Трагедија у Београду: Шта је потребно да се заједница опорави после масовне пуцњаве - америчко искуство

Тај 14. фебруар 2018. године у Марџори Стоунмен Даглас средњој школи, у Паркланду, предграђу Мајамија, града у америчкој савезној држави Флориди, деловао је као сваки други.

Настава је текла као и иначе, неки су је пратили, неки баш и не, али су сви живели обичне тинејџерске животе, заљубљивали се, одљубљивали и маштали.

Када је сат откуцао 14:19, све се променило.

Деветнаестогодишњи Николас Круз, бивши ученик Стоунмен Дагласа, тада је изашао из возила Убера и одлучно се запутио ходнику школе, где је отворио ватру.

У наредних шест минута убијено је 17 људи - од чега 14 ученика - а рањено још 17, што масовну пуцњаву у Паркланду чини једном од најсмртоноснијих у историји Америке.

„Пет година је прошло, али као да се јуче догодило&qуот;, наводи кратко за ББЦ на српском 22-годишња Алаја Истман, једна од преживелих.

Шест ученика из њеног разреда је упуцано, а двоје убијено.

Међу њима и Николас Дворет за ког Истман каже да јој је спасао живот - преживела је тако тако што се сакрила испод његовог тела.

„За опоравак је пре свега потребно време, оно вам је најбољи пријатељ у оваквим околностима, јер временом научите како да се суочавате са траумом&qуот;, каже Истман.

„Било је то дуго путовање, али мислим да сам данас добро.&qуот;

• Десет година од масовног убиства у Великој Иванчи: Како се мала средина носи са трагедијом
• Кад и како се вратити у школу после пуцњаве: „Нема магичног штапића, разговарајте с децом“
• Дубона и Мало Орашје, седам дана после трагедије: „Све и даље стоји“
• 'Мама, шта је то трагедија'

Анита Буш из организације „Жртве на првом месту&qуот; (Вицтимс фирст), која се бави помагањем жртвама масовних пуцњава, каже да се после таквих трагедија „заједница временом опорави, прилагоди&qуот;, али да „животи повређених и породица жртава више не буду исти&qуот;.

„Међутим, када им се дају прави ресурси, укључујући и финансијску помоћ, долази до знатног напретка у опоравку&qуот;, истиче Буш за ББЦ на српском.

„Некима је потребна дугорочнија помоћ него другима, али опоравак је могућ.&qуот;

О опоравку и помоћи навелико се прича и у Србији, две недеље након што је 13-годишњи К. К. убио деветоро ђака и школског чувара, да би само дан касније до масовне пуцњаве дошло у околини Младеновца, када је убијено осам људи.

Иако масовних пуцњава има широм света, најчешће су управо у Америци, где их је од почетка године 2023. било осам, а убијено 49 људи, подаци су Енциклопедије Британика.

Организација Архива насиља ватреним оружјем, која бележи злочине ватреним оружјем, за то време наводи 225 пуцњава од почетка године у којима је убијено више од четворо људи у САД.

Убијено је 98 деце до 11 година и 561 тинејџер од 12 до 17 година.

„Толико смо се навикли на то да само заједница у којој се напад догодио буде неко време на паузи... Остали наставе животе као да се ништа није догодило&qуот;, каже за ББЦ на српском Дејвид Томас, бивши полицајац и професор Флорида Голф Коуст Универзитета.

Ипак, и он наводи да је опоравак заједнице могућ.

„Кључ опоравка је у спремности да се прича о томе што се догодило, а потом и у покушају разумевања узрока&qуот;, наводи Томас.

„И држава и заједница морају да погледају унутар себе, покушају да процене где је пошло по злу и шта може да се уради како би дошло до промене.&qуот;

Живот после масовне пуцњаве

По доласку у Стоунмен Даглас, Алаја Истман каже да је очекивала „средњошколски мјузикл&qуот;.

Међутим, није било баш тако, додаје уз кисео осмех у исповести на сајту организације Сенди Хук Промис (Санди Хоок Промисе), која се такође бави подршком жртвама масовних пуцњава.

Њу су формирали родитељи жртава масовне пуцњаве у Сенди Хук основној школи у Њутауну, савезној држави Конектикат, на североистоку Америке, где је убијено 26 људи.

Истман истиче да јој је у масовној пуцњави у њеној школи „одузет живот обичне тинејџерке&qуот;.

Уместо тинејџерског живота постала је активисткиња за ограничавање приступа наоружању у Америци, једном од најконтроверзнијих питања у земљи.

„Радим на томе да се ништа слично не догоди више никоме и то ми је доста помогло у мом путовању и опоравку&qуот;, наводи Истман.

„То и саветујем и младима у Србији, да проговоре против насиља, охрабрујем их да устану и да се њихов глас чује на који год начин да је то могуће.&qуот;

За опоравак јој је, истиче, било потребно доста времена.

„Добар начин како да се заједница опорави јесте и да људи то раде заједно&qуот;, наводи.

„Преживети масовну пуцњаву или пуцњаву у школи није тако честа ствар, тако да је добар начин за опоравак кроз комуникацију са људима који су преживели исто и који заправо разумеју како се осећате, одакле год да су - из Паркланда или Србије.

„Учили смо једни од других, ја сам, ето, причала са људима који су преживели Колумбајн, иако је то све било још пре него што сам ја рођена&qуот;, наводи.

Реч је о масовној пуцњави из 1999. године у Колумбајн средњој школи у Колораду, када су двојица напада убила 12 ученика и једног наставника.

„Научила сам шта су људи из те школе користили како би се изборили против трауме&qуот;, истиче Истман.

Млади који су преживели сличне трагедије причају слично као Истман.

Да опоравак нимало није лак, да се плаше гужви и тешко зближавају са људима, као и да изнова уче како да се осећају безбедно.

Вести о новим масовним пуцњавама често их врате у дан када су доживели трагедију.

Неки од њих пате и од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП).

Енциклопедија Британика ПТСП дефинише као „емоционално стање које понекад прати трауматски догађај, посебно онај у коме је доживљена озбиљна телесна повреда или претња смрћу&qуот;.

ПТСП код људи изазива осећај „страха, беспомоћности и ужаса&qуот;, а може доћи и до депресије, анксиозности и злоупотребе алкохола или дрога, наводи се у енциклопедији.

„Много сам се променио, као и сви моји пријатељи... Морали смо да одрастемо&qуот;, каже Ник Велчак у исповести за Сенди Хук Промис.

Он је три пута погођен 2012. године, током масовне пуцњаве у његовој школи у Охају.

Опоравио се, али више никада није могао да хода.

„Много сам боље него 14. новембра 2019. године, али и даље нисам као што сам била&qуот;, додаје Миа Пејџ Трета, која је тог дана преживела пуцњаву у Санта Кларита школи у Калифорнији.

„Све се своди на долазак до тачке када тешки дани нису тако тешки.&qуот;

Маја Росин Слејтер, професорка Стенфорда, једног од најпрестижнијих америчких колеџа, у истраживању о последицама масовних пуцњава на ментално здравље, образовање и зараду код младих, наводи да често долази до веће употребе антидепресива код преживелих.

Масовне пуцњаве такође доводе и до пада просека оцена и повећања могућности понављања разреда у наредне две године, наводи Росин Слејтер у тексту из 2022. године.

„Мање је вероватно да ће ученици изложени пуцњави у школама заправо завршити средњу школу, ићи на колеџ и факултет, да ће бити запослени, а вероватније је да ће имати нижу зараду у двадесетим годинама.&qуот;

Опоравак

Анити Буш су такође масовне пуцњаве промениле живот.

Била је новинарка све док један члан њене породице није убијен 2012. у масовној пуцњави у Аурора биоскопу, током приказивања филма Успон мрачног витеза, да би потом други члан породице преживео масовну пуцњаву на музичком фестивалу у Лас Вегасу.

Тамо је 60 људи убијено, а на стотине рањено.

Због тога је основала организацију Жртве на првом месту.

Помагање жртвама да се врате на ноге види као „личну мисију&qуот;, а у последњих десетак година је, каже, радила са жртвама и заједницама из 48 масовних пуцњава.

Жртве напада и породице преминулих „једноставно морају да науче да живе неки нови живот&qуот;, истиче.

„Најхрабрија ствар коју могу да ураде јесте да ујутру устану из кревета и покушају да живе живот изнова.&qуот;

На порталу њене организације налази се и водич за породице жртава, институције, медије и све друге, шта радити уколико у једној заједници дође до масовне пуцњаве.

Заједница углавном, наводи се у тексту, постане „циркус медија, добронамерника, оних који желе да буду на телевизији како би промовисали неку организацију, самозваних стручњака који такође желе медијску пажњу и других.&qуот;

„Људи обично мисле да ће се савезне и/или државне власти побринути за све, али они, иако су од помоћи, чак и не загребу површину онога што је заправо потребно&qуот;, наводи се.

Неколико ствари ту може да буде од помоћи.

Пролазак времена је једна од њих, али пре свега психотерапија и подизање свести о питање менталног здравља одмах после напада, истиче Буш.

„Људи специјализовани за борбу против траума морају бити доступни 24/7&qуот;, наводи се у водичу.

А ту је и питање новца.

„Важно је да жртве одмах после пуцњаве добију и финансијску помоћ, зато што они тада једноставно не могу да функционишу&qуот;, каже Буш.

„Не могу да иду на посао, да плаћају рачуне, а новац им је потребан и због лечења и због терапија.&qуот;

• Психолошкиња из Велике Британије: „Када прође траума, остаје дугачак процес туговања“
• Како разговарати са децом после трагедије у школи
• Школски психолози и педагози у Србији: „Радимо и као чистачице, али то стаје када дође ученик&qуот;
• Повратак ђака у школу „Владислав Рибникар“: Полиција на улазима, држање за руке и седам захтева

Родитељи 7/2, разреда у ОШ „Владислав Рибникар&qуот; у којем је убијено највише ђака, после трагедије тражили су од Владе Србије да испуни седам захтева, који су убрзо и прихваћени.

Једна од њих је и потпуна обнова школе до 1. септембра.

Међутим, Буш није сигурна колико ће то имати ефекта.

Она сматра да деца у таквим околностима школовање треба да наставе „код куће или у малим групама, далеко од школе у којој се пуцњава догодила&qуот;.

„Превише је страха, а деца не могу да уче уколико су у страху.

„Радила сам са бројним жртвама и једно је сигурно - нико после не жели да се врати у школу у којој се напад догодио... Требало би је потпуно затворити и почети изнова на другом месту.&qуот;

Истман је чак променила савезну државу - на колеџ је отишла у Вашингтон.

„Чак је и живети поред школе трауматично, морала сам да прилазим сваког дана поред ње где год сам ишла, што ми је будило сећања која нисам желела.

„Зато сам одлучила да одем, а многи из моје школе су урадили исто.&qуот;

Буш ту истиче и важност питања језика, како не би долазило до ретрауматизације угрожених.

„Убијени чланови породице нису 'изгубљени' - убијени су, узети из наших породица, украдени су им животи, украдени су од нас&qуот;, наводи се у водичу.

„Слично је и када говоримо о 'годишњици' пуцњаве - ништа се ту не слави и ту реч не треба користити за обележавање датума, а треба избећи и реч 'исцељење' (хеалинг), јер постоји само пут учења како се носити и борити против трауме.&qуот;

На крају, укратко, важно је само слушати шта породице жртава желе, закључује.

О безбедности после напада

Убрзо после две масовне пуцњаве, у школама и на друштвеним мрежама у Србији уследио је талас претњи о масовним убиствима и бомбашким нападима.

Творци тих претњи махом су тинејџери.

У првих пет дана после пуцњаве у школи „Владислав Рибникар&qуот;, полицији је пријављено више од 120 догађаја у вези са претњама ученика, изјавила је Данијела Остојић из Управе полиције.

Дејвид Томас, професор Флорида Голф Коуст Универзитета, такође је био полицајац.

У пензију је отишао 1998. године, када се вратио студијама и дипломирао форензичку психологију.

Желео је, како каже, да зна зашто поједини људи раде то што раде.

„Школе, полиција, влада, сви морају заједно да раде како не би поново долазило до масовних пуцњава у школама&qуот;, наводи Томас.

„Друга ствар коју би сви могли да се питају, а која је веома тешка, јесте 'шта је то што деци недостаје'... Ми одрасли често правимо законе мислећи да ће се тако ствари саме од себе решити, али нико не пита децу шта је њима потребно.

„Важно је сести и причати са њима, видети који су њихови проблеми и како се бавити њима на најбољи начин.&qуот;

• Хоће ли присуство школских полицајаца смањити насиље у школама у Србији
• „Научите нас љубави&qуот; и „Све мора да стане&qуот;: Протести против насиља у Србији
• Други „Протест против насиља&qуот; у Београду: Колона којој нема краја, гужва „гора од шпица&qуот; и мрак у сумрак на аутопуту

Исто питање као Томас себи су поставили Џилијан Питерсон, професор криминологије на Хамлајн универзитету и Џејмс Денсли, професор кривичног права на Метро Стејт универзитету.

Њих двојица су зато истражили приче 180 људи одговорних за масовне пуцњаве.

Причали су са њиховим родитељима, браћама и сестрама, пријатељима из детињства, колегама и наставницима.

Налазе су објавили у књизи Пројекат насиље: Како зауставити епидемију масовних пуцњава, где, на пример, наводе да починиоце у медијима не треба називати монструмима и другим погрдним називима.

„Уколико проблем објаснимо као чисто зло онда се осећамо боље, делује нам као да смо пронашли мотив и решили загонетку&qуот;, навео је Денсли у интервјуу за Политико.

„Међутим, то нас спречава да схватимо да су ти људи заправо део нас, што је многима тешко да разумеју, јер су они учинили ужасне, монструозне ствари.

„Али само три дана раније, он је био нечији син, унук, комшија, колега или друг из разреда... Морамо да их препознамо као проблематично људско биће ако желимо да интервенишемо пре него што се нешто догоди.&qуот;

А на питање како долази до напада, Петерсон одговара да основа свега може бити траума из раног детињства, која се развија ка „безнађу, очају, изолацији, самопрезиру и одбијању од вршњака&qуот;.

Понекад, додаје, долази и до покушаја самоубиства, али и да се „мржња према себи окреће против групе и споља&qуот;.

Како то онда спречити?

Један од проблема, сматра Томас, јесте у томе што све више деце „нема развијене механизме суочавања&qуот;, а све због тога што „не проводе много времена у интеракцији уживо са људима&qуот;.

„Углавном све раде преко телефона, а раније си имао разговоре, неслагања, па и физички сукоб, али ту временом учиш како да се развијаш, суочиш са неуспесима и проблемима.&qуот;

Образовање и прича са децом, истиче, неопходни су како би схватили да насиље није решење.

„Људи треба да добију помоћ кад им је потребна... Важно је да се не осете одбачено, то је примарни циљ.&qуот;

Томас ту истиче и значај менталног здравља.

„Код нас у Америци, ако неко има рак или неку другу болест, једноставно оде у болницу и лекари се баве њиме, али зато многи занемарују питање менталног здравља.

„Људи овде одбијају да њихова деца имају проблеме са менталним здрављем.&qуот;

Исто наводи и Истман, додајући да „сви увек чекају да се нешто догоди да би се бавили тиме&qуот;.

На крају, важно је и колико оружја има на улицама.

„Не знам како је код вас, али овде је оружје свуда&qуот;, каже Томас кратко.

Једна од мера Владе Србије после масовних пуцњава јесте и кампања разоружавања, које грађани могу да предају без икаквих последица.

Процењује се да цивилно становништво на Балкану има девет пута више оружја него војска и полиција, показала је глобална Анкета о лаком оружју (Смалл Армс Сурвеи) из 2018. године.

Србија и Црна Гора деле неславно треће место у свету по броју комада оружја у рукама цивила, управо иза САД и Јемена.

• „Све оружје, осим трофејног ће бити уништено&qуот;, кажу из МУП-а, досад предато 18.000 комада
• Може ли Србија да се ослободи нерегистрованог оружја
• Како су пиштољи завршили у рукама детета и колико има оружја у Србији и на Балкану
• Ограничава ли закон приступ оружју малолетницима у Србији

Дипломирање

Николас Круз је после пуцњаве у Стоунмен Даглас средњој школи побегао са лица места.

Ухапшен је сат времена касније.

У октобру 2021. године признао је кривицу и извинио се због злочина.

Тужилаштво је тражило смртну казну, али је Круз у новембру 2022. осуђен на доживотни затвор.

Жртве масовних пуцњава за то време све више се удружују и праве неформалне мреже пријатељства и подршке, пише Вашингтон пост у тексту из 2022. године.

Обраћају се једни другима за утеху и савет.

Разговарају о годишњицама, током празника и када се догоди нека нова трагедија.

„Када погледам контакте у мом телефону, видим нечије име и школу у којој су упуцани&qуот;, каже за Вашингтон пост Миа Трета, која је такође постала активисткиња у борби против наоружања.

„Када сте неко ко је преживео насиље ватреним оружјем и желите да причате са људима, тако вам телефон изгледа, јер је толико пуцњава у школама.&qуот;

Жртвама и даље често помаже Анита Буш, која овде наглашава и важност медија.

Морају, истиче, да пазе како извештавају.

„Људи који су одговорни за масовне пуцњаве често само желе славу, коју им не треба дати и медији ту имају директну одговорност.

„Треба истицати приче жртава и хероја, а умањити садржај о нападачу... Једном га поменути и после тога не више, нека буде анониман скроз.&qуот;

Алаја Истман је у међувремену наставила школовање.

Дипломирала је у суботу, 20. маја, и то из области кривичног права.

„Одувек сам желела да будем адвокатица, само нисам била сигурна каква&qуот;, наводи 22-годишњакиња уз осмех.

„Сада ћу да направим паузу у студијама како бих радила у некој адвокатској канцеларији, прикупила искуство и мало испрљала руке.

„Свакако планирам да се бавим кривичним правом или можда породичним, па да радим са децом.&qуот;

Ипак, пријатеље које је изгубила не заборавља.

Николас Дворет је хтео да буде пливач и да учествује на Олимпијским играма, али му је то одузето, навела је у исповести за Сенди Хук Промис.

Живот зато данас дели на пре и после 14. фебруара 2018. године.

Неколико година касније и даље не верује у тезу о погрешном месту у погрешно време.

Била је, каже, на часу, где је и требало да буде, а ипак се догодило то што се догодило.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.21.2023)