Животна средина, океан и загађење: Скривени људски трагови дубоко на дну океана
Човек је на површини Земље оставио бројне трагове, али ова дуговечна обличја на океанском дну углавном нико не примећује.
На дну Тихог океана, стотинама миља од копна, налазе се необични трагови које није могла да остави ниједна животиња.
Неки од њих изгледају као уски жлебови урезани у светли муљ.
Други би могли бити трагови канџи које је у екосистем дубине усекло неко подводно чудовиште.
- Највећем коралном гребену на свету прети озбиљна опасност
- Бесплатна земља за оне који хоће да живе у најхладнијим деловима Русије
- Сателити снимили раздвајање леда на Арктику
Човек је на површини Земље оставио бројне трагове, али ова дуговечна обличја на океанском дну углавном нико не примећује.
Повремено их осветле фарови неког подводног возила, али након тога их опет прогута мрак. Деценијама се налазе ту.
Налик на отиске стопала и трагове које су астронаути оставили на Месецу, и даље се могу видети, пошто не постоји ништа што би их уклонило.
Траг на фотографији на почетку овог текста био је стар 37 година у тренутку када је снимљен пре неколико година, док трагови испод датирају из 1989. године.
Настали током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, трагови су отисци начињени током првих пробних дубинских експлоатација.
Оставили су их бродови опремљени мрежама и плуговима, бродови који су одатле одавно отпловили.
Недавно су научници на лице места вратили камере и сонде како би проверили шта се десило с локалним екосистемима - и тамо су затекли ожиљке који се никад нису у потпуности зацелили.
Ускоро ће широм океанског понора, једног од последњих нетакнутих делова природе, бити урезано много више сличних трагова.
Шта ли ће будуће генерације мислити о њима и шта ли ће говорити о човековој потреби за ресурсима с почетка 21. века?
Како бисмо разумели шта су тачно ти трагови - и због чега су важни - морамо се заронити у преисторијско море.
Једног дана је ајкули отпао зуб и одлебдео неколико стотина метара ниже ка океанском дну.
Постепено су се метали из мора и унутар седимента таложили и зуб је постао опточен минералима.
Тако је започет један од најспоријих геолошких феномена на Земљи: стварање полиметалних нодула.
Не настају сви од зуба - неки садрже делиће шкољки, крхотине костију или ништа од тога - али полагани темпо гомилања увек је исти.
Потребни су милиони година да стена порасте само неколико центиметара.
Временом их је, међутим, настало толико да су прекрили велике падине абисалних равница у океану.
Полиметални нодули на југоистику Тихог океана, недалеко од Перуа.
Ти нодули су откривени током пловидбе ХМС „Челинџера&qуот; 1873. године.
Када су их морнари изнели на површину, држали су их у рукама попут камених кромпира који се љуште по ивицама.
На додир су можда били глатких површина, али им је дно, којим су прирастали за околни седиментни шљунак, било рапаво као код камена плавца.
Када би их морнари принели носу, не би осетили никакав мирис.
Хемичар те експедиције је међу првима приметио да нодули нису безевредни.
Били су начињени од „манган пероксидазе&qуот;, написао је, „једне од основних супстанци у производњи избељивача&qуот;.
Због свог удаљеног положаја, међутим, „никад неће постати уносан извор материјала&qуот;.
Тај хемичар није могао да зна колико ће важни нодули постати - за организме из океанских дубина, а потом и за људе.
Годинама касније, научници ће открити да ти нодули за неке облике живота играју улогу острва.
Абисална равница на којој леже чини 50% Земљине површине - те огромне размере тешко је и замислити.
Када би океани у тренутку нестали, видели бисмо да половину наше планете чини голема пустиња препуна седимената.
На тој пустој равици нодули представљају ретке чврсте површине за које живот може да се ухвати.
Неки сунђери и мекушци живе искључиво на њима, док су у њиховим пукотинама пронађени ваљкасти црви и ларве љускара.
„Они су налик стеновитим деловима вртова - више ћете врста затећи тамо него када бисте имали само земљу&qуот;, тврди Данијел Џоунс из Националног океанографског центра у Саутхемптону, у Великој Британији, који проучава последице човековог деловања по живот у морској дубини.
Али недавно су ти нодули запали за око грабежљивом копненом сисару ком су потребни за његове паметне телефоне.
Оно што хемичар експедиција из 1873. није открио јесте да нодули садрже и метале, као што су кобалт, никл, бакар, титанијум, и ретке земне метале.
Они ће се једног дана показати изузетно вредним за људска бића.
Уз стрмоглави развој технологије у 21. веку расте и потреба за материјалима као што је кобалт, који се користи у производњи литијум-јонских батерија које напајају аутомобиле и електронику.
Невоља је у томе што тренутно велика количина тог материјала долази из проблематичних извора.
Демократска република Конго обезбеђује више од 60 одсто светске залихе кобалта у копненим рудницима, али тамошње активности су повезане са повредом људских права и дечјим радом.
То океанске нодуле само чини све примамљивијом метом, иако је потребно савладати обесхрабрујуће инжењерске изазове како би се доспело до њих.
У једној пацифичкој регији - океанском рову Кларион Клипертон (ЦЦЗ) - процењује се да би се добило најмање 20 милиона тона ако би се тамошњи нодули покупили и осушили.
Иако су их деценијама сматрали неисплативим за експлоатацију, приличан број рударских организација сада се упрегао да их покупи са дна, заједно с другим типовима подводних минералних наслага.
Ако се с тим настави, биће опустошене стотине квадратних километара годишње.
Какве ће бити последице?
Током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, научници и рударске компаније начинили су прве пробне кораке како би проценили изводљивост и последице по околиш.
На разним локацијама унутар ЦЦЗ-а, као и на локацији близу Перуа по имену Дискол (од енглеских речи дистурбанце ремећење, узнемиравање) и рецолонисатион (реколонизација)), бродови су превлачили посебне металне грабуље и плугове преко пацифичког дна како би покупиле нодуле и извукле их на површину.
Иако то није баш прецизно опонашало машинерију за извлачење која је планирана за будуће руднике, а и размере подухвата биле су далеко мање, оно што је тада урађено нуди нам најбоље доказе којима располажемо.
У неким случајевима, трагове су оставили научници које је занимало да виде шта би се десило са иначе нетакнутим екосистемом.
У осталим, трагове су оставиле саме рударске организације у настајању, док су проверавале технологију за извлачење. У један од тих подухвата била је укључена чак и америчка Централна обавештајна служба (ЦИА).
Компанија за океанске минерале (ОМЦО), конзорцијум индустријских група предвођених оним што се сада зове Локид Мартин, организовала је пробно извлачење на броду Хјуз Гломар експлорер.
Тај брод ће касније стећи славу из других разлога - на њему се такође налазила џиновска канџа осмишљена за тајни покушај подизања једне руске подморнице са морског дна.
Ако будуће генерације једног дана пронађу трагове на дну океана, то значи да су опстали много дуже од животног века паметних телефона, лаптопова или електричних аутомобила због којих су издубљени.
Годинама касније, како су се планови за експлоатацију морских дубина убрзавали и прибављале истраживачке дозволе, научници су се вратили на те локације у Тихом океану да проуче дугорочне последице.
Тамо су открили да се, чак и после више деценија, живот у тим вештачким рововима још није вратио у нормалу.
На копну, живот обично ниче на узораним браздама на пољу, али у дубини мора, ровови су углавном пусти. Створења која су се ослањала на сада уклоњене нодуле не могу да изврше реколонизацију.
А друга створења, која траже меке седименте како би се укопали и ухватили покретан плен, не могу да опстану на вештачки створеним површинама.
„Заједнице са тих абисалних равница посебно су у опасности да изумру због покушаја да се нодули извуку на површину&qуот;, закључили су Лара Мачериту са Универзитета у Генту и њене колеге у раду објављеном раније ове године.
А и могуће је, тврде научници, да би такве последице могле да остану присутне стотинама, па чак и хиљадама година.
Социолог Барбара Адам једном је приликом рекла да се о свету може размишљати у оквирима паралелних „временских токова&qуот;, које одређује њихов темпо.
Описала је како се индустријски или пољопривредни временски токови крећу много брже од природних и еколошких.
Сви ти временски режими су међусобно испреплитани, али када је неки од њих приморан да се креће у темпу другог, јавља се ризик од дугорочне штете по околину.
Временски токови у океанској дубини крећу се споро и стрпљиво.
Стога, када човек пошаље своје машине тамо доле како би узимао подводне материјале, долази до судара два различита временска режима: ритам океанског понора сукобљава се са хитром, краткорочном потребом за новом технологијом.
Океанска дубина не може бити различитија од раскошних екосистема и све убрзанијих друштава Земљиних копнених масива.
Температуре на абисалној равници крећу се око тачке мржњења, притисак је огроман и светлости готово да нема.
Организми који се ту боре за живот преживљавају на „морском снегу&qуот;.
Тај стални прилив органских отпадака, често већ три или четири пута сварен, пада попут кише.
Јадранско море: Чувар ратних прича
„Температуре су ниске, хране је мало, то је нискоенергетско окружење које има сопствени ритам живота&qуот;, каже Џоунс.
„Животиње нису изложене екстремним физичким променама, као оне у плићим водама. Ово је пре подручје у ком је свака промена дуготрајна.&qуот;
Али иако ове регије можда делују као морске пустиње - нарочито у поређењу са живахним коралима или плитким тропским водама - оне су основни резервоари биодиверзитета и играју кључну улогу у угљеничном циклусу путем природне угљеничне секвестрације.
„Многе животиње које проналазимо наука сада први пут види... а неки организми садрже фармаколошки активне супстанце&qуот;, тврди Џоунс.
Дугорочно гледано, постоји и потенцијал за сарадњу са рибарском индустријом на нешто мањим дубинама.
„Неке фукције ових заједница у неким случајевима неће бити драгоцене још вековима.&qуот;
Често нисмо у стању да приметимо живот на овим огромним просторима, због тога што је сувише мали и превише разуђен како бисмо га ухватили на фотографији.
Ту нема харизматичне фауне за рекламу. Али живот је ту присутан и изузетно је разнолик, а покрива половину наше планете.
Неки би рекли да је нарушавање живота у дубоком океану разумна жртва када се упореди са кршењем људских права у афричким рудницима.
Али није за очекивати да ће једна врста ископавања напросто заменити другу, како тврди Дејвид Сантило из Гринписове научне лабораторије на Универзитету у Егзетеру.
Он је један од аутора извештаја о експлоатацији морског дна и њеним потенцијалним последицама, недавно објављеног у часопису Фронтирс ин марин сајенс.
„Укључене су разне компаније, у одређеном смислу и разна тржишта, присутни су разни притисци у погледу потражње и стимулације...
„Стога, ако се заиста почне са експлоатацијом морског дна, највероватније је да ће то напросто постати додатни извор минерала.&qуот;
Ада Бојана: Нестаје ли једно омиљених летовалишта у Црној Гори
„Температуре су ниске, хране је мало, то је нискоенергетско окружење које има сопствени ритам живота&qуот;, каже Џоунс.
„Животиње нису изложене екстремним физичким променама, као оне у плићим водама - ово је пре подручје у ком је свака промена дуготрајна.&qуот;
Иако је можда тешко проценити важност живота у дубини мора у оквирима људског морала или економије, он је свакако од суштинске важности.
А чињеница да је његове споре, дуготрајне временске токове тако лако пореметити требало би да нас потакне на опрез, према речима научника с којима сам разговарао.
А што се тиче тих трагова ископавања, ако их будуће генерације једног дана пронађу на дну океана, то значи да су опстали много дуже од животног века паметних телефона, лаптопова или електричних аутомобила због којих су издубљени.
Према речима Дејвида Феријера, аутора књиге „Отисци стопала&qуот;, такви трагови ће напослетку постати „будући фосили&qуот;.
У антропоцену, тврди Феријер, сви ми за собом остављамо нежељено индустријско, хемијско и геолошко наследство које ће опстати вековима.
„Будући фосили су наше наслеђе, те стога и наша прилика да одаберемо како желимо да останемо упамћени&qуот;, пише он.
„Они ће показати да ли смо срљали безглаво упркос опасностима за које смо знали да нас чекају или смо довољно промислили и променили правац кретања.&qуот;
„Отисци наших стопала откриће како смо живели сваком ко их пронађе, и наговестиће му шта нам је било важно а шта смо занемарили, сва путовања на која смо пошли и правце којима смо одабрали да се крећемо.&qуот;
Могуће је да ће се трагови постати кобни белег наших расипничких потреба с почетка 21. века.
„Ако ћемо заиста остати без неких минерала уколико не будемо уништили велика подручја морског дна, онда нам то јасно показује да олако трошимо минерале којима располажемо&qуот;, каже Сантило.
„Продужавањем неодрживе потрошње за још 30 година путем експлоатације морског дна или чак њеним убрзавањем путем изношења додатних минерала на тржиште нећемо ништа постићи.&qуот;
Док седим у Лондону и пишем ово, мој свет је мали и привремен, омеђен рестрикцијама карантина у Великој Британији и посла којег обављам од куће.
Свеједно, моје мисли су током последњих недеља лутале ка абисалној равници више него било где другде.
У време у ком многе карте у које гледам бележе ширење вируса, то је место на Земљи које не може бити удаљеније од пандемије.
Бисер Јадрана: Хрватска плажа као уметничко платно
Можда ме делом привлаче управо чисти екстреми те океанске дивљине. Вероватно ништа од тога нећу видети голим оком.
Чак се и научници који је проучавају данас служе камерама на даљинско управљање и не спуштају се лично на морско дно.
Размере морске дубине и живота у њој превазилазе машту, просторно и временски.
На њу не утиче оно што се дешава на површини - и то је тако већ миленијумима.
Ипак, ово би могао бити век у ком се ствари мењају; у ком на океанском дну за собом остављамо много више од једне или две бразде.
Када научници причају о човековом утицају на морску дубину, реч коју често користе јесте „узнемиравање&qуот;.
У језику науке она означава подизање и расипање седиментних облака и последице тога по подводне заједнице.
Али реч узнемиравање има још једно значење - она означава ирационални поремећај.
Захваљујемо се Јенсу Грајнерту и ГЕОМАР-у, Дејвиду Сантилу и Данијелу Џоунсу на фотографијамаза овај чланак.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 01.18.2021)
