Srpska pravoslavna crkva i Spasovdanska litija: Kada se iznose posmrtni ostaci svetaca i zašto
Mošti Nikolaja Velimirovića, svetitelja Srpske pravoslavne crkve, čuvaju se u manastiru Lelić kod Valjeva.
Tri decenije otkako je Beogradom prošla prva postkomunistička Spasovdanska litija, koju obično predvode sveštenici, političari i predstavnici vojske, ovogodišnji molitveni hod povodom slave glavnog grada Srbije zamišljen je drugačije.
Pošto su početkom maja Srbiju zadesile dve nezapamćene tragedije u kojima je ubijeno 18 ljudi, mahom dece i mladih, Srpska pravoslavna crkva odlučila je da na čelu tradicionalne povorke vernika bude kovčeg sa posmrtnim ostacima vladike Nikolaja Velimirovića kom je SPC dodelila status sveca.
Mošti Velimirovića, koji je preminuo pre blizu 70 godina, čuvaju se u manastiru Lelić kod Valjeva, na 100 kilometara od Beograda, a sada će „izuzetno, radi utehe vernog naroda u ovim teškim danima i radi duhovnog okrepljenja" biti pronete kroz centralne beogradske ulice.
„Uvek kada je zajednica u krizi, pozivaju se i mošti svetaca da bi se ostvarilo integrisanje živih i mrtvih, a poznato je da je 1990-ih to bilo učestalije.
„Sada je prilika da se jedan srpski svetac i u ovom trenutku nađe na čelu litije, budući da živimo u neprekidnom kriznom stanju. Iz takvog rituala nastoji se da se dobije neka podrška i pomoć", kaže antropolog Bojan Jovanović za BBC na srpskom.
Tokom kriza 1980-ih i 1990-ih, u vreme jačanja nacionalizama u Jugoslaviji, Srpska pravoslavna crkva je u više navrata organizovala povorke na čijem čelu su bili posmrtni ostaci svetitelja, mimo redovnih verskih praznika.
- Sva lica patrijarha Porfirija
- Ko je bio mitropolit Amfilohije
- Patrijarh: „Snajperskom puškom hteli da spreče ustoličenje" na Cetinju
- Zašto je Cetinje duša Crne Gore i kako različiti pogledi na istoriju boje sadašnjost
'Zapadne vrednosti'
„Izvesno je da će prisustvo Nikolaja Velimirovića na čelu Spasovdanske litije imati još jednu političku konotaciju kojih organizatori moraju biti svesni", kaže Jovan Bajford, profesor psihologije i istorije sa Otvorenog univerziteta u Velikoj Britaniji, koji je izučavao vladikin život.
U danima posle ubistva devet učenika i čuvara u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar" 3. maja pojavilo se mišljenje, koju je prvi izneo ministar prosvete u ostavci Branko Ružić, da odgovornost za zločin leži u uplivu „zapadnih vrednosti", napominje.
„Verujem da nije mali broj sveštenika i vladika SPC koji dele ovo uverenje, s obzirom da je u Crkvi rasprostranjen običaj da se za društvene probleme krive Zapad, Evropa i drugi.
„Pošto je u Srbiji upravo Nikolaj Velimirović glavni ideolog antizapadnjaštva, kako u Crkvi, tako i van nje, mislim da će biti mnogo ljudi koji će simboliku litije tumačiti na ovaj način, odnosno, koji će u njoj nalaziti potvrdu za uverenje da rešenje problema nasilja društvu leži u razilaženju od zapadnih vrednosti i povratak crkvi", ističe Bajford.
Istorijski gledano, Velimirović je kontroverzna ličnost i možda je trebalo izabrati drugog svetitelja za povorku, smatra istoričar Vukašin Zorić.
„Pitanje da li je srpskom društvu sada potreban Nikolaj ili neka druga vrsta utehe, ali je jasno da SPC želi da učestvuje u žaljenju.
„Nikolaj šalje jasnu poruku na kojim vrednostima stoji Crkva, mogao je biti neki manje polarizujući svetitelj, sa manje ideološke težine", ocenjuje Zorić.
Velimirović je bio jedan od predvodnika konzervativnih snaga između dva svetska rata i jedan od glavnih propagatora antisemitizma - mržnje prema Jevrejima - u Kraljevini Jugoslaviji, dodaje.
Oprečni stavovi
Crkva ovakvim činom verovatno šalje poruku da se ovoj litiji daje dodatne vrednost u odnosu na prethodne, ali i da se ne ograđuje, nego se zapravo poziva na vrednosti koje je promovisao Nikolaj, smatra Zorić.
„To je u suštini bila jedna vrsta novoosmišljenog srpskog nacionalizma koji se zasniva na pozivanju na srednjevekovnu tradiciju, s određenim modernim elementima iz 1920-ih i 1930-ih godina koje je uvrstio u ideologiju, kao što su antisemitizam, antikomunizam, protivljenje demokratiji, radničkim štrajkovima, kupanju i svemu što je nazvao `tvorevinama đavola`,
„Dobar deo savremene SPC stoji na najkonzervativnijim mogućim pozicijama po većini pitanja u srpskom društvu", dodaje Zorić, istraživač pripravnik sa Filozofskog fakulteta.
Velimirović, kontroverzni pravoslavni mislilac i velikodostojnik SPC iz prve polovine 20. veka, označen je posle Drugog svetskog rata kao antisemita, izdajnik i fašista.
No, tokom poslednjih 20 godina postao je ličnost koju danas većina pravoslavnih Srba poštuje kao sveca i najvećeg srpskog pravoslavnog pisca i filozofa od srednjeg veka na ovamo, piše Jovan Bajford sa Otvorenog univerziteta u Velikoj Britaniji u knjizi Potiskivanje i poricanje antisemitizma.
„Početkom 1990-ih, on se Srbima učinio kao alternativa, kao nešto što je izgubljeno za vreme komunizma koji je, na ovaj ili onaj način, ugrožavao srpski nacionalni identitet.
„Povratkom njegovih moštiju, smatralo se da počinje i simbolički povratak Srba crkvi i nacionalnoj ideologiji, koja je bila rasprostranjena pre vladavine komunista, ali se time zaboravila njegova istorijska uloga", kaže Zorić.
Srpska pravoslavna crkva je veoma svesna da veliki deo liberalno orijentisanih građana Srbije, među kojima su svakako i vernici, ima drugačiji stav o liku i delu Velimirovića, navodi Bajford u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.
„Štaviše, proteklih decenija, SPC je često naglašavala privrženost Nikolaju Velimiroviću i pravdala njegove najkontroverznije političke stavove, kao što je i njegov antisemitizam, upravo da bi gurala prst u oko liberalnom javnom mnjenju.
„Prema tome, Nikolaj Velimirović je poslednja ličnost koja može da doprinese zajedništvu", zaključuje Bajford.
Nije nimalo sporno što će Spasovdanska litija biti posvećena žrtvama nedavnih zločina.
„Ali donošenje moštiju Nikolaja Velimirovića je ili nepromišljeni potez koji će za posledicu imati politizaciju ovog skupa, ili namerni pokušaj da se nedavni događaji stave u kontekst 'kulturnih ratova' koje crkva neprekidno vodi sa neistomišljenicima", zaključuje Bajford.
Zašto se iznose posmrtni ostaci?
Potreba za neposrednom komunikacijom mrtvih i živih javlja se u različitim religijama na svetu, kaže antropolog Bojan Jovanović.
„Obično se u nekim kriznim situacijama nastoji da se uspostavi ta komunikacija, s težnjom da se od pokojnika dobije određena poruka i podrška za ono što očekuje kolektiv u kriznim situacijama.
„Možemo to da sagledamo kao ljudsku potrebu za integracijom", kaže Jovanović.
Tada se, dodaje, iz sfere racionalnog i svetovnog iskorači ka onome što je sveto i izvan granica svakodnevnog.
„A to je prostor u kome obitavaju duše umrlih, oličene u njihovim posmrtnim ostacima".
Mošti poput relikvija
U pravoslavlju mošti svetitelja imaju poseban značaj i često im se pripisuju čudotovorne ili isceliteljske moći.
Velečasni Džon Bins, sveštenik Anglikanske crkve, deo studija je proveo u Srbiji tokom sedamdesetih godina i kasnije više puta dolazio i služio u srpskim manastirima Ovčarsko-kablarske klisure, kao i Žiči, Studenici, Peći, i Visokim Dečanima, gde se susretao sa moštima svetaca.
„Često sam bogoslužio u crkvi u Studenici kod groba Svetog Simeona Mirotočivog čiji telesni ostaci odišu slatkim mirisom", kaže Bins, gostujući predavač na Institutu za pravoslavno hrišćanstvo Kembridž univerziteta.
Veliki župan Stefan Nemanja, vladar srpske srednjovekovne države Raške, rodonačelnik je dinastije Nemanjića i jedan od najznačajnijih vladara u istoriji srpskog naroda.
Imao je ključnu ulogu u utemeljenju Srpske pravoslavne crkve, zajedno sa sinom Savom Nemanjićem.
Kada se zamonašio, dobio je ime Simeon, a manastir Studenica je njegova zadužbina u kom se čuvaju njegove mošti.
Kako Džon Bins dodaje u pisanom odgovoru za BBC na srpskom, na primeru slavljenja Vidovdana, tužnog dana i poraza srpske vojske koji obeležavaju i crkva i država, primetio je osobenost srpskog crkvenog života.
„Dok su druge nacionalne crkve delile nacionalne težnje i nadanja, mene je zapanjila osobenost srpskog crkvenog života u kome je stradanje crkve i naroda dovelo do nove nade i novog života.
„Crkveni svetitelji i dalje su prisutni u životu vernika, a njihovi grobovi i mošti su u središtu crkvenog života", napominje Bins.
Veruje se da posmrtni ostaci velikih svetaca ne trule, a da iz nekih izvire mirisna tečnost.
„Reč `mošti` dolazi iz staroslovenskog i govori o nekim moćima.
„Veruje se da komunikacija sa moštima može da proizvede poželjno dejstvo", navodi Jovanović, naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU.
Mošti se iznose iz crkava i manastira samo za posebne praznike ili u kriznim vremenima.
Na primer, tokom Velikih seoba u 17. i 18. veku, Srbi su sa sobom nosili i mošti svetaca, podseća Jovanović.
Iako se često politizuje, u suštini rituala je potreba zajednice da se poveže međusobno, objašnjava.
„Kako će to politika da koristi i zloupotrebljava je drugo pitanje.
„Nama kao podeljenom društvu danas fali neko uporište integriteta litija, svetitelj, mada mnogi ne veruju", dodaje on.
U Srbiji se više od 90 odsto stanovnika izjašnjavaju kao vernici, podaci su Republičkog zavoda za statistiku od 2011.
Mošti
antropolog Ivan Čolović, tekst iz 18. maja 1990.
Zakoniti čuvari moštiju, objavitelji, usmerivači i tumači njima izazvanih čudesnih događaja raspolažu izuzetno važnim instrumentom i simbolom moći.
Zato se od najstarijih vremena crkva i sveštenstvo trude da sačuvaju monopol na staranje o moštima i drugim relikvijama predaka.
Njihovo posedovanje predstavlja tradicionalni izvor autoriteta crkve, a ritualno manipulisanje i egzibiranje relikvija služe širenju vere.
Ali kontrola nad moštima može da bude i važan politički kapital.
Sveštenstvo ih može koristiti i za ostvarivanje političkog uticaja.
S druge strane, i same političke vlasti zainteresovane su da kult mošti predaka stave u službu učvršćivanja i legitimisanja sopstvene moći.
U nekim slučajevima one to čine u saradnji sa crkvenim autoritetima, a u drugim slučajevima nezavisno od njih ili čak nasuprot njihovoj volji, na svoju ruku.
Izvor: Peščanik
Kada su iznošene mošti svetaca?
- 1988. Knez Lazar
Kada su 28. juna 1988. godine otpočele pripreme za proslavu 600-godišnjice vidovdanskog boja na Kosovu i smrti Svetog kneza Lazara, njegove mošti svečano su ispraćene iz Beograda na put po Srbiji dug više od godinu dana.
Knez Lazar Hrebeljanović predvodio je srpsku vojsku u borbi protiv Turaka sultana Murata na Kosovu 1389. godine, kada je i ubijen, posle čega ga je Srpska pravoslavna crkva proglasila za sveca.
- 1990. Sveti Vasilije Ostroški
Dve godine kasnije, posmrtni ostaci Svetog Vasilija Ostroškog 10. i 11. maja 1990. proneti su od Crne Gore do Bosne i Hercegovine, uoči raspada Jugoslavije.
Kao primer upotrebe crkvenih relikvija u političke svrhe, antropolog Ivan Čolović u tekstu iz 1990. navodi upravo ovu litiju.
Tada su vernici, predvođeni patrijarhom Pavlom i vladikama Amfilohijem i Atanasijem, obilazili mesta na kojima su ustaške vojske ubijale Srbe tokom Drugog svetskog rata, podseća crnogorska Pobjeda.
U reportaži objavljenoj u to doba, pominje se „nekoliko čuda" koja su pratile procesiju, piše Čolović.
Jedno od njih je da su noć pre kretanja čudotvorca presvukli i da je Amfilohije primetio da je „kako su se svecu ruke savijale, kao da nam je hteo pomoći da ga lakše obučemo za veliki put".
1996.
Ostaci Svetog Vasilija Ostroškog su ponovo stigle u Hercegovinu u maju 1996, u pratnji hiljada vernika i crkvenih velikodostojnika.
U Trebinju su, nekoliko meseci posle potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu, mošti celivali tadašnji predsednik Republike Srpske i Skupštine RS Radovan Karadžić i Momčilo Krajišnik.
Karadžić je dve i po decenije kasnije pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu zbog ratnih zločina u Bosni i Hercegovini.
I Krajišnik je osuđen u Hagu za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti - ubistva, istrebljenje, progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportacije i prisilno premeštanje bosanskih muslimana i Hrvata.
Izašao je iz zatvora 2013, a preminuo je 2020. od posledica korona virusa.
2019.
Poslednji put su se politika i religija srele u Nikšiću, crnogorskom gradu blizu manastir Ostrog, gde se čuva ćivot - sanduk sa telom Svetog Vasilija Ostroškog, krajem 2019. godine.
Posle sabora ispred nikšićke crkve u kojoj su bile izložene mošti, Mitropolija crnogorsko-primorska zahtevala je od vlasti u Crnoj Gori da SPC bude bezuslovno zakonski i ugovorno priznata.
Kako je rečeno, predloženi zakon o slobodi veroispovesti kršio je sva temeljna načela i standarde demokratskog i civilizovanog zakonodavstva u ovoj oblasti.
Te zime počele su litije širom Crne Gore sa istim zahtevima, koje su na kraju uticale na promenu vlasti u Podgorici.
- Ruka Jovana Krstitelja
Desna ruka Svetog Jovana, koga hrišćani smatraju krstiteljem Isusa Hrista, danas se čuva kao jedna od najvećih relikvija u Cetinjskom manastiru, uz mošti Svetog Petra Cetinjskog i deo Časnog krsta, na koji je, po predanju, Isus bio razapet.
Do 1978. godine, ruka Jovana Krstitelja bila je u sefu Državne bezbednosti, da bi je mitropolit Amfilohije 1993. preneo u manastir.
Bila je izložena 2013. u Nišu kada je obeležavana godišnjica Milanskog edikta kojim je car Konstantin 313. godine priznao hrišćanstvo.
Tri godine kasnije, pokazivana je u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini.
- 1991. Nikolaj Velimirović
Episkop žički i ohridski, Velimirović je posle Drugog svetskog rata izbegao u Ameriku, zajedno sa drugim glavešinama SPC koje su tadašnje vlasti smatrale izdajnicima i kolaboracionistima sa fašistima.
Umro je 18. marta 1956. u Libertvilu u Americi, a njegovi posmrtni ostaci su preneti u Beograd 3. maja 1991. godine.
Posle obilaska manastira Žiča i Ljubostinja u kojima je službovao, donete su u rodni Lelić, gde su pohranjene u kripti manastirske crkve koja je i njegova zadužbina.
Verski obred je služio tadašnji patrijarh Pavle sa svim vladikama SPC, mnogobrojnim sveštenstvom i monaštvom i hiljadama vernika, ali i političara i akademika.
Manifestaciji su prisustvovali brojni predstavnici političkog, javnog i kulturnog života.
U maju 2003. proglašen je za sveca Srpske pravoslavne crkve kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički.
Dučićeve `mošti`
Preplitanje religije, politike i književnosti u kontekstu zagrobnog života zabeleženo je i 22. oktobra 2000. godine, kada su u Trebinju ponovo sahranjeni ostaci pesnika Jovana Dučića.
Njegovo telo je ekshumirano 18. oktobra 2000. u Americi, gde je prvobitno sahranjen, a zatim je preko Rusije preneto u Jugoslaviju.
Proces je pratila opsežna medijska kampanja, samo dve nedelje posle petooktobarskih promena 2000. godine kada je srušen režim Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije, optuženog za ratne zločine pred Međunarodnim sudom u Hagu.
Posmrtni ostaci pesnika su prvo izloženi u beogradskoj Sabornoj crkvi gde je srpski patrijarh Pavle držao službu, a potom su preko Crne Gore posle nekoliko dana donete u njegovo rodno Trebinje.
Sahrani su prisustvovale brojne zvanice, među kojima i tek inaugurisani prvi demokratski predsednik tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, Vojislav Koštunica.
Bilo je predloga i da se Dučić proglasi za sveca, jer mu ni posle šest decenija od smrti telo nije istrulilo, prema pojedinim svedočenjima, piše u radu Gordane Bekčić i Sanje Bošković na sajtu Republika.
Prema pravoslavnoj tradiciji u Srbiji, veruje se da se duša od tela rastaje u prvih 40 dana od smrti.
Međutim, ukoliko telo ostane čitavo, duša se nikad ne može u potpunosti odvojiti od tela, niti smiriti, dodaje se.
Prema narodnom verovanju, u tom slučaju ili je reč o svecu ili o vampiru.
Godinu dana duša putuje do čistilišta, a od tri do sedam godina se odlučuje da li će ona završiti u raju ili paklu.
Spasovdan 2023. i litija
Masovna pucnjava u kojoj je 13-godišnjak ubio devet učenika i čuvara škole u Beogradu, dogodila se baš 3. maja, na pravoslavni praznik posvećen vladiki Nikolaju.
Da li je to razlog zbog čega su odabrane njegove mošti i kakva poruka se time šalje vernicima, BBC na srpskom nije dobio odgovor od Srpske pravoslavne crkve.
„Svi zajedno, hodajući sa Svetim Nikolajem srpskim, molićemo se Spasitelju radi osvećenja ulica i trgova, radi isceljenja duša i tela, za mir u nama i među nama, za našu postradalu decu i za svu decu", poručio je patrijarh uoči slave grada Beograda.
SPC je prethodno odluku da se na čelu Spasovdanske litije nađu mošti Velimirovića opravdala vladikinim rečima da je neophodno „molitvom izmoliti za blagosloveni mir među ljudima".
Velimirović je ove reči zabeležio u Misionarskim pismima (113. Pismo), gde poziva na pokajanje, i povratak bogu i veri.
„Zanimljivo je da on u tom pismu takođe iznosi kritiku sekularne države i demokratije, a kao rešenje za sukobe među ljudima nudi suze, veru i molitvu.
„Stoga smatram da ovom litijom, i donošenjem ćivota sa moštima Nikolaja Velimirovića u Beograd, Crkva želi da, sa popriličnim zakašnjenjem, sebe afirmiše kao relevantan faktor u društvu posle tragičnih događaja početkom meseca", kaže Jovan Bajford.
Ovih dana se navršava i 20 godina od kada je odlukom Sabora SPC vladika Nikolaj proglašen za sveca, podseća on, pa ostavlja mogućnost da je donošenje njegovih mošti u Beograd bilo dogovoreno i pre tragičnih događaja u školi „Vladislav Ribnikar" i u Mladenovcu, a da je kasnije dodata i nova interpretacija.
Spasovdan šest vekova slava Beograda
Beograd obeležava Spasovdan, praznik Vaznesenja Hristovog, kao slavu od kada je despot Stefan Lazarević 1403. godine gradu dao status srpske prestonice.
Tradicija litije povodom gradske slave trajala je sa kraćim i dužim prekidima do posle Drugog svetskog rata.
Obeležavanje je obnovljeno šetnjom oko crkve 1992, a godinu kasnije, ulicama Beograda prošla je Spasovdanska litija, prvi put posle 46 godina.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
(BBC News, 05.25.2023)
