Немачка и филм: Нацистички Титаник - прича о пропаганди, расипништву и трагедији

Потонуће Титаника популарна је филмска тема - ко може да заборави оскарима овенчану верзију са Леонардом Ди Капријом и Кејт Винслет из 1997. године?

Али пре 80 година, славна трагедија на мору инспирисала је и скупоцени нацистички пропагандни филм који је погледао релативно мали број људи, а у ком се појављује брод чија је судбина једнако несрећна као и самог Титаника…

Почетком 1942. године, брод Кеп Аркона видео је и боље дане.

Под надимком „Краљица Јужног Атлантика&qуот;, некада величанствени и луксузни прекоокеански брод рђао је у немачкој поморској бази на Балтику.

• Земунски Титаник који је потонуо у заборав
• Титаник - велелепни брод који није завршио прво путовање
• Комедијом против Хитлера - 80 година од Чаплиновог „Великог диктатора&qуот;

Две године раније, брод је запленила морнарица Адолфа Хитлера и претворила га у касарну за морнаре пошто су са њега скинути луксузни украси.

Али, те исте године, Кеп Аркона ће бити извучен из заборава и буквално стављен под светла рефлектора: захваљујући сличности по дизајну са Титаником, добио је главну улогу у нацистичком филму о славној трагедији на мору.

Средства се нису штедела

Потонуће Титаника није била нова тема чак ни у то време.

Први филмови о трагедији доспели су на велике екране још 1912, исте године кад је брод потонуо у ледене воде Северног Атлантика на сопственом првом путовању.

Али Јозеф Гебелс, Хитлеров озлоглашени министар за пропаганду, наишао је на сценарио са веома другачијим погледом на догађаје: наиме, описивао је несрећу као последицу британско-америчке похлепе.

„Гебелс и нацистичка пропаганда су до тада произвели стотине пропагандних филмова, али овај пут су желели нешто другачије.

„Немачка је 1942. године морала да се носи са крупним поразима у рату и Гебелс је сматрао да је важно остварити велику победу на пропагандном фронту&qуот;, каже за ББЦ професор Роберт Вотсон, амерички историчар и аутор Нацистичког Титаника, књиге о Кеп Аркони.

Истакнути нацистички званичник био је посебно затечен успехом Казабланке.

Објављена исте године, изузетно успешна холивудска романтична драма популарисала је снажну антифашистичку поруку, што је навело немачког пропагандисту на делање.

Са „нацификованом&qуот; верзијом Титаникове трагедије, Гебелс је сањао да узврати Савезницима истом мером.

„Није желео да штеди средства за прављење овог 'одговора' на Казабланку, а то је укључивало коришћење њихове властите реплике Титаника - Кеп Арконе.

„Бродови су били практично исти, осим чињенице да је Кеп Акрона имао три димњака, један мање од Титаника. Али брод је на крају добио један лажни за потребе снимања&qуот;, додаје професор Вотсон.

У време оскудице у јеку рата, Гебелс је издвојио огромна средства за снимање филма.

У књизи коју је написао, професор Вотсон је тврдио да је Титаник имао буџет од четири милиона рајхсмарака, еквиваленто суми од отприлике 180 милиона долара, што га чини једним од најскупљих филмова у историји.

Стотине војника повучене су са фронта да глуме као статисти, а у филму се појављују неке од најславнијих немачких филмских звезда као што је Сибил Шмит.

Снимање је, међутим, било хаотично.

Војници су малтретирали глумице, а владала је општа паника да би осветљени филмски сетови могли да послуже као мета за савезничко бомбардовање.

Било је и озбиљнијих проблема: Херберт Селпин, режисер додељен пројекту, пао је у немилост нацистичких званичника.

После критиковања њиховог мешања у распоред снимања, Селпина је Гебелс ухапсио и саслушао.

Касније је пронађен обешен у сопственој затворској ћелији.

Уметничка слобода са заплетом

Али филм је на крају некако снимљен, са нападном пропагандом кључном за заплет: несрећа је представљена као прича о корпоративној похлепи британских власника Титаника, упркос напорима јединог немачког члана посаде да успори брод док је прелазио залеђене воде Северног Атлантика.

На крају, порука из епилога наводи на немачком да је смрт више од 1.500 путника „вечита осуда британске бескрајне трке за профитом&qуот;.

„Постоје нацистички пропагандни филмови са много суптилнијом поруком&qуот;, објашњава немачки историчар Алекс Фон Лунен.

„Овај филм о Титанику демонстрира заблуду неких нациста о томе шта пропаганда може да постигне. Они су заиста веровали у то да 'и даље могу да добију рат ако мотивишу народ'. А оно што се десило са филмом касније чини ову причу још занимљивијом.&qуот;

Фон Лунен мисли на то како је Гебелс, који је одобрио снимање, на крају забранио да се он приказује у немачким биоскопима кад је погледао завршени производ.

Нацистички званичник сматрао је да су сцене саме трагедије толико реалистичне да би изазвале панику у време кад су немачки цивили живели у страху од ваздушних напада.

„Још један проблем представљало је то што се фиктивни немачки официр на Титанику у филму оглушује о наређења надређених јер верује да морално нису у праву. То није била порука коју су нацисти желели да пошаљу немачким официрима из стварног живота&qуот;, каже Фон Лунен.

Професор Вотсон, у сопственој књизи наводи да је филм испрва био приказан само на окупираним немачким територијама и није био приказан у самој Немачкој све до 1949. године, кад је поново откривен у нацистичким архивама.

„Али упркос његовој политичкој поруци, филм је импресиван са техничког становишта.

„Највећи пример за то је да Ноћ за памћење, британски филм о Титанику из 1958. године, користи сцене из нацистичког филма због њиховог квалитета и реализма&qуот;, тврди професор Вотсон.

Трагедија из стварног живота

Чињеница да је нацистички филм доживео неуспех требало је да значи да ће се Кеп Акрона вратити у заборав.

Али брод ће на крају заузети још озлоглашеније место у историји.

Пошто је коришћен је за евакуацију више од 25.000 немачких војника и цивила пред надирућим руским трупама на источном фронту, 1945. године је постао затворски брод укотвљен на Балтику за затворенике премештене из неколико концентрационих логора у покушају да се сакрију докази о нацистичким злочинима.

Професор Вотсон каже да документи с обе стране сукоба процењују да се најмање 5.000 људи налазило на Кеп Аркони 3. маја, кад је брод погођен низом напада бомбардера Британског краљевског ваздухопловства, који су делали на основу обавештајних података да би овај и други бродови у области могли да носе СС официре који покушавају да побегну од хапшења.

„Можда их је преживело мање од 300. Био је то један од најгорих инцидената 'пријатељске ватре' икад забележених у рату&qуот;, каже он.

Два друга брода која су служила истој сврси такође су погођена, што је подигло процењени укупан број жртава на 7,000.

(У твиту се види слика Кеп Арконе у пламену после напада из ваздуха)

хттпс://твиттер.цом/УРДаилиХистори/статус/1521741161743986688

Још је трагичније што су Кеп Аркона и други бродови нападнути свега четири дана пре безусловне предаје Немачке у завршници рата у Европи.

На крају је укупан број жртава приликом потапања нацистичког Титаника био двоструко више већи него у потапању његовог „сестринског&qуот; брода.

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 01.09.2023)