Холандија има омбудсмана за јавни сервис и нема таблоиде

Холандија, као и Србија, има регулаторно тело за електронске медије и Савет за штампу, али у тој земљи, која је у светском врху по индексу слободе медија, постоји и Омбудсман за јавни сервис, надлежан за оцену поштовања новинарског кодекса.

Такође, за разлику од Србије, у Холандији нема таблоида, делом због тога што се новине претежно продају путем претплате, а не на улици.

Холандски Савет за штампу је саморегулаторно тело, као и у Србији, док је рад Комесаријата за медије и Омбудсмана за јавни сервис законски регулисан.

Групи новинара из Србије, који су боравили у Холандији у оквиру пројекта Пулс Европе - медијске посете ЕУ, омбудсманка за јавни сервис Марго Смит рекла је да се њен посао у највећој мери тиче поступања по жалбама грађана, али искључиво на рад новинара, а не, примера ради, на музику или на драмски програм.

"Ја примам жалбе грађана на новинарство јавног националног сервиса. Ако грађани мисле да новинарски посао није урађен како треба, да није по етичким правилима, могу се пожалити мени и ја ћу се потрудити или да нађем решење или да објасним шта је урађено добро, а шта је погрешно", казала је Смит.

Смит, која је највећи део каријере радила као истраживачка новинарка на телевизији, навела је да је надлежна за рад новинара у области информативног програма, спорта и образовања, и да може да поступа и на сопствену иницијативу, а не искључиво по жалбама грађана.

Холандски јавни сервис НПО има кровну организацију која не производи никакав садржај, већ координира рад три телевизије, шест радио станица и три онлајн платформе. Јавни сервис је доминантно финансиран из буџета, док око 20 одсто прихода долази од реклама.

Програм три телевизије и шест радио станица јавног сервиса попуњавају бројни емитери, традиционално наклоњени неком сегменту друштва (протестантима, католицима, социјалистима, либералима, младима), иако та подела не одговара савременом холандском друштву са много супкултура.

Водећи јавни емитер је НОС, који производи информативни програм и којем Холанђани највише верују. Седиште НОС је у медијском селу Хилверсум, где су смештени и други емитери јавног сервиса, Комесаријат за медије и Медијски музеј.

{имаге3}

Саветник за комуникације у НОС Оно Дујвене де Вит (Онно Дуивене де Вит) рекао је новинарима из Србије да Холанђани имају поверења у ту медијску кућу јер је потпуно независна од власти. Навео је да у последње четири деценије ни један једини политичар није окренуо телефон неког уредника НОС како би вршио притисак.

Део јавног сервиса прошле године су постала и два веома мала емитера, од којих је један (ОН) наклоњен крајњој десници, док је други (ЗВАРТ) фокусиран на мултикултурални програм.

Управо је рад емитера ОН, којег део јавности сматра профашистичким, допринео наглом расту броја жалби упућених Омбудсману за јавни сервис. Омбудсманки Смит је 2022. поднето 3.850 жалби, пет пута више него годину дана раније (752). Од 2018. до 2020. број жалби је сваке године износио око 1.000.

Од 3.850 прошлогодишњих жалби, чак 2.336 односило се на рад ОН, иако он емитује програм на каналима јавног сервиса свега 80 минута недељно. На рад водећег емитера НОС, који има више од 100 сати програма недељно, поднето је 330 жалби.

Кад је реч о предмету, прошле године се највише жалби, 1.753 од 3.850, односило на дискриминацију. И за то је, према речима омбудсманке Смит, најзаслужнији емитер ОН.

Смит је указала да Омбудсман за јавни сервис не може да изнесе став да ли је, примера ради, неки садржај расистички, него једино да ли је новинарски посао урађен у складу са кодексом, због чега добија критике да је превише блага.

Грађани, који мисле да неки садржај емитован на јавном сервису није у складу са новинарским кодеском, могу да се обрате и емитеру или уреднику програма, а могу и директно да се жале Омбудсману.

Омбудсман доставља одговор и подносиоцу жалбе и медију који је предмет притужбе, а затим га објављује на свом сајту. Медијска кућа, на чији је рад уложена жалба, нема обавезу да објави одговор Омбудсмана, због чега то тело неки називају "тигар од папира".

{имаге4}

Смит указује да је јавно указивање да новинар није радио посао у складу са кодексом заправо једино средство које омбудсман има на располагању.

Омбудсман за јавни сервис, чији мандат траје пет година, нема право да изриче казне, за шта је надлежан искључиво суд.

Медиј може да буде кажњен ако је прекршио етички кодекс неколико пута. Ако један емитер буде више пута кажњен, министар културе има право да га искључи из јавног сервиса. То се, према речима Смит, до сада није десило, али десничарски емитер ОН није далеко од тога, јер већ има три казне.

Будући да се рад јавног сервиса финансира из буџета, грађани могу да подносе жалбе Омбудсману о било чему, и ако мисле да информативни програм није објективан, док Савету за штампу, као и у Србији, могу да се жале једино ако су директно погођени неком објавом.

Председавајући холандском Савету за штампу Фриц ван Екстер (Фритс ван Екстер) рекао је новинарима из Србије да то саморегулаторно тело годишње добије око 70 жалби. У Србији се Савету за штампу упућује знатно већи број жалби, годишње између 100 и 150. У првих седам месеци ове године у Србији је поднето 78 жалби Савету за штампу.

{имаге5}

Ван Екстер је навео да се Савет за штампу бави жалбама грађана и организација на рад свих медија, не само штампаних, и додао да о њима одлучује петочлано веће.

"Петочлано веће чине два новинара и један грађанин, то је неко ко је активан у друштву и ко је заинтересован за рад медија. Затим, један стручњак, неко ко је радио у новинарству или стручњак за етичка или правна питања, као и председник већа, најчешће бивши судија. На тај начин настојимо да дамо независну процену жалби које се подносе против медија", казао је Ван Екстер.

У Србији, Комисију за жалбе Савета за штампу чине четири представника медијске индустрије (три из Асоцијације медија и један из Локал преса), по два представника Независног удружења новинара Србије (НУНС) и Удружења новинара Србије (УНС) и три представника цивилног друштва.

Медији у Холандији, као и у Србији, нису у обавези да буду чланови Савета за штампу, већ прихватају или не прихватају надлежност тог тела. Ван Екстер је навео да медији не прихватају надлежност Савета из различитих разлога и указао да "највећи проблем" представља то што је у тој групи и најпопуларнији дневни лист Телеграф.

"Телеграф не учествује јер је њихов став да не желе да било ко даје оцене о њиховом раду, осим судија. Они желе да буду одговорни једино пред судом, а не пред саморегулаторним телом", казао је Ван Екстер.

{имаге6}

Он је навео да се неки грађани и организације жале само Савету за штампу, други само суду, али да има и оних који користе обе прилике.

"Неки новинари се жале да закључци Савета за штампу могу да утичу на судску пресуду, али то није истина. Савет процењује да ли је новинар поштовао кодекс и етичке стандарде, а суд оцењује да ли је било кршења закона. Новинари, међтим, тврде да закључак Савета ипак утиче, јер је већа вероватноћа да ће суд пресудити против њих ако је Савет претходно заузео такав став", казао је.

Ван Екстер је рекао и да се штампа у Холандији традиционално продаје путем претплате. То што листови не морају да јуре тираж један је од разлога што у Холандији нема таблоида попут оних у Србији или Великој Британији.

"У Холандији традиционално нема много продаје новина на улицама, већ се продаја заснива на претплати. Улична продаја значи да су се листови некада такмичили између себе са сочним причама. Будући да нема уличне продаје, нема потребе ни за сочним причама. Новине имају формат таблоида, али нису жута штампа, већ квалитетни листови", казао је Ван Екстер.

У Холандији, као и у Србији, постоји и регулаторно тело за електронске медије, Комесаријат за медије, који је основан 1988. године.

Представници Комесаријата за медије, Марсел Бецел (Марцел Бетзел) и Села Котер (Коотер) рекли су новинарима из Србије да је то тело независно и да се влада не меша у његов рад, иако је финансирано из буџета Министарства просвете, културе и науке.

{имаге7}

У Закону о медијима постоји одредба да влада у одређеним ситуацијама може да суспендује или поништи одлуку Комесаријата, али у пракси се то веома ретко дешава, указали су Бецел и Котер.

Према њиховим речима, Комесаријат је у прве две деценије постојања изрицао казне, али сада је више усмерен на превенцију, односно на подстицање медија да поштују закон.

Највећа запрећена казна за кршење Закона о медијима је 225.000 евра, али Комесаријат, према речима његових представника, ретко изриче казне у последње време.

Мисија Комесаријата темељи се на четири кључне вредности медијске понуде (независност, плурализам, доступност и безбедност), како би свако могао слободно да формира мишљење, навели су.

Комесаријат се у највећој мери бави надзором јавних емитера, будући да су они финансирани из буџета и да морају да испуне више услова него комерцијални медији. Садржај програма јавног сервиса мора да испуњава одређене услове, а најважнији је да буде независан од комерцијалних и политичких утицаја.

{имаге8}

Холандија, земља са изузетно високим степеном слободе медија, у којој је убедљива већина новинара независна у свом послу, може да буде узор многима, укључујући Србију, будући да су медијске слободе један од најважнијих делова Поглавља 23 у преговорима са Европском унијом.

Пулс Европе – медијске посете ЕУ је пројекат Делегације ЕУ у Србији, у оквиру којег се организују путовања српских новинара у земље чланице Уније како би извештавали о најбољим европским праксама.

{Видео2:}

(Бета, 04.08.2023)