Марш за нашу децу

Тако се, неретко са сетом, присећамо оних срећних времена када смо наше младе момке испраћали у војску, па ишли на заклетве, па она преслатка туга и чемер, па константни страх хоће ли отићи у рат, хоће ли погинути, хоће ли се вратити. Ех, то су била времена! А не ово сад. Сад нема војске и ја се питам ко ће моје дечаке сутра научити да слажу пешкире, затежу кревет, слушају наредбе, гину за нечије хирове и оно најплеменитије – да убијају. Сва срећа, држава полако