Рат у Босни и Херцеговини: Како је НАТО послао највећу мисију у 20. веку

Док се мастило парафа на Дејтонском мировном споразуму још сушило, а свечана церемонија потписивања у Паризу пажљиво припремала, једна од тачака споразума увелико је мењала стање на терену у ратом разореној Босни и Херцеговини.

Готово шездесет хиљада војника предвођених снагама НАТО-а добило је у децембру 1995. године задужење да примени споразум којим би непријатељства била заустављена.

„Примењен је приступ попут учитељског - некад морате да демонстрирате велику силу да бисте успоставили контролу на терену јер је у супротном касније тешко ствари довести у ред.

„Није се знало на шта ће трупе наићи - колико ће бити сарадње, да ли ће се споразум поштовати, да ли ће доћи до демилитаризације свих страна&qуот;, у разговору за ББЦ на српском присећа се дана од пре четврт века тадашњи портпарол НАТО-а Џејми Шеј.

• Годишњица непоновљивог краја рата
• Како су Украјинци у Босни спасили хиљаде људи од масакра
• „Босна је загонетна, најлепша и одлучна&qуот;

Била је то највећа мисија западног војног савеза после Другог светског рата - поређења ради, на Косову је 1999. године распоређено 44 хиљаде НАТО војника.

„Тузлански аеродром је у једном тренутку био највећи амерички аеродром на тлу Европе&qуот;, каже Јован Ковачић из београдског Атлантског савета.

Операцијом под именом „Заједнички напор&qуот; оформљене су снаге ИФОР-а (Снаге за имплементацију), које су се годину дана касније трансформисале у СФОР (Снаге за стабилизацију).

У операцијама су учествовале 32 земље, укључујући и оне које нису НАТО чланице - између осталих и Русија.

Ништа без Американаца

Покушаји слања мировних трупа у БиХ у првим фазама рата на терену су доживљавале неуспехе - слабо наоружане снаге УНПРОФОР-а под заставом Уједињених нација често су биле лака мета провокација.

„Европљани су оклевали да дају више овлашћења снагама УНПРОФОР-а, које су биле изложене великим проблемима, све док Американци не обећају да ће укључити своја средства за евентуалну евакуацију трупа.

„Крајем 1994. године, Американци су то коначно почели да разматрају - а онда је из тог концепта настао контингент од 20 хиљада америчких војника будућег ИФОР-а&qуот;, каже Џејми Шеј.

Истраживач Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП) Вук Вуксановић сагласан је да је улога Сједињених Држава била пресудна.

„Један британски дипломата у НАТО-у је рекао да се у НАТО-у о свему демократски дебатује, али се гласа онако како Американци кажу - знало се ко је водећа сила и без чијег учешћа нема ништа.

„Европске силе су почетком деведесетих биле веома скептичне по питању војне интервенције у бившој Југославији, а једини ко је имао мишиће и капацитете био је Вашингтон.&qуот;

Кључне одлуке донете су на Дејтонској мировној конференцији која је од 1. до 21. новембра 1995. године одржана у војној бази у Дејтону, у америчкој савезној држави Охајо.

Конференцију је, као извештач агенције Ројтерс, пратио Јован Ковачић.

„Американци до Дејтонског споразума нису мислили на слање трупа - озбиљно се о томе причало тек од средине преговора у бази Рајт Патерсон.

„Све је то било и под утицајем мисије у Сомалији која је две године раније прошла са много жртава, додуше далеко више међу Сомалијцима.&qуот;

Ковачић каже како је у преговорима много лакше решено питање војног присуства него друго важно питање - мапе и подела контроле над територијом.

Шта је „магична клаузула&qуот; Дејтона

У члану 1А Дејтонског споразума дефинисано је да ће међународне снаге задужене за спровођење мира бити формиране под вођством НАТО-а, да ће им мандат одредити резолуција Уједињених нација и да ће преузети дужности од снага УНПРОФОР-а.

„Стране су до тада већ биле исцрпљене, свима је било јасно да ће дубоке поделе остати, али није било снаге за даљу борбу.

„Постојала је и зона раздвајања која је додатно отежавала евентуалне сукобе - све је протекло без проблема, чак и боље него што су се многи надали&qуот;, каже Џејми Шеј.

Тадашњи портпарол НАТО-а каже да је решење за ефикасност мисије нађено у давању широких овлашћења војним снагама.

„У војном делу споразума постојала је магична клаузула која је НАТО-у давала висок ниво суверености у ваздушном простору, телекомуникацијама, саобраћају, границама, а како би се ситуација побољшавала, тај ниво суверености би се преносио на власти у Босни и Херцеговини.

„Све је то научено на примеру УНПРОФОР-а који је имао много проблема са царинама, границама, сличним непотребним ситницама.&qуот;

Ковачић се присећа да је посматрачима долазак, успостављање и функционисање мисије изгледало изузетно уходано.

„Највећи проблем је била гужва у саобраћају, а коловози у Сарајеву и на прилазима граду били су додатно разровани кретањем војних возила.

„Једно вече, седели смо у кафићу у центру Сарајева када смо чули звук оклопног возила, окренули се и имали шта да видимо: највећи тенк абрамс италијанске војске - стоји на семафору.&qуот;

Ковачић каже да се мисија НАТО-а није одвијала у непријатељским околностима, попут оних у Сирији, Авганистану или Ираку.

„Медени месец&qуот; НАТО-а и Русије

Копнене снаге ИФОР-а биле су подељене у три географске зоне - југоисточну са седиштем у Мостару предводили су Французи, југозападну са седиштем у Бањалуци предводили су Британци, док су Американци предводили северну дивизију са седиштем у Тузли.

У сарадњи са војницима НАТО-а деловале су и снаге руске војске - наизглед незамислив сценарио за супротстављене стране у Хладном рату Истока и Запада само деценију раније.

„Генерал (Џорџ) Џулвен је имао сјајну идеју двоструке команде - Руси су били део ИФОР-а, али не под командом НАТО-а већ су постојале две одвојене линије команде које су директно одговарале њему као кровном генералу.

„Када сам био у посети Сарајеву са генералним секретаром НАТО-а Хавијером Соланом, посетили смо команду руских трупа и тамо затекли део америчке опреме коју су користили за међусобну шифровану комуникацију - то показује колики је био ниво поверења&qуот;, каже Шеј.

Ипак, то поверење није дуго потрајало.

„Постојала је нека врста постхладноратовског меденог месеца Запада и Русије, али већ са интервенцијом на Косову 1999. године та веза није била хармонична.

„Руси су се на крају повукли из СФОР-а и КФОР-а у периоду 2003 - 2004. године&qуот;, каже истраживач БЦБП Вук Вуксановић.

„Медени месец&qуот; увелико је био завршен у лето 1999. године, када је део руских трупа из СФОР-а префарбао своја обележја у КФОР и „тркао&qуот; се са снагама НАТО-а у настојањима да заузме поједине стратешке положаје на Косову - пре свих приштински аеродром.

Формирање међународних трупа после НАТО бомбардовања Југославије тако је умало постало поприште сукоба снага које су имале задатак да оформе заједничку међународну мисију,

„Мисија војнички успешна&qуот;

Када четврт века касније сумира резултате највеће НАТО операције у 20. веку, Џејми Шеј нема дилема.

„Са војне стране, ово је била изузетно успешна мисија - циљ је био да се заврши рат и у томе је постигнут успех.

„У девет година мисије, колико ја знам, ниједан војник НАТО-а није страдао у непријатељском нападу - војници су умирали у саобраћајним несрећама, на џогирању, али не и од непријатељске ватре.&qуот;

Вук Вуксановић каже да је користи од мисије имала и сама Алијанса.

„Мисија је симболисала нову природу НАТО-а и продужила је његову егзистенцију - после пада Берлинског зида и слома Совјетског Савеза, отворила се дебата да ли постојање НАТО-а има смисла у свету без совјетског непријатеља.

„Тада се говорило да НАТО не мора да се бави обуздавањем конкретног противника него да може бити глобална безбедносна организација која може да делује и ван територија држава чланица.&qуот;

Као главне критике на које је као портпарол често морао да одговара, Џејми Шеј износи сумње у ефикасност међународних снага у хапшењу осумњичених за ратне злочине пред Међународним кривичним судом у Хагу.

„Неки команданти НАТО-а сматрали су да је њихова мисија да обаве разоружање, а да би потрага за ратним злочинцима могла да изазове непријатељске реакције према трупама.

„Политика се променила од 1997. године, мислим пре свега под утицајем премијера Тонија Блера у Великој Британији и председника Жака Ширака у Француској, па су прве посебне операције биле изведене, а у првој је осумњичени настрадао - ипак, било је тешким момената, али не и масовних протеста.&qуот;

Канцеларија за Билта - хамбургер за Клајна

И док не оспорава успех НАТО-а у успостављању мира у БиХ, Џејми Шеј каже да је свестан да посао из Дејтонског споразума није урађен до краја.

То илуструје кроз два лична искуства - једно је сарајевски сусрет са првим Високим представником међународне заједнице у БиХ, шведским дипломатом Карлом Билтом.

„На мом првом састанку са Карлом Билтом, он је седео у потпуно празној згради без прозора и намештаја, смрзавајући се поред кофера са неколико хиљада долара уз помоћ којих је требало да успостави своју структуру у БиХ.

„Окруживали су га војници са максималном опремом, комуникацијама - војска је била као ферари, а цивилне власти као фића.&qуот;

У тој разлици Шеј види узроке различитог нивоа напретка на различитим пољима послератне БиХ.

„Лекција је да је свакако веома важно урадити војну стабилизацију стања, али ако не урадите довољно на успостављању цивилних структура, протраћићете важан тренутак.

„То је такозвани златни сат, када становништво има веру у оно што радите и жели да сарађује са вама.&qуот;

Када се неколико година касније Шеј вратио у Сарајево, амерички дипломата у служби УН-а Жак Клајн указао му је да у граду нема једног важног обележја савременог живота - ланца хамбургера и брзе хране.

„Мекдоналдс је постојао широм СССР под Горбачовим, преживљавао је чак и у комунизму - али у бирократији, корупцији Босне и Херцеговине, чак ни Мекдоналдс није могао да успе.

„Ако не можете да се изборите са корупцијом, прегломазном администрацијом, никад нећете привући ниво инвестиција који вам је потребан да задржите људе - велики је контраст био између одсуства Мекдоналдса и дугих редова испред америчке амбасаде јер су људи покушавали да добију визу и напусте БиХ&qуот;, каже Шеј.

Британски дипломата, који је био портпарол НАТО од 1993. до 2000. године, а балканској јавности постао препознатљив током НАТО бомбардовања Југославије, каже да се из ових примера може закључити шта је недостајало мировној операцији.

„НАТО је урадио сјајан војнички посао, у то немам сумње.

„Али ако не направимо канцеларију за Карла Билта и хамбургер за Жака Клајна, јасно је да ћемо бити у ситуацији као што је у БиХ и 25 година касније&qуот;, закључује Шеј.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.05.2020)