Valdimir Arsenijević: U prtljažniku, memoari jednog telefona

Kad je došao sebi i shvatio gde se nalazi, već je bilo prekasno za bilo šta. U prtljažniku u koji su ga zajedno sa mnom strpali bilo je jako malo mesta i još manje vazduha. A on je, znate ga, poprilično krupan čovek. Pokušavao je neko vreme da se okrene s boka na leđa ali nije išlo. Ruke su mu bile vezane pa je još jedino mogao laktovima da očajnički lupa po metalnim zidovima. To, naravno, nije davalo značajnije rezultate izuzev što su mu gležnjevi od silnog