvođači slatkiša kao što je Ferero - italijanska porodična kompanija koja proizvodi Nutelu, Ferero Roše i čokolade Kinder.
Ferero otkupljuje oko trećine celokupnog turskog prinosa lešnika. Nužno je da to radi. Količina Nutele koju godišnje proizvede teška je koliko i zgrada Empajer stejt, to jest oko 365.000 tona.
Na svom veb-sajtu firma Ferero, koja ne uzgaja niti prodaje lešnike, tvrdi sledeće: „Utvrđivanje porekla je ključno za održavanje kvaliteta proizvodnje i proizvoda."
Kompanija namerava da do 2020. razvije stoprocentno praćenje porekla lešnika. Međutim, trenutno, prema njenom poslednjem izveštaju, koji će uskoro biti objavljen, u stanju su da prate poreklo u samo 39% slučajeva.
Ispratite li lanac prodaje, postaće vam jasno koliko daleko u tome mora da se ide.
Enginaj Akčaj, koji živi u Orduu, gradu na obali Crnog mora koji zavisi od uzgoja lešnika, jedan je od više hiljada malih nezavisnih trgovaca lešnicima, poznatih kao manavi.
Uzgajivači dopremaju svoj proizvod u vrećama i on ih plaća prema kvalitetu - to jest ključnom odnosu između težine ljuske i jezgra - pre nego što će lešnike preprodati fabrikama za preradu koštunjavog voća ili direktnim izvoznicima kao što je Ferero.
On, međutim, tvrdi da Ferero od njega ne traži informaciju o uzgajivaču od kog su stigli lešnici, kao ni o uslovima za rad na tim farmama.
„Dečji rad nema nikakve veze s nama. Kontrolisanje i nadziranje toga sprovode država i snage reda."
Sledeći u lancu su mešetari poput Osmana Čakmaka. On kupuje od trgovaca i prodaje Fereru i drugim izvoznicima i proizvođačima.
On takođe tvrdi da Ferero ne traži informacije o tome ko tačno uzgaja lešnike koje on prodaje.
„Ja ih kupujem, ja ih prodajem. U tom trenutku je nemoguće nadzirati tone lešnika", kaže on.
U vezi s Fererom dodaje: „Ako nemaju sopstvene projekte kvalitetnog uzgoja, nije moguće znati od kog tačno proizvođača lešnici stižu."
Fererov reprezentativni Program kvalitetnog uzgoja, koji je u Turskoj pokrenut 2012. godine, nudi uzgajivačima lešnika besplatnu obuku za efikasnije tehnike uzgoja, kako bi im se omogućila veća zarada - a pritom oni zadržavaju pravo da prodaju lešnike kome god žele.
Na jednoj od pokaznih farmi koje je otvorio Ferero agronom Gokhan Arikoglu pokazuje kako - uz poboljšano potkresivanje, navodnjavanje i kontrolu štetočina - jedno stablo kestena može da iznedri grozdove od čak 21 lešnika. Na tradicionalnim imanjima se najčešće viđaju grozdovi od po četiri lešnika.
Sarađujući delom sa nevladinim organizacijama i drugim agencijama, Ferero takođe podučava uzgajivače, radnike na farmama, poslodavce, trgovce, mešetare i ostale pripadnike zajednice, kao što su seoske starešine, u cilju postizanja veće održivosti sektora. To podrazumeva upoznavanje sa pravima radnika, s posebnim osvrtom na izbegavanje dečjeg rada. Kompanija se trudi da u programe obuke uključi žene, među kojima su i uzgajivačice.
Iz Ferera tvrde da je program dosad prošlo više od 42.000 uzgajivača. To znači oko jedne desetine od 400.000 uzgajivača u Turskoj.
Koliko, onda, kompanija može da bude sigurna da lešnike ne sakupljaju deca?
Bamsi Akin, generalni direktor Fererove fabrike lešnika, izjavio je u jednom od retkih intervjua: „Ako otkrijemo da se do proizvoda došlo na neetički način, nećemo ga uzeti. Mi kroz obuke ispunjavamo našu ulogu u poboljšanju društva... Ali je li sistem u potpunosti čist? Mislim da to u ovom trenutku niko ne ume da kaže."
Na pitanje o trgovcu i mešetaru koji su za BBC izjavili da Ferero ne postavlja pitanja u vezi sa tačnim poreklom lešnika Akin odgovara: „Ne postavljamo pitanja, ali imamo način da to nadziremo iz drugog ugla... Pre nego što je počela sezona, razgovarali smo s njima [trgovcima] i predočili smo im naše zahteve u pogledu društvene prakse."
On tvrdi da Ferero zna imena posrednika od kojih vrši otkup, te da može da ponudi spisak, „izuzev onih imena koja spadaju u poslovnu tajnu". Ali i dodaje: „Ne mogu da garantujem da imamo imena svih uzgajivača."
A kada je reč o tome jesu li tvrdnje o prađenju porekla na veb-sajtu kompanije tačne on tvrdi: „Ferero je uvek iskren prema svojim mušterijama."
Na drumu ispod voćnjaka koji gleda na Crno more, uzgajivač Kazim Jaman posmatra dvanaestogodišnjeg Mustafu kako prazni još jednu tešku vreću lešnika.
On sa žaljenjem kaže: „Pre neki dan sam video oca kako nabacuje vreću, veoma tešku vreću, na ramena deteta. Ja ga pitam: 'Šta to radiš?', a on odgovara: 'Neka se malo navikne'."
Jaman kaže da ga je Ferero pozvao da učestvuje u Programu kvalitetnog uzgoja, ali je on to odbio. Kao i mnogi drugi uzgajivači, on pripada starijoj generaciji - u svojim je šezdesetim godinama - koja podozrivo gleda na promene.
On kaže: „Lanac se ne može prekinuti delovanjem jedne ili dve osobe, ali s vremenom će se možda prekinuti."
Za to vreme, još jedna porodica kurdskih sakupljača uselila se u malenu drvenu kolibu bez struje koja će tokom narednog meseca postati dom za šest ljudi - majku, odraslog sina, dve odrasle ćerke i dvoje manje dece.
Pitao sam majku, Ajsu, koliko često jede čokoladu s lešnicima.
„Lično je ne volim", odgovara ona uz osmeh. „Uz svu patnju i jad koji mi donosi taj proizvod, ne želim da je vidim."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
(BBC News, 10.17.2019)
