Али када би Звонко Богдан снимио ове Балашевићеве песме, е то би било нешто…
РТС 01.05.2021
Изађе на сцену и започне: „не може се ухватити... сенка” – и тек ту креће оркестар. И музика као да каже: ово је онај Звонко Богдан којега сте толике године узимали здраво за готово. Е сад више нећете. Све је скоро пропало, све је страшно, али – време је да се поново живи, да се поново тихо слави живот, да се поново запева, тихо и одмерено, људски, да се слави лепша, недостижнија, романтичнија љубав. Као некад. Ова песма је означила велики повратак великог Звонка Богдана који још није отпевао све што
Знамо сви: равница, салаши, „коњи који јуре", чезе, трајни осећај прошлости, до пасатизма, војвођанско обиље и плодност, земља без глади и земља панонске интринзичне меланхолије... све је то Звонко готово самостално инаугирисао у нешто потпуно препознатљиво, у засебан жанр, у „блаудрук" посебне културе једне регије (у правом смислу речи, не овом данашњем, одбојном), до клишеја. И тако деценијама. Због тога се све углавном и исцрпљивало на тој површини - и
