Бескућници у Србији: „Живот на улици је такав да кад се пробудиш ујутру, одмах размишљаш где ћеш увече да спаваш"

„Зовем се Милорад, али ме зову Мићо, можеш тако да ме зовеш&qуот;, прича средовечни човек који годинама живи на улицама Београда.

„Највише волим да спавам у парку на клупи, а кад је хладно склоним се у хаустор&qуот;, прича Мићо.

И ову зиму у Београду, познату по кошави и минусу који може да удари, он ће дочекати без рукавица и целих ципела.

„Почео сам да живим на улици када смо се жена и развели, има томе неколико година, више се и не сећам&qуот;.

• Кад се мале руке сложе и направе колаче за оне који немају
• Ко помаже гладнима у Србији током епидемије корона вируса
• Зашто се у Србији баца толико хране и како се то може решити

Мићо је један од 18.287 људи за колико их је по попису из 2011. године установљено да немају услова за живот.

Од ове бројке, већина су они који живе у шупама, баракама и приколицама, подрумима, напуштеним вагонима и нехигијенским насељима.

Најмање, око 2,4 одсто има оних који живе на улици, парковима и под мостовима, подаци су Специјалне публикације и студије проф. др Мирјане Бобић „Бескућници&qуот;, чије податке користи и Републички завод за статистику.

У публикацији се наводи да у Београду има 7.129 бескућника, међутим из АДРЕ, хуманитарне организације цивилног друштва која се, између осталог бави и бескућништвом, за ББЦ на српском кажу да тачан број није познат.

„Позитивно је што су 2011. године први пут пописиване особе у ситуацији бескућништва&qуот;, каже Игор Митровић, директор АДРА организације.

Напомиње да је лоше то што су пописани они људи који су били корисници неког од видова социјалне заштите - прихватилишта, склоништа или центра за социјални рад и да највећи део није обухваћен тим пописом.

Процене организација Црвени крст, Удружења Излазак и Кликактив и АДРЕ је да бескућника има вероватно негде између 5.000 и 15.000.

На питања ББЦ на српском о подацима о броју бескућника у Београду, као и о томе да ли добијају здравствену заштиту током пандемије, из Прихватилишта за одрасла и стара лица нису стигли одговори до објављивања текста.

„Живот на улици представља вероватно највећи степен депривације тј. најтежи облик живота и то из више разлога.

То је живот у апсолутном сиромаштву, без сигурног крова над главом&qуот;, каже Митровић.

Како неко постане бескућник

Стан у коме смо живели продали смо, али је новац брзо нестао јер сам почео много да пијем.

Остао сам без посла због алкохола, породица ме се одрекла. Нико с мном више не разговара.

Одједном ме је неколико ствари ударило, блокирао сам једноставно.

Сад кад размишљам о томе, схватам да сам можда имао и нервни слом.

Пук'о сам. Нерви су ми „отишли&qуот;.

Спавао сам код пријатеља, селио се од једног до другог и то је трајало око годину дана.

Сви су они били гостопримљиви.

„Храна је у фрижидеру, слободно се послужи&qуот;, рекли би пре него што изађу из куће и оду на посао.

Био сам свестан да је то није мој дом, моје ствари нису биле ту и ја ни о чему нисам могао да одлучујем. Био сам гост.

Одлучио сам да одем.

Мићина прича је једна од многих које личе једна на другу.

Ово потврђује и Митровић речима да је бескућништво последица читавог низа неповољних околности које задесе особу, пре него последица личног избора.

„Много је путева до улице и то је најчешће комбинација више фактора&qуот;, каже он.

Као пример наводи оне који су подстанари „са две плате далеко од улице&qуот;, као и оне који немају никакав систем подршке који би им помогао да се „дочекају на ноге&qуот;, попут родбине, пријатеља, знања или вештина.

„Због оштећеног физичког или менталног здравља, коришћења психоактивних супстанци, сложене породичне ситуације, неретко и насилних односа, бирају да живе на улици, иако формално имају некретнину&qуот;, каже Митровић испред организација чији активисти су кроз праксу дошли до ових закључака.

Разлог бескућништва је и слаб систем подршке младима који напуштају систем социјалне заштите за децу и младе без родитељског старања, пошто напусте систем.

„Дешава се да после одслужене затворске казне особа веома често нађе у ситуацији бескућништва, па како се ко снађе&qуот;, додаје.

Где живе бескућници

Мићо каже да је у првим данима живота на улици спавао на клупама у парку код Вуковог споменика.

Са падом температура и снегом, склања се у хаустор или напуштене куће на периферији Београда.

О животу на улици није хтео да прича много.

„Кад се пробудиш ујутру, одмах размишљаш где ћеш увече да спаваш&qуот;, каже он.

Митровић објашњава да највећи број бескућника настоји да не буде примећен и да се зато ствара утисак да их има мање него што их заправо има.

„У периоду хладних и влажних дана, проводе време у тржним центрима или наврате у кафић да напуне мобилни&qуот;, додаје.

Осим Прихватилишта за стара и незбринута лица у Београду, у коме може да се смести око сто људи, они немају где да се склоне када је зима, па морају да се сналазе сами.

Погледајте видео о Скоту Пурселу који живи и ради у Вашингтону. Он је продавац некретнина, а некада је спавао на улици.

Како је бескућницима у пандемији

Бескућништво је додатно продубљено и огољено услед глобалне здравствене кризе узроковане пандемијом, наводи се у публикацији АДРЕ.

Напомиње се да један део људи не поседује лична документа, не остварује право на здравствену заштиту и нема изабране лекаре, па им је отежан приступ систему.

До њих нису стизале информације о превенцији, маскама, држању дистанце, па су здравствени тимови АДРЕ излазили на терен како би их прегледали.

Вршили су тријажу пацијената и према потребама, упућивали их у установе јавног и приватног здравственог сектора, ради додатних дијагностичких процедура, специјалистичких прегледа и третмана.

То је било од изузетне важности јер велики број бескућника болује од хроничних болести.

Друмодом - аутобус и спас за бескућнике

Сваког понедељка, среде и петка од девет до пола један испод Бранковог моста у Београду паркиран је плави аутобус, Друмодом, у коме људи могу да се окупају, добију здравствени преглед, третман против телесних ваши, а уколико је потребно и разговор са социјалном радницом.

„На лицу места могу да оставе прљави веш и преузму нови, као и унапред припремљене пакете помоћи&qуот;, каже Митровић.

Циљ оних који раде у Друмодому је да колико толико смање негативне последице живота на улицама, али и да сугеришу властима како да се боље реагује на постојеће и предупреди ново бескућништво.

„Много тога је до добре воље и интересовања&qуот;, додаје Митровић и напомиње да су од јуна 2020. до јуна 2021. имали око 3.000 људи који су помоћ потражили у аутобусу.

У Друмодому ради тим од четири здравствена радника, од којих су двоје задужени за хигијенске и услуге поделе помоћи, као и две социјалне раднице.

Митровић каже да би рад тима из Друмодома додатно био олакшан када би имали приступ електричној мрежи макар на једној локацији, али да због процедура надлежних, јер прикључак могу да добију само објекти, а не возила, то тренутно није могуће.

„Мора да постоји начин да се такве круте процедуре превазиђу.

„До сада нисмо успели у томе. То јесте разочаравајуће с обзиром на то да су за многе на улици наше услуге једине које су доступне&qуот;, каже Митровић.

Додаје да им је неопходна помоћ у проналажењу простора за рад, посебно у зимском периоду, као и финансијска средства.

„Тренутно финансирање истиче почетком фебруара&qуот;, прича директор АДРЕ.

Нада се да ће добра искуства из теренског рада успети да прошире на читаву Србију.

Уметност о животу испод границе достојанства

Људи који бирају клупу, плочник или хаустор за привремену адресу инспирисали су редитеља Југослава Николића из Београда да сними филм о животу једног бескућника и да направи изложбу фотографија.

Изложбом „И они би остали код куће&qуот; приказани су они који нису имали где да се склоне када је почело ванредно стање уведено због пандемије корона вируса.

„Сликао сам људе који нису имали где, уз себе су имали неколико торби са стварима&qуот;, каже Николић за ББЦ на српском.

У документарном филму „Бескућник денди&qуот;, Николић је снимао уметника Николу Вранића који говори о животу пре него што је доспео на улицу, али и о томе како је дошао тамо.

Филм ће бити приказиван у установи културе „Владе Дивљан&qуот; у Београду од 14. до 21. октобра од 18 сати.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.10.2021)