Šest sati zarobljeništva u zavejanom vozu ili kako je propao srpski krizni menadžment
RTS 13.12.2021
Da mi je neko prekjuče rekao da nevolja nikad ne dolazi sama, mislila bih da je to opet neki pesimista ili neko željan kukanja nad svim i svačim. A onda sam u nedelju ujutru sela u voz u Požegi, da bi mi srpsko organizovanje i rukovođenje dokazalo da na jednu nevolju, može da vam natovari još bezbroj. Sneg ide gratis.
Nedelja jutro. U vozu sam od Požege do Beograda. Budim se iz slatkog sna, a oko mene veje. U toplom kroz prozor gledam idilu. Ponovo padam u san. Budim se ponovo za desetak minuta i shvatam da voz stoji. Dobro, mislim, stao je na kratko, nije prvi put, uvek malo zastanu da bi u stanicu stigli po redu vožnje. I ljudi oko mene dremuckaju. Sve izgleda kao početak romantičnog novogodišnjeg filma, gde se dvoje sreće i zaljubljuje u vozu koji stoji. Ali život nije film,
