Песникиња Радмила Петровић: Божури не цветају на Косову, већ у мојим гаћама
Радио 021 25.06.2020 | Снежана Милетић
Она бруси магичне светове прецизно сложеним речима и као поток бистрим синтагмама. Каже да смо чекић ставили у погрешне руке. Времена још има, мада истиче. Утисак је да би управо ова шмекер девојка са перорезом у џепу могла да промени овај свет. Трактор је упаљен. Жице су у брусхалтеру. Недостају још само четири пољупца.
Нема данас у Србији много песника који тако истанчано исповедају душу прикљештену жрвњем глупости, немилосрдне бахатости и простоте. Премало их је који попут Милене Марковић залазе у најмрачнији човеков хад, онај духовни и душевни, покушавајући тамо да нађу одговоре и разлоге за сав кал који се незаустављивао излио овим светом, који попут Душка Домановића вриште за добротом и бистрином, или који попут Радмиле Петровић исписују најдивније поеме за све нестајуће
