Bezvezne priče o (bez)viznom režimu: Kako su se kod Srba opet probudile traume iz detinjstva

Stojimo Cile i ja, pre nekih 18 godina, na stepeništu mađarskog konzulata na Senjaku, stojimo četvrti sat u redu koji se povremeno i pomerao, uglavnom unazad, retko unapred, valjda zato što tada nije postojala Srpska napredna stranka, te Cile dobije nagli napad hroničnog popizditisa, česte zarazne boljke ljudi koji su u to vreme čekali na vize. – Ma majke im ga nabijem – kaže Cile gledajući u nebo u jednom trenutku, skoro na tečnom mađarskom ali je ipak to ličilo