Prelazzi: “Enac!”
Mozzart sport 03.10.2020
Enac, čoveče. I sad nam je svima smešna ta reč, ali enac je bio enac, ne klasična ruka, ni slobodnjak ni penal, nešto između. Reč je, jedna od onih koju izgubiš iz vokabulara kad odrasteš i postaneš dosadan, verovatno nastala kvarenjem engleskog “hands”. (Oni još mlađi govorili su “maut” umesto “tajm-aut”, to je verovatno ista geneza?)
Prošlo je sigurno skoro četvrt veka otkako sam poslednji put učestvovao na takvoj utakmici, ali pamćenje je čudo: možda ne mogu da se setim neke vesti, pesme ili priče od juče, ali ovo, ovo pamtim jako dobro. Neka livada iza škole u tom prigradskom naselju, neka hrpa zajapurenih dečaka u poznom pretpubertetskom dobu, četiri školske torbe kao golovi i taktika koja se svodila na to da kao muva bez glave juriš tamo gde je lopta. Ceo školski čas, a možda i duže. Ni
