Историја и комунизам: Фридрих Енгелс - од богаташког сина до светског револуционара

Ко је био Фридрих Енгелс - немачки филозоф, социолог и револуционар, рођен на данашњи дан пре 200 година?

Једни му замерају што је говорио о једнакости, а долазио из богате породице, други га не воле због наводног негативног мишљења о појединим народима, а има и оних који га славе као једног од најзначајнијих комунистичких теоретичара.

„Ако погледамо упечатљивост и убојитост његових идеја, оне ни данас не изгледају битно архаичне у односу на тада&qуот;, каже за ББЦ на српском Наташа Јовановић Ајзенхамер, доценткиња Филозофског факултета у Београду.

„Изгледају нам малтене као нека савремена слика експлоатације која се дешава, посебно у неким мање развијеним земљама&qуот;, додаје она.

• Октобарска револуција - пуцањ са Ауроре који је променио свет
• Није теорија завере: Тито, Хитлер и Стаљин били комшије
• Како је инвазија окончала Прашко пролеће 1968. године

Остаће упамћен и као најближи сарадник Карла Маркса са којим је развијао филозофски правац - марксизам, писао поједина дела и новчано му помагао, његов ангажман у радничком покрету, као и ширењу левичарске идеологије.

Леви га хвале, десни га куде

Поред значајних политичких и теоријских дела која је написао, Енгелсов допринос левичарском покрету се огледа и кроз „активистичку улогу&qуот;.

Поред Савеза комуниста, Енгелс је учествовао и у раду Прве интернационале - међународног удружења радника, насталог 1864. године.

Док га левичари углавном хвале, српски десничари га критикују.

Један од разлога је његов текст о Мађарској револуцији 1848. године када је јужнословенске народе окарактерисао као „контрареволуционарне&qуот; јер су стали уз Беч и Русију, а не побуњенике.

Замерали су му и наводно вређање и тврдили да је расиста.

„Мислим да је то мало преувеличано и да то треба читати у контексту краја 19. века, уз једну ширу геополитичку перспективу.

„Овако озбиљне теоретичаре, филозофе, па и најширем смислу схваћено, социологе не треба посматрати кроз те једностране призме&qуот;, сматра Јовановић Ајзенхамер.

Додаје да ауторе треба посматрати у „времену&qуот; када су стварали, а „не судити им из садашње позиције&qуот;.

„Увек би ауторе стављала искључиво у контекст у коме су стварали и тумачила њихове идеје у оквиру тог контекста.&qуот;

На марксизам су се позивали бројни политички покрети, партије и идеолози током 20. века.

„Маркс и Енгелс нису тај или било који други режим спроводили у делу, па бих волела да се говори о томе шта су они нама оставила у наслеђе у теоријском и практичном смислу, а касније интерпретације су тема за себе&qуот;, тврди она.

У Марксовој сенци

Иако је широј јавности познатији као „сарадник Маркса који је допуњавао његове идеје&qуот;, професорка Јовановић Ајзенхамер тврди да је Енгелс и те како допринео заједничком раду и „стварао значајна засебна дела&qуот;.

„Енгелса не треба посматрати као неког ко је био само у сенци Маркса. Све идеје које су заједно стварали и даље су и Енгелсове, колико су и Марксове&qуот;, говори Јовановић Ајзенхамер.

Каже да је Енгелсов допринос посебно важан код развоја теорија о проучавању религија, социологије породице и марксистичког феминизма, као и у „уношењу антрополошке дименизије&qуот; у Марксову теорију.

У делу Положај радничке класе у Енглеској, говори професорка, Енгелс даје уверљив приказ „капиталистичке експлоатације радника и радница&qуот; тог доба.

„Са једне стране Маркс је писао политичку економију и филозофију прилично сувопарно, а Енгелс је доносио антрополошку перспективу што се види у овом делу&qуот;.

Јовановић Ајзенхамер каже да је у другом делу Пореклу породице, приватне својине и државе, поставио основе за марксистички феминизам, јер је „много боље од Маркса&qуот; увидео и уобличио положај жена и односе унутар породице.

Професорка је недавно у хрватском зборнику „200 година Фридриха Енгелса&qуот; објавила рад о његовој анализи раног хришћанства.

Сматра да његово тумачење настанка хришћанства представља „основу за социологију религије&qуот;.

• Шта странци заиста мисле и знају о Титу
• Три деценије Берлинског зида - од подељеног света до пада комунизма

Успон младог Енгелса

Фридрих Енгелс је рођен 28. новембра 1820. године у пруском граду Бармену, данашњем Вуперталу, у богатој немачкој породици.

Био је најстарији од деветоро деце и васпитаван је у протестантском духу.

Његов отац, власник фабрике текстила, полагао је наде у младог Енгелса да ће наставити породични посао.

Због тога Фридрих није завршио гимназију, а већ 1838. године га отац шаље у Бремен где ће провести три године, обучавајући се за будуће вођење компаније.

Слободно време је користио да научи мачевање и јахање, постао је члан локалног хора и важио за доброг пливача.

Читао је пуно, посебно Хегела, и учио језике, а наводно је говорио преко 20 светских језика.

Почиње хонорарно да пише за Рајнске новине под псеудонимом Фридрих Освалд.

Уредник новина био је Карл Маркс са којим се једном накратко видео и упознао у Келну, пре пута у Велику Британију.

Пут за Манчестер и пријатељство са Марксом

Одселио се у Манчестер 1842. године где је у очевој фабрици прво радио као службеник, а потом управник.

Тамо упознаје Мери Бернс, младу ирску радницу са којом ће у бити у љубавној вези 20 година, али не и у браку јер је то било против њихових убеђења.

Она га је водила улицама Манчестера и показивала делове града у којима је живела радничка класа, што ће му помоћи у будућим истраживањима и радовима.

После две године решио је да се врати кући, па накратко свраћа до Париза да се сретне са Карлом Марксом, будућим дугогодишњим саборцем и сарадником, који се преселио у Француску пошто су власти забраниле Рајнске новине.

Маркс се после протеривања из Париза преселио у Брисел где му се 1845. године из Немачке придружио Енгелс.

Пар година касније постају чланови тајне револуционарне организације Савез праведних, који убрзо постаје Савез комуниста.

По наруџбини Савеза, Маркс и Енгелс пишу Манифест комунистичке партије, левичарску лектиру и једно од најпознатијих дела овог двојца, који је објављен почетком 1848. године.

Исте године широм Европе избијају револуције, па се Маркс и Енгелс враћају у Немачку где у Келну покрећу Нове рајинске новине.

Енгелс је током 1849. године учествовао у побунама и устанцима на југу Немачке, те након њиховог неуспеха одлази у Швајцарску, а потом у Велику Британију где се поново састаје са одбеглим Марксом.

Поново је почео да ради у породичној фирми Ермен и Енгелс у Манчестеру, прво у подређеном положају, да би касније постао пуноправни партнер.

Удео у породичној компанији продао је 1869. године, уз довољан износ да може лагодно да живи до краја живота и настави новчано да помаже Карла Маркса, кога је годинама финансирао.

Умро је 5. августа у Лондону од рака грла, а његов пепео је просут у море.

• Че Гевара у Југославији: Како је изгледао сусрет са Титом на Брионима
• Титова атомска бомба: политичка жеља против науке

Шта је Манифест комунистичке партије?

Документ који писали Маркс и Енгелс објављен је првобитно 21. фебруара 1848. у Лондону на немачком језику.

Он обједињује Марксове и Енгелсове теорије о природи друштва и политике, а једна од главних идеја водиља је да је „историја свих досадашњих друштава - историја класних борби&qуот;.

У овом делу аутори позивају на „насилно рушење свих постојећих друштвених односа&qуот;, што је послужило као оправдање за све комунистичке револуције широм света.

У њему се по први пут излажу и циљеви комунистичког покрета међу којима су пролетерска револуција, национализација и увођење општег образовања.

Према тврдњама аутора, све то би требало да се уради како би се „постепено укинуле класне разлике, државе одумрла и створило се ново уређење - комунизам&qуот;.

Године 2013. Манифест Комунистичке партије је регистрован у УНЕСКО Програма сећања, заједно са Капиталом.

Шта кажу млади данас о Енгелсу?

Ненад Брадоњић из Сарајева има 23 године и студира у Београду.

За Фридриха Енгелса је сазнао на часовима филозофије у гимназији, али се озбиљније заинтересовао за његов рад на студијама.

На његове левичарске погледе на свет, каже Брадоњић, пре свега је утицао Енгелсов „критички однос према стварности&qуот;, који је прихватио читајући његове радове.

Енгелсове заслуге види у теорији и у пракси.

„Поред његових самосталних радова, огроман рад који је извршио на уређивању и издавању рукописа другог и трећег тома Капитала после Марксове смрти је нешто што би издвојио&qуот;.

„Иако је тај уређивачки рад био предмет критика, само њему можемо да захвалимо што су други и трећи том Капитала угледали светлост дана&qуот;, наводи Брадоњић.

На практичном плану, сматра да се његов допринос огледа у „оданости радничком покрету и бескомпромисној борби за интересе радничке класе&qуот;.

Не замера му готово ништа, али каже да би могао да говори о „одређеним слабостима, којих је и Енгелс био свестан и у својој скромности и истицао&qуот;.

Иако код његових вршњака Енгелс није нарочито популаран, каже да су његове идеје актуелне и данас јер „оно о чему је писао, говорио и против чега се борио није превазиђено&qуот;.

„У марксизму његова дела још увек важе као незаобилазно градиво, а његова личност служи као инспирација онима који се боре за другачије друштвено уређење&qуот;, закључује Брадоњић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.28.2020)