“Владета је онај Београд који ме је пригрлио још као дјечака. Он је Београд у којем сам двадесетседмицом с Карабурме долазио у центар, у Народно позориште и на Теразије”: Есеј владике Григорија за нови Недељник

Београд и Владета Јанковић. Иако нисам од оних који пошто-пото полажу наду у људе, јер сва моја нада је у Онога у кога вјерујем и којем се молим – Владети као човјеку у потпуности вјерујем. Вјерујем му јер је он, на неки необичан начин, отјелотворење оног старог Београда, Београда који је из самог себе одавно прогнан. Владета је онај Београд који ме је пригрлио још као дјечака и чије слике су ми и даље најживље у сјећању. Он је Београд у којем сам