Кад је мирисао багрем
Југ пресс 22.09.2021
ЛЕСКОВАЦ Изнад клупица боје жада, близу црквеног плота, те недовољне баријере коју у цугу прескачу комшијска деца и пацови са реповима од заразе, крај чесме која олакшава живот у данима пакла, задњих, ко зна колико година, са постојаном решеношћу да истраје, диже се, нервозно и чворовнато, багремово дрво.
Случај или воља умних људи, одлучи да оно расте баш унутар оног хекстагона испуцалих дасака, које већ доста дуго служе за одмор у хладовини старог дрвета. Недалеко одатле, када се корацима мери свет према истоку, стоји четрвртаста, седефна, капија цркве. Китњастих углова старих архитеката, на којима своје лаке кости одмарају голубови боје стасалог грожђа, она надгледа поплочани плато који је раздваја од багрема, неправилно, разбацано, али постојано. Ту бораве
