Климатске промене: Свакодневна храна која би могла да постане луксуз
Свакодневна храна и напици, као што су кафа, месо и зачини, могла би да постану луксузни производ због глобалних климатских утицаја и промене укуса.
Наручивање јастога у ресторану или његово послуживање на забавама сматра се врхунцем гастрономске софистицираности.
Али није увек било тако - јастог се пео на лествици од скромних почетака да би постао данашњи гурмански деликатес.
У 18. веку, јастог се сматрао изузетно непожељном храном коју су богате породице заобилазиле у широком луку.
Овог љускара било је у толиком изобиљу дуж источне обале Сједињених Америчких Држава да је коришћен као ђубриво и служио се по затворима.
Политичар из Кентакија Џон Роуен се подругивао: „Љуске јастога остављене по кући сматрају се знаком сиромаштва и пропадања.&qуот;
- Месо или поврће? Откријте како ваш избор утиче на климу
- Зашто се у Србији баца толико хране и како се то може решити
- Суперхрана која продужава живот
Тек је развој железнице у Сједињеним Америчким Државама претворио јастога у луксуз.
Железничке компаније су одлучиле да послужују јастога богатим путницима, који су били несвесни лоше репутације ове морске хране.
Јастог им се врло брзо допао и они су га вратили у градове, где је почео да се појављује на јеловницима скупих ресторана.
До краја 19. века, јастог је утврдио статус луксузне хране.
Шта одређује која храна је луксузна?
Њена оскудност и цена играју важну улогу.
Као и јастози, и остриге се одавно везују за луксузне ресторане и посебне прилике, у великој мери због њихове високе цене.
Али оне нису одувек уживале тај статус.
Остриге су се некада јеле у најсиромашнијем друштву 19. века.
„Било их је толико и биле су толико јефтине да су убациване у чорбе и пите да би их се што више искористило&qуот;, каже историчарка хране Поли Расел.
Почетком 20. века, залихе острига у Енглеској почеле су да опадају због прекомерног риболова и загађивања индустријским отпадом.
Како су постајале оскудније, њихов статус је растао и почеле су да се доживљавају као нешто посебно, каже Расел.
Можемо да видимо да се супротно дешавало са производима као што су шећер и лосос, које је некада било тешко набавити и који су били доступни само богатима.
Ова храна је временом изгубила „ауру луксуза&qуот;, како су људи почели масовно да је узгајају и, као последица тога, постале је мање ретка, каже Ричард Вилк, професор емеритус антропологије са Универзитета у Индијани.
Одређена воћа као што су јагоде и купине некада су биле доступне само лети, али сада можемо да их купимо током читаве године.
„То мења перцепцију луксуза&qуот;, каже Питер Александер, виши истраживач глобалне пољопривреде и безбедности хране на Универзитету у Единбургу.
Наша опсесија снабдевањем ретком, луксузном храном долази са високом ценом по планету.
Како одређена врста рибе или морске хране постане оскуднија, њена цена почне да скаче.
Увећана вредност даје људима подстицај да је лове још више и ухвате преостале примерке, што може да доведе до спирале истребљења, каже Вилк.
Кад и где једемо одређену храну такође одређује колико је вреднујемо.
„Контекст упражњавања је веома важан за стварање жеље&qуот;, каже Естер Папис, професорка социјалне психологије са Универзитета у Глазгову.
Истиче да се луксузна храна често везује за специјалне прилике, као што је обедовање у ресторанима или на одмору.
- Треба ли да се хранимо као Јапанци да бисмо дуже живели
- Истина о јајима - савршена храна или „окидач“ за срчане болести
- Како да добијете довољно гвожђа у исхрани
Студије показују да боравак у амбијенту повезаном са скупом храном може да повећа привлачност хране или пића који се тамо обично служе и спремност људи да плате више за њих.
Скорашња студија показала је да се жеља људи за сушијем повећава ако га једу у ресторану за суши, уместо на плажи.
Позитивна, топла сећања на дељења оброка са другима такође повећавају вредновање одређене хране, каже Папис.
Луксузна храна се често дели са пријатељима и породицом, на пример за Божић.
Током закључавања због Ковида-19, упражњавање хране са другима постао је луксуз сам по себи, истиче Расел.
„Људи су жудели за тим да кувају заједно и да једу у друштву&qуот;, каже она.
„У свету у ком су ресурси оскудни, а доступност хране проблематична, искуство једења хране у друштву уме и само да постане луксуз.&qуот;
Следећа луксузна храна
Иако су историјски гледано одређене врсте хране као што су кафа, чоколада и зачини били луксузни артикли, данас су они уобичајени по супермаркетима у многим развијеним земљама.
Међутим, раст температура и непоуздане падавине могли би то поново да преокрену у наредних неколико деценија.
На врхунцу мајанске цивилизације, зрна какаоа била су вредна валута, којом су се плаћали радници и која су се размењивала за робу на пијаци.
Шпански трговци донели су какао у Европу, где је он постао популарна посластица на краљевским дворовима.
Дански хемичар Конрад Јоханес Ван Хаутен је 1828. године измислио процес за обраду какао зрна алкалним солима и производио чоколаду у праху која може да се меша са водом.
Овај процес је трансформисао чоколаду у доступни производ који може масовно да се производи.
Кафа је некада била мало познати деликатес који се користио за верске ритуале у Етиопији, пре него што су западњачки трговци донели ово ароматично пиће у своје домовине у 17. веку и почели да га служе у кафеџиницама, популарним међу шпедитерима, мешетарима и уметницима.
Пошто су Холанђани обезбедили саднице, узгој кафе се брзо проширио широм света и то је постало популарно, свакодневно пиће.
Данас су чоколада и кафа поново у опасности да постану скупе и недоступне.
„И чоколада и кафа би могле поново да постану ретка, луксузна храна због климатских промена&qуот;, каже Моника Зурек, виша истраживачица при Институту за промену животне средине на Универзитету у Оксфорду.
Огромне површине земље у Гани и Обали Слоноваче могле би да постану неодговарајуће за угој какаоа ако глобални раст температуре достигне два степена Целзијуса, према студији из 2013. године.
„Какао је некада био за краљеве и ни за кога другог.
„Климатске промене тешко погађају области производње.
„Он би могао поново да постане луксуз&qуот;, каже Зурек.
Климатске промене би могле да избришу пола земље коришћене за узгој кафе широм света до 2050. године, према студији из 2015. године.
Једна друга студија сугерише да би области погодне за узгој кафе у Латинској Америци могле да се смање за 88 одсто до 2050. године због раста температуре.
- И кафи прети изумирање
- Како се прави кафа без кофеина
- Мушмуле - заборављено средњовековно воће непристојног имена
- Фасцинантна тајна историја чаја
Хиљадама година су зачини били отелотворење богатства и моћи.
Потражња за ароматичним зачинима покренула је прве глобалне трговачке путеве, основала бескрајне империје и на крају дефинисала светску привреду.
Данас су зачини свеприсутни и често најјефтинији артикли на полицама по супермаркетима.
Али они би могли поново да постану луксузни артикли, каже Зурек.
Усеви зачина већ највише трпе због климатских промена.
Велика количина падавина и влажност стварају плодно тле за штеточине као што су лисна ваш и болести као што су пепелница.
У Кашмиру, највећем региону узгоја шафрана у Индији, сушни услови су похарали жетву ове бујне љубичасте биљке.
Производња ваниле на Мадагаскару последњих година погођена је екстремним временским условима.
Циклон је похарао 30 одсто усева на острву 2017. године, довевши до рекордно високих цена од 600 долара по килограму, накратко учинивши да овај зачин постане скупљи од сребра.
„Опасност да свакодневни производи постану луксузни артикли онеспокојава&qуот;, каже Моника Ратс, директорка Центра за храну, понашање потрошача и здравље на Универзитету у Сарију.
„Многа храна могла би да постане недоступна многима.&qуот;
Удаљавање од меса
Нису само климатски услови и оскудност ти који би могли да преобрате свакодневну храну у луксузне артикле.
Мењање обичаја и укуса људи такође ће утицати на статус ове хране.
„Још један начин да се размишља о луксузној храни је као нешто што не једете често нити много&qуот;, каже Ратс, наводећи као главни пример месо.
Месо, које је тренутно саставни део исхране многих људи, вероватно ће постати луксузни артикал у наредних неколико деценија како све више људи буде уводило биљну исхрану да би смањило свој угљенични отисак, каже она.
Људи би такође то могли да ураде због пуке количине пољопривредног земљишта које заузима производња меса, што можда више неће бити одрживо како број светског становништво буде растао.
Једење меса могло би да постане друштвено неприхватљиво и доживљено слично као пушење, каже Александер.
„Могло би да стигне до тачке где једење бургера више неће бити кул међу вашим пријатељима.&qуот;
Али пут до тога није праволинијски, каже Папиз.
„Једење меса је норма - то постаје део националног идентитета.
„Одступити од тога је тешко&qуот;, каже она.
Додаје да се многи вегани и вегетаријанци боре са чињеницом да морају да објашњавају или оправдавају зашто не једу месо.
Чини се да веганство посебно изазива снажна осећања, која варирају од иритације до острашћеног беса.
Давање више места опцијама без меса, у рекламирању и продавницама, могло би да помогне да се разреши борба са идентитетом са којом се муче многи вегани и вегетаријанци, каже Папис.
„То би могло да доведе до веће равноправности.&qуот;
- Да ли се црвено месо на велика врата враћа у јеловник
- Зашто је порасла цена меса у Србији
- Да ли је здравије бити веган
- „Једите мање меса&qуот; изазвало политички сукоб у Шпанији
Права цена наше хране
У покушају да смање емисије, земље би у будућности могле да се одлуче да опорезују месо, као што су многе већ урадиле са шећером, каже Александер.
То би повећало цену меса и учинило га луксузнијим производом.
Индустрија меса је заслужна за 14,5 одсто емисије гасова ефекта стаклене баште, а на производњу црвеног меса одлази 41 одсто тих емисија.
Глобална производња говедине производи емисије отприлике у нивоу оних у читавој Индији и тражи 20 пута више земље по јестивом граму протеина него биљке богате протеинима као што је пасуљ.
Према Организацији за храну и пољопривреду Уједињених нација, у многим земљама „постоји забрињавајући диспаритет између малопродајне цене хране и праве цене њене производње&qуот;.
„Као последица тога, храна која се производи по високој цени по животну средину у облику емисије гасова ефекта стаклене баште, загађења воде, загађења ваздуха и уништавања станишта, може да делује јефтиније од алтернатива за одрживију производњу&qуот;, написало је ово тело УН-а у извештају о пољопривредној одрживости.
Кад једемо одрезак, не плаћамо уништавање животне средине које изазива месна индустрија, каже Александер.
„Не ценимо те исходе и не плаћамо за њих док једемо месо.&qуот;
Порез на месо одражавало би неке од ових штетних последица по животну средину, али то остаје политички непопуларно.
„То би ипак могло да се промени&qуот;, каже Александер, јер све више људи доживљава месо као „нешто што не можемо да приуштимо да једемо у смислу одрживости&qуот;.
„Надајмо се да ћемо у блиској будућности имати реалније цене и пољопривредне субвенције које одражавају храну коју производимо и који ће нам помоћи да створимо одрживији систем&qуот;, каже Папиз.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 10.13.2021)
