Југославија и комунизам: Народна хероина Нада Димић, симбол храбрости и женске борбе против фашизма

Млада партизанка пркосног погледа и чврстих политичких уверења, упамћена по скромности, непоколебљивости и храбрости, која ни по цену живота, после крвавих пребијања у мемљивим казаматима, није открила властито име и одала ратне другове.

Нада Димић, револуционарка и југословенска антифашистичка боркиња из Другог светског рата, живела је за комунистичку идеју, а страдала је са непуних 19 година, под лажним именом, марта 1942. у усташком логору Стара Градишка.

„Она ми је вечна инспирација и симбол неуморног и бескомпромисног отпора&qуот;, говори Зорана Унковић, феминисткиња и антифашистичка активисткиња из Загреба, за ББЦ на српском.

Била је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и забрањене Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а и једна од првоборкиња Сисачког партизанског одреда, прве такве герилске јединице у окупираној земљи.

Орденом народног хероја постхумно је одликована 5. јула 1951. године.

• Плетенице, титовка и храброст прве народне хероине - колико памтимо Марију Бурсаћ
• Митра Митровић - хероина Србије препуштена забораву
• Живот жена у Србији током немачке окупације

„Временом је надрасла изворни значај и није више перципирана само као хероина комунистичког покрета и отпора фашизму него знатно шире, као пример храбре, младе жене која се борила, не само за властита, већ и права неких других потлачених мањина&qуот;, говори Горан Хутинец, доктор историјских наука и доцент на Филозофском факултету у Загребу, за ББЦ на српском.

Тачан датум њене смрти се, додаје, не може тачно утврдити јер усташе - фашистички покрет који је управљао квинслишком Независном Државом Хрватском (НДХ) током Другог светског рата, од 1941. до 1945, „нису водиле прецизну евиденцију жртава и фалсификовали су датуме&qуот;.

На сајту Спомен подручја Јасеновац један од извора упућује да је убијена 17. марта, док се у књизи Гојка Марчете „Нада Димић - животни пут и револуционарно дело&qуот; као датум смрти наводи 23. март 1942.

Одрастање и школовање

Нада Димић је рођена 6. септембра 1923. у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, у месту Дивосело код Госпића (данашња Хрватска).

Потицала је из сиромашне српске (земљо)радничке породице.

Мајка Сара је преминула када је Нада завршила први разред основне школе коју је похађала у Козарцу код Приједора (данашња Босна и Херцеговина), па је бригу о осморо деце преузео самохрани отац Тодор, уз помоћ баке Маше.

Најмлађа ћерка је школовање успешно наставила у Дивоселу, учећи са братом и сестрама „при слабој светлости мале петролејке&qуот;, односно „ћораве лампе&qуот;, наводи аутор Гојко Марчета у биографији о Нади Димић из 1979.

Њено родно село је уочи Другог светског рата било већински насељено Србима и бројало је више од 2.200 људи, док је према попису становништва у Хрватској 2011. тамо живело четири становника.

Вјеран Павлаковић, историчар и професор на Филозофском факултету у Ријеци, каже да је Нада одрастала у „турбулентно време&qуот;, те да је њена родна Лика током 1930-их „доживела пораст етничких напетости између Срба и Хрвата, као и рађање радикалних идеолошких покрета&qуот;.

„И Комунистичка партија Југославије (КПЈ) и усташки покрет су настојали да користе насилне методе за рушење краљеве диктатуре&qуот;, објашњава он за ББЦ на српском.

Југословенски краљ Александар Карађорђевић је 6. јануара 1929. распустио скупштину, увео диктатуру и забранио рад свих политичких странака и синдиката.

Стога се рад ове две, идеолошки супротстављене политичке организације - комуниста и усташа - одвијао у илегали.

Међунационална и идеолошка трвења су се преливала и на ђаке, те је често долазило и до туча.

Нада Димић је гимназију уписала у суседном Госпићу 1934. и већ у раним разредима властитим поступцима показала да је „класно освешћена&qуот; - једном приликом је организовала прикупљање добровољног прилога за куповину књига двојици најсиромашнијих другова из одељења.

У другом разреду је написала састав из српско-хрватског језика где се, за разлику од осталих ђака који су „описивали природне лепоте Лике&qуот;, дотакла тешког живота сељака и радника.

Директор гимназије је писмени задатак оценио као „комунистичку пропаганду&qуот;, због чега је Нада умало избачена из школе.

У њену одбрану стао је професор Мирко Бањанин, коме се састав изузетно допао, што га је коштало радног места, податак је из књиге Гојка Марчете.

Улазак у политику младе Личанке

Последњи разред гимназије Нада Димић је завршила у Земуну, одселивши се код сестре Савке, 1938. године.

„Мобилност је у то време била прилично велика, посебно у нижим слојевима, било због потраге за послом, било зарад школовања&qуот;, објашњава професор Хутинец.

Радничко порекло, сиромаштво у којем је одрастала, подругивање богате деце и неправда са којом се сусретала током живота довели су до тога да се већ са 15 година придружи земунском СКОЈ-у.

По завршетку гимназије, уписала је Трговачку академију у Земуну где је „учила дактилографију и стенографију&qуот;, што ће јој касније користити „у пропагандној активности&qуот;, приликом прекуцавања и штампања летака и памфлета.

Политички активизам није јењавао, те је у трећем разреду, са 17 година, примљена у КПЈ.

Професор Хутинец каже да је „Нада Димић пример младе жене која је, вероватно повучена властитим искуством, осећала класну борбу као нешто што је важно и постала врло активна&qуот; у покрету.

„Није редак случај да се људи нижег класног порекла, који су у економском смислу били врло свесни које је њихово место и како немају никакву перспективу у таквом друштву и поретку, прихватају такве идеје и приступају партији која ће то организовати&qуот;, објашњава историчар.

Каже да је омладина тада „често улазила у политику и то не у етаблиране грађанске странке које легално раде, већ у екстремније покрете, било на десници, било на левици&qуот;.

Док је живела у Земуну, Димић је учествовала и у појединим демонстрацијама, а због политичког ангажмана је октобра 1940. први пут ухапшена и одведена у злогласни београдски затвор - Главњачу.

Тамо су младу комунисткињу и њену другарицу Радојку Катић испитивали и мучили Светозар Вуковић, касније управник Бањичког логора, и Ђорђе Космајац.

Модре од батина пуштене су петнаест дана после привођења после интервенције оца њене саборкиње, наводи се у књизи „Нада Димић - животни пут и револуционарно дело&qуот; Гојка Марчете.

• Бањички логор - нацистичка кућа смрти за политичке непријатеље
• Зашто је Јасеновац „пропуштена прилика&qуот; за помирење
• Аушвиц, 75 година касније: Како је логор смрти постао средиште Холокауста

Недуго потом, Нада Димић је напустила Земун и вратила се у Хрватску, код брата Богдана, такође члана партије, у Сисак, где је наставила да живи, ради и извршава партијске задатке на локалу.

Партизански дани Жуте, Милке и Анкице Винек

Краљевина Југославија је капитулирала и окупирана после Априлског рата 1941. године - једанаестодневне инвазије Сила Осовине коју су предводиле нацистичка Немачка и фашистичка Италија.

На једном њеном делу створена је марионетска и квинслишка Независна Држава Хрватска, којом су управљале усташе.

Доласком фашистичког покрета на власт у Сиску незапослени су, према посебној одлуци, морали да напусте град, па су партијски другови Нади пронашли посао у фризерском салону.

Репресија је расла, те се јавила потреба за организованим отпором квислиншким властима и окупатору.

Тако је на дан када је Немачка напала Совјетски Савез - 22. јуна 1941. у суседном селу Жабно формиран Сисачки партизански одред, а једна од оснивачица била је још малолетна Нада Димић.

Жута, како је гласио њен тадашњи надимак, испрва се махом бавила пропагандним активностима, али је касније учествовала и у разним диверзантским акцијама, попут минирања пруге у граду.

„Водила је, пре свега због њене вештине - дактилографија и стенографија, њихову технику, својеврсно одељење где је главни задатак био умножавање пропагандних летака и прогласа за потребе сисачке партијске организације&qуот;, објашњава историчар Хутинец.

Месец дана по формирању одреда и сталног скривања по шумама, Нади Димић је поверен озбиљан задатак - да оде до Сиска и поново успостави прекинуту везу са руководством партије у граду.

Међутим, одмах по уласку у место је откривена и затворена, а потом и мучена.

Пошто нису успели да искамче признање да је комунисткиња и остале информације, руководство сисачке полиције је решило да је упути у загребачки затвор.

„Тад је покушала самоубиство, отровала се и, будући да нису могли да је одрже у животу, а за усташе је било важно да илегалце хватају, испитују и сазнају идентитет сарадника, пребачена је у болницу у Загребу&qуот;, наводи Хутинец.

Тамо се, каже, неколико месеци лечила, а онда је организовано њено бекство.

„Прво су сазнали где се налази, а онда су јој, уз помоћ симпатизера међу особљем, донели одећу, она се пресвукла, ишетала ван кад је пажња била скренута, ушла у кола и отишла&qуот;, додаје хрватски историчар.

Скривала се на неколико места у Загребу, а онда је пребачена на Петрову гору, језгро устанка који је букнуо услед усташких злочина над српским становништвом.

Захваљујући храбрости и вештини коју је показала, Нади Димић је послата у окупирани Карловац, где ће наставити да делује.

У новембру 1941. поверен јој је нови тежак задатак - организација спасавања комунистичког саборца Марјана Чавића из болнице по истом принципу како је она избављена.

Међутим, акција превођена Већеславом Хољевцем није успела јер је партизан пребачен у Загреб.

• Прва пролетерска бригада - од народних хероја до избледелог сећања
• Успон и пад Ужичке републике
• Како је власт у Краљевини Југославији изоловала комунисте у политичке логоре

Завет ћутања до смрти

Осамнаестогодишња Нада Димић пала је у руке усташкој полицији 3. децембра 1941.

Агенти су је легитимисали док је извршавала последњи ратни задатак.

У биографији Наде Димић, Гојко Марчета пише да је млада партизанка потом отворила торбу, зграбила пиштољ и убила једног агента.

Усташки полицајци и италијански војници, који су им се придружили чувши пуцњаву, ухватили су је при покушају бекства.

Ухапсили су је под лажним именом Анкица Винек, а раније је деловала и под псеудонимом Милка.

Хладнокрвна боркиња је потом одведена у загребачки затвор на Савској цести где је мучена најсуровијим методама.

„Саслушавали су је безуспешно, нису ни знали ко је јер је имала лажна документа и под тим лажним идентитетом су је водили - до краја није признала како се зове&qуот;, тврди Хутинец, доцент загребачког Филозофског факултета.

После тромесечне тортуре, у фебруару 1942, пребачена је у некадашњи затвор, тада усташки логор, у Старој Градишки.

„Тамо су одвођени они за које су усташе сматрале да су политички опоненти, није био логор као Јасеновац, централа где су затварани људи због националне и расне припадности&qуот;, додаје историчар.

Исцрпљена од батина и малтретирања, Нада Димић је оболела од пегавог тифуса, који је харао логорским ћелијама.

Убијена је у марту 1942, не прекинувши завет ћутања, чиме је постала симбол непоколебљивости и храбрости унутар партизанског покрета и југословенске борбе против фашизма.

• Прича о војвођанској Немици која је преживела усташке логоре
• Јованка Броз - од прве другарице преко шпијунке до државне удовице
• Гинеколошкиња из Аушвица која је морала да убија бебе

Какав је утицај Наде Димић на младе активисткиње?

Зорана Унковић, феминисткиња и антифашистичка активисткиња из Загреба, Наду Димић види као „невероватну младу жену с непокоривим духом и непоколебљивим идеалима&qуот;.

„Оличење хероине и узор боркињама и борцима свог, а и сваког идућег покољења&qуот;, додаје она.

Каже да су њена преданост и неустрашивост оно чему се посебно диви код „прве партизанке у Хрвата&qуот;, али и „лествица којој само могу (можемо) стремити када се ради о женској борби, борби за људску слободу, политичке идеале и радничка права&qуот;.

Међутим, тешко јој је да се поистовети са њеним ликом.

„Било би охоло од мене одмеравати снаге с неким ко је са (непуних) 19 година дао живот за идеале&qуот;, сматра она.

Додаје да би „раме уз раме&qуот; са њом могле стати „храбре жене Ирана које скидају хиџабе и режу косу&qуот;, као и многе друге убијене „марксисткиње, револуционарке и боркиње&qуот; које су дале животе за слободу.

„Она није симбол само женске борбе већ другарске борбе, партизанских идеала о слободи&qуот;, закључује активисткиња.

Нада Димић на кожи

Лик Наде Димић данас на властитој кожи и по сопственој жељи носе две девојке у Србији и Хрватској.

Тетовирала их је Мирјана Радовановић која каже да јој је драго што су то младе жене „које нису носталгичне и немају искуство живота у Југославији&qуот;, али „препознају исте вредности за које се и саме боре&qуот;.

„Драго ми је када се људи одлуче за овакву тетоважу јер мислим да је политички и идеолошки важно истаћи такве вредности&qуот;, говори ова визуелна уметница за ББЦ на српском.

Њена уметничка пракса је везана за наслеђе антифашизма, те је из тога произашла и серија тетоважа партизана и партизанки.

Каже да је значај женске борбе током Другог светског рата велики, те да Наду Димић у том смислу не жели посебно да издваја.

„Она је јако млада одлучила да се прикључи антифашистичкој борби и мислим да је то баш важно јер се данас олако схвата како су ти људи улазили у покрет&qуот;, истиче Радовановић.

Сматра и да су Нада Димић и друге саборкиње ступале у борбу „да би себи обезбедиле бољи живот после рата&qуот;, који је „и у монархији био суров, осим за повлашћену мањину&qуот;, јер су знале да га са „фашизмом неће добити&qуот;.

„Све те жене које су младе ушле и изгубиле живот не треба да буду заборављене.&qуот;

Наслеђе

Професор Горан Хутинец каже да је „култ Наде Димић&qуот; почео да се гради прилично рано по завршетку рата.

„Она је међу комунистима баш због непоколебљивости и одбијања да призна и каже властито име усташама била цењена и стекла углед&qуот;, сматра историчар.

Била је, каже, и једна од првих народних хероина после Другог светског рата, а „њен култ је додатно учвршћен преко економије&qуот;, пошто је загребачка индустрија текстила понела њено име 1950.

Његов колега са ријечког универзитета Вјеран Павлаковић истиче да је управо ова фабрика трикотаже, чија се оронула зграда и даље налази у центру Загреба, „симболизовала еманципаторски потенцијал социјалистичке Југославије, модернизацију, учешће жена у радној снази и економско самоуправљање - иако реалност система није увек била у складу са обећаним циљевима револуције&qуот;.

„Као жена, антифашистичка активисткиња и на крају мученица КПЈ, била је снажан симбол за послератни период&qуот;, наглашава он.

Каже да су Нади Димић по ослобођењу подигнуте бисте у родном Дивоселу, Карловцу и Сиску, те да су многе улице широм Југославије носиле њено име.

После распада Југославије и крвавих ратова 1990-их, споменици су уклоњени и срушени, фабрика је пала у стечај, а улица са њеним именом постоји још у Поречу, граду на хрватском полуострву Истра.

„Сломом комунизма и заједничке државе, успомена на Наду Димић поделила је судбину многих других антифашиста у Хрватској током деведесетих, јер се доминантни наратив померио ка рехабилитацији, па чак и величању поражених усташа&qуот;, сматра Павлаковић.

Сећање на народну хероину данас

Сећање на Наду Димић данас у Србији живи у имену економске школе у Земуну, некадашње Трговачке академије, и називима улица у Београду, Нишу, Крагујевцу Бору, Суботици и другим местима.

„Драго ми је што је Нада као личност и даље битна, што опстаје и што постоје жене које се баве њеним ликом и активисткиње које мисле да је она довољно значајна да би понеле њен лик на својој кожи&qуот;, каже уметница Мирјана Радовановић.

Успомену на младу револуционарку чувају и поједине невладине организације и антифашистичке и феминистичке групе у Хрватској.

Загребачки Фонд за друге додељује награду „Нада Димић&qуот; становницима хрватске престонице који су „оставили важан траг на културном и уметничком пољу града&qуот;, док је 2012. Савез антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске, у сарадњи са Српским народним већем, организовао округли сто у Јасеновцу поводом 70 година од смрти партизанке.

„На феминистичкој сцени у Хрватској пар година уназад постоје разне акције промовисања женских и радничких права, а Нада Димић је одабрана као једна од хероина која се може узети као пример храбрих људи који се против неправде боре&qуот;, каже Горан Хутинец.

Ипак, Зорана Унковић сматра да њено име не заузима „ни приближно довољно значајно место у јавном дискурсу&qуот;, док историчар Павлаковић сматра да „Димић још чека прави повратак хрватском колективном сећању на антифашизам&qуот;.

„Уместо да служи као пример супротстављања нетолеранцији и отпору фашизму, она остаје избрисана из хрватског сећања које се често стиди свог антифашистичког наслеђа и српске мањине.

„А оба су важна за Хрватску у развијању толерантног, модерног и либерално-демократског друштва које може адекватно да се суочи са савременим социо-економским изазовима и порастом радикално-десничарског популизма широм Европе&qуот;, закључује Павлаковић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.17.2023)