I ibar je bio crn: Čim je dim suknuo u nebo, znali smo da gori naša crkva... Mi njihove džamije ne bismo palili
Kurir 19.03.2022
Opasno je izaći na ulicu, nos promoliti, a kuća mora da se brani. Otvorim vrata, čujem pokliče s one strane Ibra, smeh, dovikivanje, radost... Poneka eksplozija. Raduju se dok gori naša crkva, prisećaju se Srbi pogroma 2004.
Severna Mitrovica. Kad se oko pola sedam uveče 18. marta 2004. crni stub dima izvio s one strane Ibra, dole prema jugu, a nebo koje je parala povremena pucnjava za čas prekrio oblak crnila, znali smo, gori naša crkva, a šta bi drugo... Ljudi na ulici počeli su da se zgledavaju, očiju punih suza... „Narode, gori crkva, zapališe nam crkvu, kud ćemo sad mi...“ Teško je to bilo gledati, retko kad u životu tako teško. Retko je kad toliko bolelo. Zašto, zašto crkva? Dok
