Jugoslavija i komunizam: Narodna heroina Nada Dimić, simbol hrabrosti i ženske borbe protiv fašizma

Mlada partizanka prkosnog pogleda i čvrstih političkih uverenja, upamćena po skromnosti, nepokolebljivosti i hrabrosti, koja ni po cenu života, posle krvavih prebijanja u memljivim kazamatima, nije otkrila vlastito ime i odala ratne drugove.

Nada Dimić, revolucionarka i jugoslovenska antifašistička borkinja iz Drugog svetskog rata, živela je za komunističku ideju, a stradala je sa nepunih 19 godina, pod lažnim imenom, marta 1942. u ustaškom logoru Stara Gradiška.

„Ona mi je večna inspiracija i simbol neumornog i beskompromisnog otpora", govori Zorana Unković, feministkinja i antifašistička aktivistkinja iz Zagreba, za BBC na srpskom.

Bila je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i zabranjene Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), a i jedna od prvoborkinja Sisačkog partizanskog odreda, prve takve gerilske jedinice u okupiranoj zemlji.

Ordenom narodnog heroja posthumno je odlikovana 5. jula 1951. godine.

• Pletenice, titovka i hrabrost prve narodne heroine - koliko pamtimo Mariju Bursać
• Mitra Mitrović - heroina Srbije prepuštena zaboravu
• Život žena u Srbiji tokom nemačke okupacije

„Vremenom je nadrasla izvorni značaj i nije više percipirana samo kao heroina komunističkog pokreta i otpora fašizmu nego znatno šire, kao primer hrabre, mlade žene koja se borila, ne samo za vlastita, već i prava nekih drugih potlačenih manjina", govori Goran Hutinec, doktor istorijskih nauka i docent na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, za BBC na srpskom.

Tačan datum njene smrti se, dodaje, ne može tačno utvrditi jer ustaše - fašistički pokret koji je upravljao kvinsliškom Nezavisnom Državom Hrvatskom (NDH) tokom Drugog svetskog rata, od 1941. do 1945, „nisu vodile preciznu evidenciju žrtava i falsifikovali su datume".

Na sajtu Spomen područja Jasenovac jedan od izvora upućuje da je ubijena 17. marta, dok se u knjizi Gojka Marčete „Nada Dimić - životni put i revolucionarno delo" kao datum smrti navodi 23. mart 1942.

Odrastanje i školovanje

Nada Dimić je rođena 6. septembra 1923. u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevini Jugoslaviji, u mestu Divoselo kod Gospića (današnja Hrvatska).

Poticala je iz siromašne srpske (zemljo)radničke porodice.

Majka Sara je preminula kada je Nada završila prvi razred osnovne škole koju je pohađala u Kozarcu kod Prijedora (današnja Bosna i Hercegovina), pa je brigu o osmoro dece preuzeo samohrani otac Todor, uz pomoć bake Maše.

Najmlađa ćerka je školovanje uspešno nastavila u Divoselu, učeći sa bratom i sestrama „pri slaboj svetlosti male petrolejke", odnosno „ćorave lampe", navodi autor Gojko Marčeta u biografiji o Nadi Dimić iz 1979.

Njeno rodno selo je uoči Drugog svetskog rata bilo većinski naseljeno Srbima i brojalo je više od 2.200 ljudi, dok je prema popisu stanovništva u Hrvatskoj 2011. tamo živelo četiri stanovnika.

Vjeran Pavlaković, istoričar i profesor na Filozofskom fakultetu u Rijeci, kaže da je Nada odrastala u „turbulentno vreme", te da je njena rodna Lika tokom 1930-ih „doživela porast etničkih napetosti između Srba i Hrvata, kao i rađanje radikalnih ideoloških pokreta".

„I Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) i ustaški pokret su nastojali da koriste nasilne metode za rušenje kraljeve diktature", objašnjava on za BBC na srpskom.

Jugoslovenski kralj Aleksandar Karađorđević je 6. januara 1929. raspustio skupštinu, uveo diktaturu i zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata.

Stoga se rad ove dve, ideološki suprotstavljene političke organizacije - komunista i ustaša - odvijao u ilegali.

Međunacionalna i ideološka trvenja su se prelivala i na đake, te je često dolazilo i do tuča.

Nada Dimić je gimnaziju upisala u susednom Gospiću 1934. i već u ranim razredima vlastitim postupcima pokazala da je „klasno osvešćena" - jednom prilikom je organizovala prikupljanje dobrovoljnog priloga za kupovinu knjiga dvojici najsiromašnijih drugova iz odeljenja.

U drugom razredu je napisala sastav iz srpsko-hrvatskog jezika gde se, za razliku od ostalih đaka koji su „opisivali prirodne lepote Like", dotakla teškog života seljaka i radnika.

Direktor gimnazije je pismeni zadatak ocenio kao „komunističku propagandu", zbog čega je Nada umalo izbačena iz škole.

U njenu odbranu stao je profesor Mirko Banjanin, kome se sastav izuzetno dopao, što ga je koštalo radnog mesta, podatak je iz knjige Gojka Marčete.

Ulazak u politiku mlade Ličanke

Poslednji razred gimnazije Nada Dimić je završila u Zemunu, odselivši se kod sestre Savke, 1938. godine.

„Mobilnost je u to vreme bila prilično velika, posebno u nižim slojevima, bilo zbog potrage za poslom, bilo zarad školovanja", objašnjava profesor Hutinec.

Radničko poreklo, siromaštvo u kojem je odrastala, podrugivanje bogate dece i nepravda sa kojom se susretala tokom života doveli su do toga da se već sa 15 godina pridruži zemunskom SKOJ-u.

Po završetku gimnazije, upisala je Trgovačku akademiju u Zemunu gde je „učila daktilografiju i stenografiju", što će joj kasnije koristiti „u propagandnoj aktivnosti", prilikom prekucavanja i štampanja letaka i pamfleta.

Politički aktivizam nije jenjavao, te je u trećem razredu, sa 17 godina, primljena u KPJ.

Profesor Hutinec kaže da je „Nada Dimić primer mlade žene koja je, verovatno povučena vlastitim iskustvom, osećala klasnu borbu kao nešto što je važno i postala vrlo aktivna" u pokretu.

„Nije redak slučaj da se ljudi nižeg klasnog porekla, koji su u ekonomskom smislu bili vrlo svesni koje je njihovo mesto i kako nemaju nikakvu perspektivu u takvom društvu i poretku, prihvataju takve ideje i pristupaju partiji koja će to organizovati", objašnjava istoričar.

Kaže da je omladina tada „često ulazila u politiku i to ne u etablirane građanske stranke koje legalno rade, već u ekstremnije pokrete, bilo na desnici, bilo na levici".

Dok je živela u Zemunu, Dimić je učestvovala i u pojedinim demonstracijama, a zbog političkog angažmana je oktobra 1940. prvi put uhapšena i odvedena u zloglasni beogradski zatvor - Glavnjaču.

Tamo su mladu komunistkinju i njenu drugaricu Radojku Katić ispitivali i mučili Svetozar Vuković, kasnije upravnik Banjičkog logora, i Đorđe Kosmajac.

Modre od batina puštene su petnaest dana posle privođenja posle intervencije oca njene saborkinje, navodi se u knjizi „Nada Dimić - životni put i revolucionarno delo" Gojka Marčete.

• Banjički logor - nacistička kuća smrti za političke neprijatelje
• Zašto je Jasenovac „propuštena prilika" za pomirenje
• Aušvic, 75 godina kasnije: Kako je logor smrti postao središte Holokausta

Nedugo potom, Nada Dimić je napustila Zemun i vratila se u Hrvatsku, kod brata Bogdana, takođe člana partije, u Sisak, gde je nastavila da živi, radi i izvršava partijske zadatke na lokalu.

Partizanski dani Žute, Milke i Ankice Vinek

Kraljevina Jugoslavija je kapitulirala i okupirana posle Aprilskog rata 1941. godine - jedanaestodnevne invazije Sila Osovine koju su predvodile nacistička Nemačka i fašistička Italija.

Na jednom njenom delu stvorena je marionetska i kvinsliška Nezavisna Država Hrvatska, kojom su upravljale ustaše.

Dolaskom fašističkog pokreta na vlast u Sisku nezaposleni su, prema posebnoj odluci, morali da napuste grad, pa su partijski drugovi Nadi pronašli posao u frizerskom salonu.

Represija je rasla, te se javila potreba za organizovanim otporom kvislinškim vlastima i okupatoru.

Tako je na dan kada je Nemačka napala Sovjetski Savez - 22. juna 1941. u susednom selu Žabno formiran Sisački partizanski odred, a jedna od osnivačica bila je još maloletna Nada Dimić.

Žuta, kako je glasio njen tadašnji nadimak, isprva se mahom bavila propagandnim aktivnostima, ali je kasnije učestvovala i u raznim diverzantskim akcijama, poput miniranja pruge u gradu.

„Vodila je, pre svega zbog njene veštine - daktilografija i stenografija, njihovu tehniku, svojevrsno odeljenje gde je glavni zadatak bio umnožavanje propagandnih letaka i proglasa za potrebe sisačke partijske organizacije", objašnjava istoričar Hutinec.

Mesec dana po formiranju odreda i stalnog skrivanja po šumama, Nadi Dimić je poveren ozbiljan zadatak - da ode do Siska i ponovo uspostavi prekinutu vezu sa rukovodstvom partije u gradu.

Međutim, odmah po ulasku u mesto je otkrivena i zatvorena, a potom i mučena.

Pošto nisu uspeli da iskamče priznanje da je komunistkinja i ostale informacije, rukovodstvo sisačke policije je rešilo da je uputi u zagrebački zatvor.

„Tad je pokušala samoubistvo, otrovala se i, budući da nisu mogli da je održe u životu, a za ustaše je bilo važno da ilegalce hvataju, ispituju i saznaju identitet saradnika, prebačena je u bolnicu u Zagrebu", navodi Hutinec.

Tamo se, kaže, nekoliko meseci lečila, a onda je organizovano njeno bekstvo.

„Prvo su saznali gde se nalazi, a onda su joj, uz pomoć simpatizera među osobljem, doneli odeću, ona se presvukla, išetala van kad je pažnja bila skrenuta, ušla u kola i otišla", dodaje hrvatski istoričar.

Skrivala se na nekoliko mesta u Zagrebu, a onda je prebačena na Petrovu goru, jezgro ustanka koji je buknuo usled ustaških zločina nad srpskim stanovništvom.

Zahvaljujući hrabrosti i veštini koju je pokazala, Nadi Dimić je poslata u okupirani Karlovac, gde će nastaviti da deluje.

U novembru 1941. poveren joj je novi težak zadatak - organizacija spasavanja komunističkog saborca Marjana Čavića iz bolnice po istom principu kako je ona izbavljena.

Međutim, akcija prevođena Većeslavom Holjevcem nije uspela jer je partizan prebačen u Zagreb.

• Prva proleterska brigada - od narodnih heroja do izbledelog sećanja
• Uspon i pad Užičke republike
• Kako je vlast u Kraljevini Jugoslaviji izolovala komuniste u političke logore

Zavet ćutanja do smrti

Osamnaestogodišnja Nada Dimić pala je u ruke ustaškoj policiji 3. decembra 1941.

Agenti su je legitimisali dok je izvršavala poslednji ratni zadatak.

U biografiji Nade Dimić, Gojko Marčeta piše da je mlada partizanka potom otvorila torbu, zgrabila pištolj i ubila jednog agenta.

Ustaški policajci i italijanski vojnici, koji su im se pridružili čuvši pucnjavu, uhvatili su je pri pokušaju bekstva.

Uhapsili su je pod lažnim imenom Ankica Vinek, a ranije je delovala i pod pseudonimom Milka.

Hladnokrvna borkinja je potom odvedena u zagrebački zatvor na Savskoj cesti gde je mučena najsurovijim metodama.

„Saslušavali su je bezuspešno, nisu ni znali ko je jer je imala lažna dokumenta i pod tim lažnim identitetom su je vodili - do kraja nije priznala kako se zove", tvrdi Hutinec, docent zagrebačkog Filozofskog fakulteta.

Posle tromesečne torture, u februaru 1942, prebačena je u nekadašnji zatvor, tada ustaški logor, u Staroj Gradiški.

„Tamo su odvođeni oni za koje su ustaše smatrale da su politički oponenti, nije bio logor kao Jasenovac, centrala gde su zatvarani ljudi zbog nacionalne i rasne pripadnosti", dodaje istoričar.

Iscrpljena od batina i maltretiranja, Nada Dimić je obolela od pegavog tifusa, koji je harao logorskim ćelijama.

Ubijena je u martu 1942, ne prekinuvši zavet ćutanja, čime je postala simbol nepokolebljivosti i hrabrosti unutar partizanskog pokreta i jugoslovenske borbe protiv fašizma.

• Priča o vojvođanskoj Nemici koja je preživela ustaške logore
• Jovanka Broz - od prve drugarice preko špijunke do državne udovice
• Ginekološkinja iz Aušvica koja je morala da ubija bebe

Kakav je uticaj Nade Dimić na mlade aktivistkinje?

Zorana Unković, feministkinja i antifašistička aktivistkinja iz Zagreba, Nadu Dimić vidi kao „neverovatnu mladu ženu s nepokorivim duhom i nepokolebljivim idealima".

„Oličenje heroine i uzor borkinjama i borcima svog, a i svakog idućeg pokoljenja", dodaje ona.

Kaže da su njena predanost i neustrašivost ono čemu se posebno divi kod „prve partizanke u Hrvata", ali i „lestvica kojoj samo mogu (možemo) stremiti kada se radi o ženskoj borbi, borbi za ljudsku slobodu, političke ideale i radnička prava".

Međutim, teško joj je da se poistoveti sa njenim likom.

„Bilo bi oholo od mene odmeravati snage s nekim ko je sa (nepunih) 19 godina dao život za ideale", smatra ona.

Dodaje da bi „rame uz rame" sa njom mogle stati „hrabre žene Irana koje skidaju hidžabe i režu kosu", kao i mnoge druge ubijene „marksistkinje, revolucionarke i borkinje" koje su dale živote za slobodu.

„Ona nije simbol samo ženske borbe već drugarske borbe, partizanskih ideala o slobodi", zaključuje aktivistkinja.

Nada Dimić na koži

Lik Nade Dimić danas na vlastitoj koži i po sopstvenoj želji nose dve devojke u Srbiji i Hrvatskoj.

Tetovirala ih je Mirjana Radovanović koja kaže da joj je drago što su to mlade žene „koje nisu nostalgične i nemaju iskustvo života u Jugoslaviji", ali „prepoznaju iste vrednosti za koje se i same bore".

„Drago mi je kada se ljudi odluče za ovakvu tetovažu jer mislim da je politički i ideološki važno istaći takve vrednosti", govori ova vizuelna umetnica za BBC na srpskom.

Njena umetnička praksa je vezana za nasleđe antifašizma, te je iz toga proizašla i serija tetovaža partizana i partizanki.

Kaže da je značaj ženske borbe tokom Drugog svetskog rata veliki, te da Nadu Dimić u tom smislu ne želi posebno da izdvaja.

„Ona je jako mlada odlučila da se priključi antifašističkoj borbi i mislim da je to baš važno jer se danas olako shvata kako su ti ljudi ulazili u pokret", ističe Radovanović.

Smatra i da su Nada Dimić i druge saborkinje stupale u borbu „da bi sebi obezbedile bolji život posle rata", koji je „i u monarhiji bio surov, osim za povlašćenu manjinu", jer su znale da ga sa „fašizmom neće dobiti".

„Sve te žene koje su mlade ušle i izgubile život ne treba da budu zaboravljene."

Nasleđe

Profesor Goran Hutinec kaže da je „kult Nade Dimić" počeo da se gradi prilično rano po završetku rata.

„Ona je među komunistima baš zbog nepokolebljivosti i odbijanja da prizna i kaže vlastito ime ustašama bila cenjena i stekla ugled", smatra istoričar.

Bila je, kaže, i jedna od prvih narodnih heroina posle Drugog svetskog rata, a „njen kult je dodatno učvršćen preko ekonomije", pošto je zagrebačka industrija tekstila ponela njeno ime 1950.

Njegov kolega sa riječkog univerziteta Vjeran Pavlaković ističe da je upravo ova fabrika trikotaže, čija se oronula zgrada i dalje nalazi u centru Zagreba, „simbolizovala emancipatorski potencijal socijalističke Jugoslavije, modernizaciju, učešće žena u radnoj snazi i ekonomsko samoupravljanje - iako realnost sistema nije uvek bila u skladu sa obećanim ciljevima revolucije".

„Kao žena, antifašistička aktivistkinja i na kraju mučenica KPJ, bila je snažan simbol za posleratni period", naglašava on.

Kaže da su Nadi Dimić po oslobođenju podignute biste u rodnom Divoselu, Karlovcu i Sisku, te da su mnoge ulice širom Jugoslavije nosile njeno ime.

Posle raspada Jugoslavije i krvavih ratova 1990-ih, spomenici su uklonjeni i srušeni, fabrika je pala u stečaj, a ulica sa njenim imenom postoji još u Poreču, gradu na hrvatskom poluostrvu Istra.

„Slomom komunizma i zajedničke države, uspomena na Nadu Dimić podelila je sudbinu mnogih drugih antifašista u Hrvatskoj tokom devedesetih, jer se dominantni narativ pomerio ka rehabilitaciji, pa čak i veličanju poraženih ustaša", smatra Pavlaković.

Sećanje na narodnu heroinu danas

Sećanje na Nadu Dimić danas u Srbiji živi u imenu ekonomske škole u Zemunu, nekadašnje Trgovačke akademije, i nazivima ulica u Beogradu, Nišu, Kragujevcu Boru, Subotici i drugim mestima.

„Drago mi je što je Nada kao ličnost i dalje bitna, što opstaje i što postoje žene koje se bave njenim likom i aktivistkinje koje misle da je ona dovoljno značajna da bi ponele njen lik na svojoj koži", kaže umetnica Mirjana Radovanović.

Uspomenu na mladu revolucionarku čuvaju i pojedine nevladine organizacije i antifašističke i feminističke grupe u Hrvatskoj.

Zagrebački Fond za druge dodeljuje nagradu „Nada Dimić" stanovnicima hrvatske prestonice koji su „ostavili važan trag na kulturnom i umetničkom polju grada", dok je 2012. Savez antifašističkih boraca i antifašista Hrvatske, u saradnji sa Srpskim narodnim većem, organizovao okrugli sto u Jasenovcu povodom 70 godina od smrti partizanke.

„Na feminističkoj sceni u Hrvatskoj par godina unazad postoje razne akcije promovisanja ženskih i radničkih prava, a Nada Dimić je odabrana kao jedna od heroina koja se može uzeti kao primer hrabrih ljudi koji se protiv nepravde bore", kaže Goran Hutinec.

Ipak, Zorana Unković smatra da njeno ime ne zauzima „ni približno dovoljno značajno mesto u javnom diskursu", dok istoričar Pavlaković smatra da „Dimić još čeka pravi povratak hrvatskom kolektivnom sećanju na antifašizam".

„Umesto da služi kao primer suprotstavljanja netoleranciji i otporu fašizmu, ona ostaje izbrisana iz hrvatskog sećanja koje se često stidi svog antifašističkog nasleđa i srpske manjine.

„A oba su važna za Hrvatsku u razvijanju tolerantnog, modernog i liberalno-demokratskog društva koje može adekvatno da se suoči sa savremenim socio-ekonomskim izazovima i porastom radikalno-desničarskog populizma širom Evrope", zaključuje Pavlaković.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 03.17.2023)