Религија, рат и Сомалија: Бивши исламиста постао возач школског аутобуса

Сомалијска милитанта група Ал Шабаб регрутује хиљаде војника, али им требају и људи који ће обављати јавне услуге у областима под њеном контролом.

Сваког ко покуша да побегне чека погубљење.

Истовремено, влада покушава да охрабри пребеге и води рехабилитационе центре да би им помогла да се реинтегришу у друштво.

Тројица седе преко пута мене у мрачној просторији.

• „Не враћај се кући, убиће те зато што си геј“
• Новинарка Мари Колвин „намерно убијена&qуот; у Сирији
• Најмање 73 особе погинуле у експлозији аутомобила бомбе у Сомалији

Ибрахим је слева. Поглед му је пун самопоуздања, сунчане наочаре затакнуте за пругасту поло мајицу, носи велики сат на руци а велике смеђе очи сијају му испод бејзбол капе. Каже да има 35 година.

Мулид је у средини. Мршав је, носи жуте јапанке у тону са жутом мајицом. Има 28 година.

Здесна је Ахмед. Има уредно поткресану браду и главу умотану у шал кефијех. Носи небоплаву кошуљу са небоплавом мајицом испод. Има 40 година.

Они имају притужбу.

Не свиђа им се доручак у понуди у овој сигурној кући, иза жичане ограде међународног аеродрома у Могадишу.

„То није наша нормална храна, као што су палачинке и пасуљ. Не свиђа нам се флаширана вода. Ми волимо прост живот и просту воду&qуот;, каже Ахмед.

Нажалост, аеродром се труди да угоди међународним укусима. Ту су пица, одресци, пиво, а не сомалијска традиционална кухиња.

Почињем да им говорим да нећу користити њихова права имена, нећу их фотографисати и нећу писати ни о чему што би могло да их угрози или о чему они не желе да говоре.

Ибрахим ме прекида.

„Ми се не бојимо да испричамо наше животне приче. Питајте нас шта год желите. Можете да нас сликате и користите наша права имена.&qуот;

Међутим, ипак се одлучујем да их не сликам и да не користим њихова права имена, јер страхујем за њихове животе.

То је зато што су сви пребегли из насилне исламистичке групе Ал Шабаб, која постоји више од деценије и контролише велике делове Сомалије, спроводећи строга правила и казне.

Група је основала паралелну администрацију, са министарствима, полицијом и правосудним системом.

Води школе и здравствене центре, наводњава земљу и поправља путеве и мостове, а потребни су им људи за обављање тих послова.

Казна за дезертерство је смрт. Из Ал Шабаба су ми рекли да ова казна важи за свакога ко напусти групу без дозволе, не само за борце.

„Једини разлог зашто сам се придружио Ал Шабабу био је новац&qуот;, каже Ахмед, најдиректнији саговорник од све тројице.

„Плаћали су ме од 200 до 300 долара месечно. Био сам задужен за њихов транспортни систем у мом крају.&qуот;

Ибрахим брзим покретима трља врхове прстију на десној руци да би симболисао новац.

„И ја сам им се придружио због кеша. Био сам војник Ал Шабаба три године. Кад сте у томе, уживате у томе.&qуот;

„Оно у чему нисам уживао док сам био у Ал Шабабу био је начин на који су покушавали да ми исперу мозак.

Сваке две недеље слали су тим за испирање мозга у наш батаљон који је седео са нама сатима рецитујући стихове из Курана и понављајући изнова и изнова како су влада, Афричка унија и њихови други међународни савезници неверници и отпадници.&qуот;

„Било је то као да нам убацили сим картице Ал Шабаба у мозак.&qуот;

Њих тројица кажу да су, иако су им мозгови били испрани том индоктринацијом, схватили да се група не бори за чистији, бољи облик Ислама, већ за изопачену, застрањену верзију.

Више није било довољно то што су их милитанти плаћали новцем.

Али одлука да дезертирају била је застрашујућа, кажу ми.

Прво је дошло само бекство, а потом дуги, усамљенички марш са територије коју контролише Ал Шабаб.

„Испочетка сам пешачио ноћу, док су ми стопала била избушена трњем&qуот;, каже Ахмед.

„Срећом, имао сам телефон, па сам контактирао породицу. Они су нашли неког коме могу да верујем, а тај ме је одвео на безбедније место.

То је трајало данима, а страх ме је обузимао са сваким кораком који сам правио. Био сам престрављен да ће ме зауставити и послати у сигурну смрт, на погубљење на јавном месту, јер то Ал Шабаб ради са пребезима.&qуот;

Али био је ту и страх шта ће се десити на другој страни, јер су старији милитантни говорили регрутима да ће Сомалијске снаге безбедности мучити дезертере електрошоковима.

Већина њих не зна да постоје владини центри за амнестију или рехабилитацију где су „преваспитавани&qуот; и реинтегрисани у друштво.

Постоји иницијатива да се рашири вест на територији Ал Шабаба о овом програму за пребеге.

Направљени су шаролики леци, са сликама за оне који не умеју да читају, на којима се чланови Ал Шабаба спасавају, као и телефонски број који могу да позову.

Ови напори довели су до повећаног броја дезертера, са више од 60 њих који су напустили Ал Шабаб у двомесечном периоду у првој половини године.

Ибрахим, који је у Ал Шабабу провео три године, премишљао се два месеца да ли да побегне.

Он каже да више никад неће моћи да се врати у родно село - провешће остатак живота трудећи се да се утопи у велики град Могадиш.

Иначе ће га Ал-Шабаб пронаћи и погубити.

Сва тројица завршила су у рехабилитационом центру у главном граду Могадишу.

Толико су озбиљне претње по њих да кад сам их посетила, било је 80 чувара на 84 пребега.

Центар не прихвата старије чланове Ал Шабаба; постоји посебан програм за пребеге високог ранга као опасније лидере групе.

Овај је за чланове нижег ранга - војнике, вратаре, механичаре и сличне.

Пре него што буду примљени, пребеге одобрава Национална обавештајна и безбедносна агенција да би били сигурни да су добровољно изашли из групе и одрекли се њене идеологије.

Али новинар у Могадишу ми каже да се неки активни чланови Ал Шабиба провуку кроз мрежу и шаљу поруке групи из кампа.

Циљ центра је да рехабилитује пребеге физички, ментално и духовно, и да им пренесе вештине како би могли полагано да се реинтегришу у живот споља, у својим родним заједницама или негде другде.

„Возио сам наоружани камионет, који смо звали 'Волво', док сам био у Ал Шабабу. Ничег се нисам плашио&qуот;, каже Мулид.

„Кад сам стигао, надлежни су видели да сам талентован за вожњу. Радио сам као инструктор вожње у кампу, учећи друге пребеге да возе.

Сада имам посао као шофер школског аутобуса. Једног дана бих волео да отворим властити транспортни бизнис.&qуот;

Ахмед сада зарађује купујући и продајући земљу.

Ибрахим описује како је у рехабилитационом центру научио да буде фризер и убрзо показао такав таленат да је почео да зарађује новац шишајући друге пребеге и чуваре.

Сада има берберску радњу у Могадишу, где упошљава троје људи.

„Зарађујем довољно да издржавам две жене и осморо деце&qуот;, каже он, додајући да их је довео у град да живе с њим.

Али живот после Ал Шабаба ретко кад је лак.

Мулид објашњава да су га се неки чланови његове породице одрекли, а да му други не верују.

Ибрахим каже да не може да се врати у своју заједницу чак и да не постоји опасност да га нађу и убију.

Иако му је његова породица опростила, његове комшије нису.

И он каже да дубоко у себи још носи ране из времена проведеног у Ал Шабабу - и да га оне прогањају.

„Борим се да уклоним Ал Шабабову сим картицу из мозга&qуот;, каже он.

„Слике лоших ствари које сам радио и лоших ствари које су рађене мени стално ми играју пред очима.&qуот;

У рехабилитационом центру, пребези се тискају у учионицама у којима се уче основној писмености, енглеском језику, математици и другим предметима.

Други уче механику, заваривање, ИТ, вожњу и друге вештине.

У великој просторији, кројачки шегрт шије живописне хаљине које се излажу на луткама на зиду.

На Ал Шабабовој територији жене морају да носе тешке одоре и хиџабе, углавном црне или неке друге пригушене боје.

Након избијања епидемије корона вируса, кројачи су почели да праве заштитне маске за лице које се деле по граду споља.

Неколико младића одмара у спаваоници, у соби у којој се налазе уредно послагани редови двоспратних кревета. Ту су уз кревете и велике касете на закључавање где они држе своје ствари.

Из друге просторије трешти гласна музика.

Два пребега певају и плешу -активности које потпуно забрањују милитанти, сем упорног понављања стихова из Курана - али повремено ипак прелазе у стројев корак, сличан стилу марширања какав може да се види на Ал Шабабовим видео снимцима за регрутацију.

Као да не могу да се ослободе прошлости, као да су и даље програмирани да се крећу онако како су то научили док су били под Ал Шабабом.

У центар долази професионални фудбалски тренер, окупљајући пребеге, особље и чуваре да играју утакмице на беспрекорно одржаваном терену.

У посету им долазе и шеици да помогну са дерадикализацијом, да убеде младе да постоји и друга врста Ислама, за разлику од оне коју је у њих усадио Ал Шабаб.

Особље центра објашњава како пребези добијају политичко образовање да би били позитивније настројени према влади.

После неког времена, дозвољава им се да иду на викенд допуст, док неки уче или раде изван центра, враћајући се у њега касно после подне.

Постоји клиника са два кревета на којој медицинско особље лечи пребеге од тифуса, маларије, неухрањености, хепатитиса и паразита.

Они кажу да је најчешћа болест међу придошлицама сифилис.

Неки стигну тешко дехидрирани, са ожиљцима од метака по читавом телу, од којих се неки и даље налазе у њима.

Али центар није увек био овако функционално, позитивно место какво је данас.

Основан је 2012. године и мучио се док није нашао свој пут.

Повремено су услови били толико лоши да су неки становници активно одвраћали бивше другове од напуштања Ал Шабаба.

Лидери милитаната дозвољавају регрутима да имају телефоне, мада им их некада одузимају на један део недеље.

Сад кад функционишу успешније, рехабилитациони центри се организују и за супруге пребега - које се понекад придружују мужевима кад су ангажовани да раде за Ал Шабаб - и за жене које су и саме биле активне у групи.

Упознајем Башира, уредно обученог младића који се лепо изражава и који је недавно напустио рехабилитациони центар после две године проведене у њему.

Тешко је замислити како је једна тако нежна душа могла да буде део групе која се толико посвећује насиљу, и у делима и у речима.

„Био сам тинејџер кад сам им се придружио. Добро ми је ишла наука. Ал Шабаб је рекао да бих могао да помогнем њиховом медицинском тиму.

Нисам се усудио да их одбијем а и био ми је потребан новац. Плаћали су ме 70 долара месечно&qуот;, каже он.

Башир је искористио 250 долара које је добио кад је напустио центар да се упише на факултет и отворио је малу апотеку.

„Продајем и сладолед тамо&qуот;, каже он. „Плашим се сваки дан да ће ме Ал Шабиб пронаћи.&qуот;

То је реална могућност. Ал Шабаб редовно убија људе по Могадишу; становници града кажу да су милитантни свуда.

Они „опорезују&qуот; људе, разносе добротворну помоћ и деле правду у областима номинално под контролом владе.

Упркос првобитним проблемима, чини се да програм пребега ниског нивоа функционише за оне који му се придруже.

Особље каже да је стотине људи завршило програм, а не знају ни за кога ко се вратио у Ал Шабаб.

Још хиљаде њих остају у Ал Шабабу и настављају да утерују страх у кости по Сомалији и шире. Група је нападала хотеле и тржне центре у срцу Најробија, главног града Кеније.

Спроводи огромне нападе камионима натовареним експлозивом у Могадишу, убијајући по стотине људи.

Ибрахим, Мулид, Ахмед и Башир изградили су нове животе и делују као да осећају искрено олакшање што су се ослободили Ал Шабаба.

Изазов ће бити убедити многе друге да га напусте и стигну до центара као што је овај.

Илустрације Кејти Хорвич

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 02.28.2021)