Рабиндранат Тагоре, споменик у Београду: Како је Индијац 1926. изазвао пометњу у Београду
Индијски песник Рабиндранат Тагоре ускоро би требало да добије споменик у Београду, што ће му бити друга посета овом граду - први пут је било прилично бурно.
Тог 14. новембра 1926. године, у 21.45, на београдску железничку станицу стигао је воз из Загреба, што је изазвало велики метеж.
„Пошто је навала света на перону била велика, те је одмах жандармерија отпочела одбијати публику да направи шпалир&qуот;, пише лист Време дан касније.
Међутим, како наводе, жандарми нису били баш успешни.
На први писак воза током уласка у станицу маса се „свом брзином бацила у покрет, јурећи за салонским колима&qуот;, наводе.
- Како је бити следбеник индијског гуруа у Србији
- Стефан Немања и сложена историја споменика на Балкану
- Поезија на дијалекту као мелем за време епидемије корона вируса
Због чега? Ко је тако важан био у тим салонским колима? Неки принц? Или краљ?
Не, реч је о индијском песнику Рабидранату Тагореу, првом освајачу Нобелове награде за књижевност са истока, рођеном 7. маја 1861. године.
„Великог индијског песника сачекао је на станичном перону и одушевљено поздравио велики број Београђана&qуот;, описује новинар Политике.
Александар Ђусић, који је преводио Тагореове песме на српски језик, каже да је за данашње појмове тешко схватити колика је била његова популарност.
„Из данашње перспективе чудна су то била времена… Да песник буде популаран у свету као рок звезда&qуот;, каже.
Тагоре ускоро поново долази у Београд - његова биста биће постављена у Парку пријатељства на Ушћу, наводе из градске власти.
То вероватно неће изазвати тако бурну реакцију људи - и омањи инцидент - као те 1926. године, али Тагореова популарност у свету даље не јењава.
Због чега?
Долазак
„Живео Тагора&qуот;, одјекивало је железничком станицом када је песник изашао пред „масу београдског света&qуот;, пише Време.
Политика наводи да је Тагоре на себи имао „дугу мантију, а преко ње неку врсту дугачког кафтана од смеђег сукна&qуот;.
„На глави је носио шубару чудног облика&qуот;, збуњен је био новинар Политике, али не и његов колега из Времена који објашњава да је то „астраганска црна шубара&qуот;.
„Тагора ступа врло свечано и достојанствено, као да се око њега одиграва каква велика и значајна мистерија&qуот;, описује га Време и додаје:
„То је висок старац, мало погрбљен, великога кукастога носа, са наочарима…
„Умор се осећа на његовом сувом, мркоме лицу&qуот;.
Песник се на станици кратко обратио људима, добио букет цвећа и захвалио се на топлом дочеку.
Убрзо је ушао у аутомобил који се такође тешко пробио кроз масу на путу до хотела Палас.
Тагора је у Београду одржао два предавања на којима се „скупио цео град&qуот;, имао је ручак са „Пен клубом&qуот; у Српском краљу, а добио је на поклон и косовску ношњу.
Добио је чак и карикатуру у Политици са чувеним Николом Пашићем, дугогодишњим премијером.
Али прво је разговарао са новинарима.
„У малом салону свог скромног стана на четвртом спрату хотела Палас седео је заваљен у фотељи велики песник Истока&qуот;, пише Политика од 16. новембра.
„Тихо, као да никога не узнемири, одговарао је на питања&qуот;, додају.
О чему? О песницима, музици језика, литератури Запада и религији Истока, као и о импресијама које је стекао о Југославији.
„Ви сте овде сасвим други људи него на Западу - њихова цивилизација је стара, израђена, механичка, све је код њих укалупљено&qуот;, навео је Тагора.
„А ви? Ви сте на Балкану више примитивни, млади, бујни, у току развијања…. Још се формирате.
„На срећу, нисте достигли врхунац ваше цивилизације и као такви спонтани сте, експресивни, ствараоци&qуот;.
- Зашто читавом свету треба да је стало до ковид-кризе у Индији
- Потресне фотографије из Индије - крематоријуми раде даноноћно
- Анђео из Кашмира: Посветила је живот да девојкама обезбеди хигијенске улошке
Како је навео, народ Југославије је „као кристал&qуот;.
„Кроз вашу душу, дар младости, могу да гледам нову културу у току стварања&qуот;, рекао је.
Додао је да му се свиђа што овде „није све уравнотежено&qуот;.
„То је знак златне младости која осигурава у будућности зрелу, солидну старост са јаком, новом културом и цивилизацијом која може и премашити западну&qуот;, каже.
Зашто су Тагоре и његова поезија значајни?
Зато што његова поезија изражава цео спектар људских искустава, каже Душан Пајин са Уметничког универзитета у Београду.
„То су духовна искуства, попут животних мудрости и верских заноса, па емоционална искуства, као и врхунске радости и најдубља очајања&qуот;, каже.
Пајин додаје да је један од разлога Тагореове популарности и то што његову поезију разумеју сви, „без обзира на године или културу којој припадају&qуот;.
Тако је Тагоре 1913. године, за збирку „Гитанџали&qуот; добио Нобелову награду за књижевност.
Пре њега је од неевропљана то успело само Теодору Рузвелту, бившем америчком председнику, који је неколико година раније добио Нобела за мир.
Ђусић сматра да је Тагоре популаран пре свега због „бриљантности његове поезије&qуот;.
„Она није уједначена, али велики део је заиста сврставан међу најређе бисере читаве историје поезије&qуот;, наводи.
Многи ће ту пре свега сврстати збирку „Градинар&qуот;, његово најпознатије дело.
„Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи; али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати&qуот;.
Тим стиховима почиње чувени Градинар 41, једна од најпопуларнијих љубавних песама у историји.
„Неке љубавне песме можда звуче сладуњаво, али то је невелики део његовог опуса&qуот;, каже Ђусић.
Ипак, Тагоре није био само песник.
Аутор је и 24 драме, осам романа - најпознатији је „Бродолом&qуот; - великог броја есеја и путописа, бавио се сликањем и компоновањем.
Његове две песме касније су постале химне Индије и Бангладеша.
Предавање и инцидент
„Скандал на предавању Рабиндраната Тагоре&qуот;, гласио је наслов у Времену 17. новембра 1926. године.
Како наводе, предавање Тагореа на Универзитету био је „крупан београдски догађај&qуот;.
„Сала је била препуна, накнадно су унете нове столице, људи су се гушили&qуот;, пишу.
„Они који нису могли да нађу места окупили су се пред Универзитетом, макар да виде великога песника и клицали су му&qуот;, додају.
Политика тог дана жестоко критикује то што су за предавање Тагореа продаване карте, али истичу да је и поред тога сала била сувише мала да прими све посетиоце.
Предавање је почело у пола девет, а на самом почетку - инцидент.
„Када се Тагоре појавио у сали и ступио на трибину, поздрављен бурним клицањем, са препуне галерије чуло се неколико звиждука и узвика: 'Доле Тагора! Живео Ганди'&qуот;, пише Политика.
„Ова је демонстрација јако узрујала госта који није могао да схвати у чему је ствар&qуот;, додаје Време.
Истовремено су са галерије полетели леци на којима је било отворено писмо Тагори.
„У њему се песник напада као противник Гандијев и рекламер савремене цивилизације&qуот;, пише Политика.
Време преноси да је у Тагоре у писму називан најпогрднијим именима и да му је саопштено да је српско гостољубље лаж.
Писмо су потписали Љубомир Мицић и Бранко Ве Пољански, припадници авангардног уметничког покрета око часописа „Зенит&qуот;.
Ђусић сматра да су зенитисти - „младе, усијане главе&qуот; - једнострано оценили Тагору као „некога ко се додворава Западу&qуот;.
„А човек је имао најплеменитије идеје да повеже најбоље вредности Истока и Запада&qуот;, каже.
Тагореов живот
Рођен је 7. маја 1861. године.
Био је најмлађи син - 13. дете - хиндуистичког филозофа и мистика, али су га због смрти мајке и очевих сталних путовања углавном одгајиле слуге.
Прву песму објавио је већ са осам година.
Школован је код куће, а са 17 година, на очево инсистирање, одлази у Енглеску да би студирао права.
Међутим, брзо се вратио у Индију и определио за књижевност.
Тагоре се 1883. венчао са тада десетогодишњом Мриналини Деви, са којом је имао петоро деце, од којих је двоје преминуло већ у детињству.
Нобелову награду за књижевност добија 1913, а две године касније британска влада га проглашава за витеза.
Међутим, Тагоре се те титуле одрекао после масакра у Амрицару у априлу 1919. године.
Британски војници су тада пуцали су на ненаоружане индијске цивиле, убијено је најмање 379, а рањено више од 1.200 људи.
- Лечење пуно историје: Земунска болница - најстарија у Србији
- Зашто су савезници бомбардовали Београд 1944. године
- Драга Љочић - прва српска лекарка и пионирка борбе за права жена у Србији
Тагоре је био против империјализма и убрзо је почео да заговара независност од Британије, али је био и против национализма.
„Припадао је неформалној групи космополита-интелектуалаца који су између 1913. и 1935. хтели да допринесу стварању једног интелектуалног савеза који би помогао укидању ратова и колонијализма&qуот;, наводи Пајин.
Жестоко се противио националистичким облицима борбе за независност, сматрајући да је британска администрација „политички симптом болести индијског друштва&qуот;.
То се многима није свидело и то толико да су у Сан Франциску 1916. покушали да га убију.
Да ли је заиста био против Гандија - једног од оснивача индијске државе, чувеног по заговарању ненасилног протеста као вида борбе - као што сматрали зенитисти?
„Њих двојицу је Индија деценијама сматрала за двојицу вођа&qуот;, каже Ђусић.
„Пажљиво се пратило који су њихови ставови, а узбуркана су времена била, припреме за ослобађање Индије од британске владавине&qуот;, додаје.
Како наводи, Тагоре и Ганди су се доста виђали, у неким стварима су се слагали, у неким не.
„Свакако није било зле крви међу њима, ословљавали су се веома уваженим речима&qуот;, каже Ђусић.
Индија је 1947. године стекла независност од Британије, што Тагора није дочекао - умро је 1941. године.
Ганди је убијен у атентату 1948.
Тако је говорио Тагоре
Инцидент на почетку предавања ипак није упропастио све.
Новинари Политике и Време били су одушевљени, називајући га великим говорником.
„Он говори нежно, топло, с осећајем, а тешкоће енглеског језика савлађује лаким гестовима руку, мимиком бронзаног, али топлог и благог лица и сугестивним сјајем крупних очију&qуот;, поетичан је новинар Политике.
Како наводи, најлепши део вечери било је песниково рецитовање његових песама на бенгалском језику.
„То у ствари није било рецитовање, већ музика.
„Речи су се губиле у мелодији тонова који су изливали чиста песникова осећања&qуот;, пише.
„И тај бенгалски језик свим слушаоцима који су га први пут чули у животу изгледао је близак, познат и разумљив&qуот;, додаје.
Током боравка у Београду индијски песник је дао и неколико интервјуа.
Један је, под насловом „Песникова мисија у свету&qуот;, дао за Време и то Станиславу Винаверу, колеги песнику.
У том разговору Тагоре каже да „песник нема политичке мисије, нити одређеног задатка&qуот;, већ да треба да ствара лепе песме и „налази лепе облике за наше мисли&qуот;.
„Самим тим што ствара лепо, он помаже људима да буду бољи&qуот;, наводи.
Говорећи о народима он каже да су они некада били једноставни, а сада су компликовани.
Европа се, истиче, све више и више повлачи у „сиров реализам, у факта и факта, која нису ништа&qуот;.
„Предмети сами по себи нису ништа, потребан је дух да у њих унесе живота и смисла, значаја и лепоте.
„Духовна ризница налази се на истоку, одакле су потекле религије - без Истока Европа ће се изгубити у фактима и пропашће&qуот;, каже.
На питање чему нас данас учи Индија, он каже да Индија „шаље човечанству нову светлост - а то је Ганди&qуот;.
„Он учи да је свака борба у ствари ропство.
„Он учи да се физички боре само животиње, док се људи духовно боре.
„Величина и лепота човека је у томе да буде слободан, то јест висок духовно, и да се не одупире злу насиљем, јер га тако неће искоренити.
„Зло ће се искоренити добрим, непротивљењем&qуот;.
Станислав Винавер о Тагореу
Време, 16. новембар 1926. године
Рабиндранат Тагоре стално путује, али ипак и на путу не мења своје освештане навике.
Устаје у три сата изјутра и неколико часова погружава се у тиху екстазу.
Кад ови часови духовне напрегнутости прођу, онда се песник лаћа пера и пише идеје, стихове и есеје до којих је дошао у сну.
Понекад бележи и идеје које је наслутио у својим екстазама.
Тек после свега овога песник се буди за обичан живот, обавља преписку, прима секретара, разговара са посетиоцима.
Затекао сам га где се игра са својим маленим унучетом, одевеним у живописну индијску ношњу.
Унуче се слатко насмејало и отрчало из салона у апартману Рабиндраната Тагоре на четвртом спрату хотела Паласа.
Песник је одевен у дугу црну мантију опервежену златним везом.
Он се држи мирно и тихо говори енглески, с лаким егзотичним нагласком.
По неки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу, и тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч.
Ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслону фотеље чудне шаре и потезе.
Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама.
Одлазак и путовања
После два дана београдских авантура Тагоре возом одлази за Софију.
Откуд он уопште у Београду?
Тако што је између 1878. и 1932. обишао више од 30 земаља, на чак пет континената.
На пример, од маја 1916. до априла 1917. предавања је одржао у Јапану и Америци, а нешто касније одлази у Мексико, па Буенос Ајрес и Италију.
У Италији се састао са Мусолинијем, тадашњим лидером земље који ће нешто касније земљу увести у Други светски рат.
Био је и у Мађарској, Данској, Швајцарској, Немачкој, Совјетском Савезу, а током путовања састао се са многим познатим личностима.
Међу њима су физичар Алберт Ајнштајн, писци Томас Ман и Х.Џ. Велс, као и песник Џорџ Бернард Шо.
Омиљена песма
Од Тагорине смрти ускоро ће проћи тачно осам деценија, а његове песме и даље многи воле.
Пајин каже да Тагора са „дубоким разумевањем и у широком распону, од љубавног заноса, до разочарања и патње, описује и осећања мушкарца и осећања жене&qуот;.
„Такође и љубав према природи, богу домовини, али и према целом човечанству&qуот;, наводи.
Ђусић истиче да се тај однос са богом посебно може видети у збирци Гитанџали, за коју је добио Нобелову награду.
„Непосредно пре нашег разговора отворио сам насумично ту збирку и дао бих вам пример једне песме, ако имамо времена&qуот;, каже.
Имамо, што да не.
&qуот;Знам доћи ће дан када ће за мене нестати призор овог свега,
И живот ме без гласа напустити, спуштајући ми последњу завесу на очи.
Звезде ће и даље ноћу бдети, зора се рађати као и пре.
Часови се дизати и смењивати попут таласа што на обалу избацују милине и мучнине.
Док размишљам о том крају низа мојих тренутака, њихов бедем се руши,
И при светлости смрти указује се твој свет, са свим разасутим драгуљима.
Ванредна је чак и најскромнија његова позорница, изузетан је чак и најнезнатнији од тих живота.
Ствари које стекох нек нестану.
Дај да имам само оно што сам одувек презирао и превиђао.
Пајин каже да су му омиљене многе Тагореове песме, али бира песму 70. у збирци Градинар.
„Сећам се једнога дана из свог детињства, када сам спустио чунић од хартије у јарак да плови.
(...)
Одједном су се почели гомилати бурни облаци, ветар је дувао на махове и киша је пљуштала.
Поточићи прљаве воде јурнуше, речица набуја и мој чунић потону.
(...)
Облачан јулски дан траје још и данас и ја размишљам о свим играма у свом животу у којима сам губио.
Стао сам да корим своју судбу за многе пакости, када ми на ум паде чунић од хартије што потону у воду&qуот;.
Њу је, каже, издвојио јер на „посебан, стоички начин говори о мучном сећању какво постоји у животима многих људи&qуот;.
„То бих могао рећи и за песму 2. у тој збирци, чији је први стих 'Песниче, вече се примиче; твоја коса седи'&qуот;.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 05.07.2021)
