Из чијих руку узимамо хостије и нафоре, чије штиво читамо
Данас 30.10.2020 | Пише: Златко Паковић
Главна одлика кратког романа Дарка Цвијетића „Шиндлеров лифт“ (Сцхиндлеров лифт), у томе је што проговара и на мртва, насилном смрћу занемела уста жртава етничког чишћења несрпског становништва у Приједору 1992, 1993. године, не устукнувши да џелатима остави реална њихова имена, која пред светом и дан-дањи мирно носе.
Велико књижевно дело, најверодостојније је сведочанство. Његова величина, да се разумемо, у људском је подвигу његовог писца, који у њега залаже грађанску своју сигурност. Нема поткупљивог знања. Зато овде говоримо, најзад, о књизи знања, а не тек о зналачки написаној лепој литератури. Говоримо, дакле, о ретком случају кад се отпор грађанина претвара у његовој књизи у естетику отпора, кад се болни доживљаји чисте савести претварају у разговетну свест о
