“Дође Оливер Мандић, клинац из средње музичке… Крену са блузом, публика почне да звижди. Преле замахне сталком, удари двојицу-тројицу и настави да пева…”

То је била Интерна Б у чијем дворишту сам одрастао и играо се са вршњацима. Једном је отац био носач лешева, другом болнички берберин, трећем ауто-механичар који оправља кола хитне помоћи… Ту је било моје детињство и за мене клинца то двориште Интерне Б је представљало читав велики свет. Индијанци и каубоји, на врх стреле стављали смо зарђале ињекције које су из болнице бацали у ђубре. Сваки дан износе по четири-пет лешева на колицима у двориште, где их чека