Прве послове на филму нашла је на снимањима холивудских продукција (Браћа Блум Рајан Џонсона и Апокалипто Мела Гибсона), али то искуство је код Миле Турајлић само учврстило став да жели да се искључиво бави документарним филмом.

„Неузбудљиво је снимати играни филм, цео процес рада је спор и гломазан&qуот;, каже она за ББЦ на српском, додајући да аутору документарног филма често није потребан новац да би почео да снима оно што га интересује.

„Само узмеш камеру и снимаш.&qуот;

Иако садрже прегршт историјских података, документарци Миле Турајлић изазивају снажне емоције код публике захваљујући аутентичним јунацима који носе филмску причу попут кинооператера некадашњег председника Југославије (Цинема Комунисто), сниматеља Филмских новости који је учествовао у алжирском рату за независности (Несврстани и Филмске гериле) или професорке и активисткиње, која је случајно и редитељкина мајка (Друга страна свега).

На филмовима ради између пет и седам година и током истраживачког рада и монтаже, често упада у „тренутке очаја&qуот; због обимности материјала или немогућности да пронађе прави угао приче коју жели да исприча.

Међутим, не би желела да јој је живот другачији.

„Документарни филм је мој начин живота, то није посао који ја радим&qуот;, каже Мила Турајлић.

„Ја пет година живим с једном темом, истражујем је, упознајем људе, проводим с њима пуно времена, улазим им у животе. Враћам се више пута њима.&qуот;

• Јасмила Жбанић: Филм о Сребреници покушај да се људи помере са зацементираних позиција
• Битка на Неретви: Филм који је довео Холивуд у СФРЈ
• Небојша Глоговац: Пет година од смрти „глумачке локомотиве&qуот;
• Румена Бужаровска о новој књизи, дијаспори, старијим и млађим феминисткињама

Већ неколико година живи на релацији Париз-Београд, а у родни град је дошла због разговора с публиком после биоскопског приказивања диптиха о сниматељу Стевану Лабудовићу кога чине два документарна филма Несврстани и Филмске гериле, као и отварања изложбе о алжирској револуцији у Музеју афричке уметности, чија је једна од кустоскиња.

Премијерно приказан на Фестивалу ауторског филма у новембру 2022, овај документарни диптих публика ће моћи да погледа у Дворани културног центра до 28. марта.

„Земља која не постоји нигде сем - на филму&qуот;

Поред бављења прошлошћу кроз архиве, све филмове Миле Турајлић повезује тема Југославије, земље у којој је провела првих 12 година живота.

Није јој чудно што се из филма у филм бави земљом која је престала да постоји пре више од три деценије.

„Тај прекид је био толико насилан, друштвена амнезија која је уследила у Србији, ти системски гестови брисања (сећања на Југославију) и бацања су код мене пробудили бунт, потребу да се то забележи, истражи, архивира и прикаже.&qуот;

За њу, али и многе друге људе, „Југославија и даље живи&qуот;, тврди она.

„Рад на филмовима који се баве различитим аспектима југословенске историје и идентитета је мој покушај да вратим слику осећају припадања тој заједници&qуот;.

Деби Цинема Комунисто (2010) приказује како је нација изграђена кроз кинематографију путем партизанских филмова унутар земље, али и учешћем у великим копродукцијама на међународном филмском тржишту.

Кроз причу о подељеном стану њене породице после Другог светског рата у филму Друга страна свега (2017), Турајлић се дотакла и настанка Југославије, у чему је учестовао њен прадеда Душан Пелеш, али и крвавог распада ове земље и каснијих протеста против режима Слободана Милошевића, у којима је учествовала њена мајка, професорка Електротехничког факултета Србијанка Турајлић.

• Како су архитекте из Југославије градиле Африку
• Како је Тито водио битку са вариолом вером
• Коча Поповић: Виспрен дух надреалисте у униформи
• Ај Кармела, Но пасаран, две Шпаније и Југословени

На једном филмском фестивалу у Алжиру упознала је сниматеља Стевана Лабудовића који је имао херојски статус у тој земљи, а у Србији био готово анониман.

О сниматељу Филмских новости, који је пратио Тита на међународним путовањима и касније био послат у мисију у Алжир да снима ратне активности Фронта за национално ослобођење и филмском сликом допринесе борби за ослобођење од колонијалне власти Француске, снимила је два филма - Несврстани и Филмске гериле.

Алжир је био под француском колонијалном влашћу од 1830, а парамилитарне групе, попут Фронта за национално ослобођење (ФЛН), појавиле су се после Другог светског рата захтевајући независност, што је довело до француско-алжирског рата (1954-1962).

Лабудовића, који има живот „хемингвејског јунака&qуот;, кога води страст за правдом, али и авантуром, снимала је три године, до његове смрти 2017.

„Његов живот је пребогат, после годину и по дана монтаже схватила сам да покушавам превише да испричам у једном филму.&qуот;

Лабудовић је целог живота радио је у Филмским новостима, снимајући журнале који су се емитовали пре филмова у биоскопу и и том тренутку били једини начин информисања јавности путем покретне слике.

Пратио је председника Тита на путовањима бродом Галеб по Индонезији, Бурми, Индији, Египту, Великој Британији, Етиопији и САД, где је његова камера „сведочила настанку Покрета несврстаних&qуот;.

Он је снимао прву конференцију Покрета чије чланице нису желеле да се определе за један од блокова (САД или СССР) током Хладног рата, одржану у Београду 1961.

Као особу од великог поверења, Тито је Лабудовића послао у Алжир „као гест југословенске подршке, да пружи филмску слику ослободилачким покретима у Африци&qуот;.

Пропагандни филмски журнали које је Лабудовић снимао на терену, монтирани су у Београду и затим слати широм света како би се стекла међународна подршка за борбу алжирског народа за независност.

Документарни диптих је део ширег пројекта Нон-Алигнед Невсреелс, уз подршку Филмских новости, у оквиру кога је снимала, заједно с колегиницом Мајом Медић, сведочанства људи који су учествовали у различитим пројектима деколонизације.

Материјал који су њих две скупиле део је изложбе Југословенска сведочанства о алжирској револуцији која је отворена у Музеју афричке уметности у Београду до 10. јуна 2023.

Идеја о трећем путу, независном од две доминантне силе - Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, током периода Хладног рата, веома је занимљива публици на Западу која није упозната с Покретом несврстаних.

Опредељивање на геополитичкој сцени поново је актуелно од почетка рата у Украјини, што по мишљењу Турајлић донекле мења разумевање ових филмова.

„Несврстаност ме је занимала као политички концепт и размишљала сам да ли ће се она на неки начин вратити, али нисам могла да претпоставим да ће то бити овако, престигао ме политички тренутак, то мења читање филмова&qуот;, објашњава она.

Иако су теме њених филмова везане за регион бивше Југославије, приказани су на престижним филмским фестивалима у Торонту, Амстердаму и Чикагу и у неким земљама су имали биоскопску дистрибуцију.

Чињеница да се школовала у иностранству и често бивала у позицији „особе која преводи наша искуства другима&qуот;, према мишљењу Турајлић објашњава зашто страна публика добро реагује на њене филмове.

Погледајте видео: Покрет несврстаних 2021: Шта новим дипломатама значе оснивачи Тито, Насер и Нехру

Ко је Мила Турајлић

• Рођена је 1979. у Београду.
• Студирала је политичке науке и филмску продукцију, магистрирала је међународне односе на Лондонској школи за економију, а докторирала филмске студије на Универзитету у Вестминстеру.
• Једна је од оснивача удружења ДОКСербиа, а годинама је учествовала у организацији фестивала документарног филма Седам величанствених.
• Ауторка је четири документарна филма (Цинема Комунисто, Друга страна свега, Несврстани и Филмске гериле).

Када мама постане филмска јунакиња

Црно-беле фотографије, стари порцелански сервиси за кафу, сребрни есцајг, али и слика која приказује потписивање Југословенске декларације о уједињењу 1918. чувани су у стану породице Турајлић у Београду.

„Тако су се по кућама чували неки делови неке историје&qуот;, каже мајка кћерки у филму Друга страна свега.

Мајка је Србијанка Турајлић, професорка Електротехничког факултета, која је добила отказ због противљења усвајању Закона о универзитету 1999. и током последње деценије 20. века активно учествовала у протестима против режима Слободана Милошевића.

Јавност је навикла да професорка Турајлић директно изражава мишљење о проблемима у друштву, да подржи студенте на протестима или да држи говор пред више десетина хиљада људи, а у филму Друга страна свега пружен је увид и у њен интимнији свет.

Филм се дешава у простору породичног стана, подељеног током процеса национализације после Другог светског рата, када је одузет, како Србијанка објашњава Мили „од буржуја који су имали превише и дат радничкој класи&qуот;.

„Није она била свесна да ја правим филм о њој, већ је мислила да ја правим филм о стану. За њу је то била прилика да проводи време са мном, стало јој је било да ја склопим причу коју желим да испричам.&qуот;

Мили је прича о вратима у стану која нико није отварао током њеног одрастања деловала као „метафора о подељеној земљи&qуот;.

Филм је добио престижну награду за дугометражни документарни филм на фестивалу у Амстердаму 2017. и имао је подршку продукције ХБО Јуроп.

На српској премијери на фестивалу Белдокс исте године у пуној сали београдског Сава центра, Србијанку и Милу дочекале су десетоминутне овације.

„Србијанки је коначни филм био велико изненађење&qуот;, сећа се Мила тог тренутка.

Филм је почела да снима и пре почетка рада на Цинема Комунисто и није била сигурна да ли ће тај материјал бити било коме занимљив - сем њој.

Уз помоћ сарадника, који су гледали филм у различитим фазама, схватила је да и сама мора да буде део филма, јер иначе публици неће бити јасно ко прича причу.

О ратовима деведесетих и побунама против режима Слободан Милошевић данас се другачије говори у јавности, него у првој деценији после његовог пада с власти, што умногоме формира став младих о том периоду.

Друга страна свега младима пружа другачију слику о ономе што се десило у Србији, тврди Мила Турајлић, присећајући се шеснаестогодишњакиње која јој је у Београду пришла после филма и рекла да је филм гледала два пута јер од родитеља није чула ништа о том периоду.

• Глумац Изудин Бајровић о „сарајевској бајци&qуот; и „људима старог кова којих више нема&qуот;
• Феђа Штукан за ББЦ: Прва улога ми је била да глумим лудило да се извучем из рата
• Велимир Бата Живојиновић: Незајажљива љубав према филму

Витешкиња уметности и културе

Кад не ради на једном од четири или пет пројеката, које као ауторка документарног филма „мора да развија да би преживела&qуот;, Мила Турајлић гледа документарце других аутора.

Од недавно то представља још једну обавезу, јер је постала чланица Америчке филмске академије, која додељује најпознатију награду на свету - Оскара.

Поред мноштва признања на фестивалима документарног филма, Мили Турајлић је уручен Орден уметности и књижевности у рангу витеза због унапређења сарадње Француске и Србије у новембру 2022.

Турајлић има породичне везе са Француском, због предака који су се школовали у овој земљи после Првог светског рата.

Од када живи у овој земљи, фасцинира је, каже, колико Француска помаже стварање уметничких документарних филмова.

Како је данас мама девојчице која је полу-Францускиња, полу-Српкиња, с осмехом каже: „Живим то француско-српско пријатељство&qуот;.

Филм о ослободилачком рату у Алжиру Филмске гериле биће приказан у Француској тек на јесен.

Мила Турајлић очекује да ће реакције у тој земљи бити другачије него у другим западним земљама или некадашњим чланицама покрета Несврстаних и да ће филм покренути занимљиве дискусије.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.24.2023)