Тужан Велики петак. Умро нам је још један човек. Цркве без људи, тугују! Тишина у Пазару, у Тија Бари гужва, али не као некада!

Све је исто. Живот се као на траци окреће од изласка до заласка сунца, опомиње људе на њихову основну обавезу – да се чувају – човека , да не прилазе једни другима. Јесте чудно неко време, али је постало у исто време и толико обично, сурово обично, да га једино тако можемо и морамо прихватити. Жеља је постала једина – остати здрав, сачувати ближње и тако утицати да се тамо у три на великој телевизији када се појаве људи с маскама на лицу, коначно једног дана,