Iran i protesti: Priče sa graničnog prelaza o krvavom gušenju demonstracija

Soran prislanja dva prsta uz levu slepoočnicu i pravi trzaj rukom kao da puca iz pištolja. „Ako pričate, smestiće vam metak u glavu", kaže mi on.

Oko nas se iranske planine dižu u nebo.

Nalazimo se na autobuskoj stanici u Pendžvenu, gradu u severnom iračkom delu Kurdistana koji se nalazi blizu prelaza na granici sa Iranom.

Automobili se sporadično zaustavljaju i izbacuju putnike u prašnjavo dvorište.

Neki prave pauzu da popiju čaj, dok drugi ulaze pravo u male minibuseve koji će ih odvesti do obližnjeg iračkog grada Sulejmanije.

Soran se često služi rukama dok priča.

I stopalima, dok imitira šutiranje da bi mi dočarao kako su ga pretukle iranske snage bezbednosti.

„Desilo se pre nekoliko dana kad sam protestovao", kaže on.

„Režim me je tukao po leđima, šutirali su me i udarali pendrecima. Pucali su u mog prijatelja i u još neke ljude. Samo zato što sam učestvovao u demonstracijama."

• Kakav je bio život žena u Iranu pre Islamske revolucije
• Predsednik Irana o protestima: „Nećemo dozvoliti haos"
• Učenice skinule hidžabe u Iranu u znak protesta

Soran ima 32 godine i živi u Sakezu, rodnom gradu Maše Amini, dvadesetdvogodišnje Kurdkinje čija je smrt u policijskom pritvoru pre tri nedelje izazvala proteste protiv vlade koji su zahvatili čitav Iran.

Soran je prešao u irački deo Kurdistana peške da bi išao na posao, ali se pita da li će se uopšte vraćati kući.

Protesti se šire, a život je težak.

On kaže da nije bilo interneta tri nedelje zbog ograničenja koje su iranske vlasti uvele dok nasilno guše proteste.

„Nekada smo se plašili režima, ali sada se zid straha srušio. Niko se više ne boji."

Ali kad sam ga pitala da li će to dovesti do pada Islamske republike, njegov odgovor je nedvosmislen:

„Ne, režim neće pasti. On se ne može smeniti. Oni su jaki i uporno ubijaju. Mi nikad nećemo stati, tako da će oni samo nastaviti da nas ubijaju."

„Sve je suludo i bolesno. Nikome nije stalo do nas. Spoljni svet tvrdi da podržava Iran, ali niko to ne čini. Muče nas i ubijaju svaki dan."

I dok čopor divljih pasa spava u hladu parkiranog kamiona, nova grupa se formira na stanici za minibus.

Čučeći u niskom krugu, oni ćaskaju dok čekaju da pođu.

Većina su irački Kurdi, ali jedan je Iranac, i on opisuje svoj život drugima.

Farhad ima 36 godina i on je iz Sanandaja, gde su održani žestoki protesti i izbili smrtonosni sukobi sa snagama bezbednosti.

Kurdska grupa za ljudska prava Nengav saopštila je da su vladine snage ubile najmanje 32 civila i ranile još 1.540 drugih u zapadnom Iranu koji naseljavaju Kurdi, ali Farhad veruje da je broj ubijenih mnogo veći.

„Najmanje 20 ih je ubijeno samo sinoć", kaže on grupi.

„Neki tvrde da je ih je ubijeno čak 40. Uhapšeno ih je više od 70. Ali ne smemo da govorimo o tome jer će nas ubiti. Iranska obaveštajna služba uvek gleda, snimaju sve u tajnosti. Strpali su mog brata u zatvor iz političkih razloga.

„Ovi protesti su sve veći, ali oni neće srušiti režim. Ne, on je jak. Sve kontroliše.

„Islamska Republika će definitivno opstati", dodaje.

https://twitter.com/KhosroKalbasi/status/1579800628825845762

Pogledajte i ovu priču o borbi za ljudska prava u Iranu:

Tuana je sledeći u redu za autobus.

On sada živi na iračkoj strani granice, ali je proveo više od 20 godina u Iranu.

I dalje se vraća tamo tri puta nedeljno da bi radio.

U ispeglanoj beloj košulji i sa naočarima za sunce, on opisuje neke od promena koje je video u poslednjih nekoliko nedelja u zapadnom Iranu.

„Pojačane su snage na granici. Ne izgledaju kao vojska - možda paravojska?", kaže on.

„Viđam više vozila kako prevoze više ljudi. Izgledaju kao da su dovedeni iz drugih delova Irana u ovdašnje kurdske oblasti. I helikopteri. Retko smo ih viđali ranije, ali sada su uvek na nebu."

Tuana je takođe primetio razliku u saobraćaju na iranskom graničnom prelazu.

„Drastično je smanjen. Ljudi sada dolaze samo radi posla, plaše se da će ako odu biti smatrani pripadnicima opozicionih snaga ili čak špijunima."

„Irancima je stvarno potrebna podrška spolja. Ali oni je ne dobijaju."

Šire se i glasine o drastičnim posledicama po ljude ako se pridruže demonstracijama, kaže Tuana.

„Svašta se priča. Moj prijatelj iz Karadža blizu Teherana čuo je takve priče.

„Da će režim isprazniti bankovne računa učesnika. Ili kako se bliži zima, da će im biti isključen gas i da će morati da se smrzavaju."

Sat vremena pre zalaska sunca, još uvek pristiže svega šačica ljudi.

Sorouš studira na Univerzitetu u Teheranu, a putuje preko granice zbog posla koji ima veze sa njegovim studijama.

Njegova duga brada prošarana je narandžastim i srebrnim vlasima, a kaže mi da govori engleski dok sakuplja novac od drugih ljudi iz reda da bi platili putovanje.

„Studenti u Teheranu protestuju, to je istina, i ja protestujem. Ali 80 odsto ljudi koji tamo žive su i dalje zadovoljni režimom, iako njegovi ljudi patroliraju ulicama sa puškama i ubijaju ljude."

„Džin, Džijan, Azadi", smeje se Sorouš, dižući pesnicu u vazduh.

To je slogan demonstranata i znači: „Žene, život, sloboda."

Odjednom postajem i te kako svesna činjenice da iako je to pokret kog predvode žene, nisam uspela da čujem priču ni jedne jedine žene na granici.

One čine mnogo manji procenat putnika od muškaraca.

A od onih sa kojima sam uspela da popričam, svaku su njihovi saputnici upozorili da ne govore o demonstracijama.

Jedna starija žena me je srdačno pozdravila dok je izlazila iz taksija i pitala me kakav mi je bio dan.

Kad sam se naglas zapitala šta misli o situaciji kod kuće, njen sin se oštro ubacio:

„Ne govori ništa."

Pokupila je prenatrpanu belu platnenu torbu, nasmešila se i ćutke pošla dalje.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 10.12.2022)