Словенија: „Избрисан сам, не постојим, као да никада нисам био", како живе жртве „административне смрти"

Био је „етикета града&qуот;, управник љубљанског ресторана где су се гостили бројни важни политичари и помагао Кошаркашки клуб Олимпију, али ништа од тога није помогло да Милан Ћулибрк остане словеначки држављанин по проглашењу њене независности.

„Ако су то мени урадили, шта је онда са осталим јадним људима&qуот;, говори познати угоститељ за ББЦ на српском, који је 1994. дошао у престоницу Србије, где је потом постао некрунисани краљ пљескавица.

Чика Миле, како га још зову, један је од 25.671 лица са сталним боравком у Словенији, махом држављана других југословенских република, које је бирократска гумица нове самосталне државе убрзо по осамостаљењу од Југославије 1991. године, готово преко ноћи, избрисала.

Словенија је 26. фебруара 1992. из регистра људи са сталним боравком уклонила особе којима је одбијен захтев за држављанство или га нису предали, чиме су постали „административно мртви&qуот;, изгубивши сва економска и социјална права.

• Нова словеначка председница Пирц Мусар за ББЦ: „Словенија може да буде посредник у сукобима на Балкану&qуот;
• Пахор за ББЦ на српском: „Не смемо да учинимо ништа да би Русија помислила да на Западу има разлика у ставовима&qуот;
• Зоран Јанковић - рецепт за политичко трајање

Губитком „статуса сталног становника&qуот; многи дојучерашњи равноправни грађани Словеније су остали на улици, без посла и породице, неки су се вратили у матичне републике, а било је и депортованих.

„Мислим да неки људи и данас не знају да су били избрисани&qуот;, говори Катарина Вучко, правна консултанткиња и истраживачица у области људских права на Мировном институту у Љубљани, за ББЦ на српском.

Да је ова одлука била незаконита потврдио је Уставни суд Словеније годинама касније, пресудама из 1999. и 2003, када је, према речима активиста, шира јавност напокон сазнала за ово кршење људских права.

Весна Митрић из Министарства унутрашњих послова (МУП) Словеније у писаној изјави за ББЦ на српском наводи да је властити статус до данас регулисало 12.514 лица, како држављанством или трајном боравишном дозволом, тако и дозволом о привременом боравку или потврдом о пријави пребивалишта.

Неки од избрисаних су у поступцима пред судовима добили и новчане накнаде чија укупна цифра, према правоснажним решењима, износи 26.702.450 евра.

Избрисани су 24. октобра 2023. године, у парку који је понео њихово име, а налази се на месту некадашње фабрике бицикала „Рог&qуот;, добили споменик, симболично, у облику латиничног слова Ћ или, како Словенци кажу, меког Ч.

Од 'етикете Љубљане' до београдских пљескавица

Милан Ћулибрк је, каже, у Љубљану дошао 1972. са комадом сланине и без динара у џепу, где је испрва спавао у парку, спријатељивши се са локалним бескућницима.

У наредне две деценије је радио као конобар и продавац, био је републички стипендиста и управник ресторана.

„Најлепши дани мог живота су били у Словенији&qуот;, додаје Ћулибрк, рођен у Босни 1947.

Каже да је за истим столом седео и пио пиће са познатим политичарима и помагао Кошаркашки клуб Олимпију, па је тако упознао бројне играче, али и садашњег градоначелника Љубљане Зорана Јанковића, који је тада био њен потпредседник.

Почетком деведесетих, одлази у Осијек, град у Хрватској где је провео детињство, и, на наговор пријатеља, отвара локал, али му пословне планове прекида ратни вихор који је захватио бившу државу.

„Вратио сам се у Љубљану априла 1992. и одмах отишао да предам папире за држављанство и остало&qуот;, резигнирано истиче 76-годишњи угоститељ.

Каже да је нова држава већ одузела стан који је био у друштвеном власништву, али за који тврди да је „могао да га откупи&qуот;.

Тамо су му остале ствари, међу којима су биле и слике из детињства.

Док је без посла и знања да је избрисан чекао папире које никада неће добити, помагали су га пријатељи Словенци, а једна жена га је, додаје, примила у њен стан.

Кап која је прелила чашу и натерала га да се одсели канула је две године касније, када му је шалтерска службеница локалног административног уреда одсекла врх личне карте.

„Погледала је у компјутеру и рекла ми да мора то да уради - тада сам видео на чему сам.

„Избрисан сам, не постојим, као да никада нисам био, то је основни документ и шта да радиш кад се не можеш запослити &qуот;, присећа се Ћулибрк.

Тада је пресекао и поново, без пребијене паре, кренуо трбухом за крухом пут Београда, на позив југословенског кошаркаша, потом и функционера - Ратка Раше Радовановића.

Хронологија и право

Словенија је 25. јуна 1991. прогласила независност од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), на основу одлуке референдума одржаног у децембру годину раније.

Наступио је десетодневни рат у коме је страдало око 75 људи, а више од 300 рањено.

Нову самосталну државу требало је правно уредити, те је донет пакет закона међу којима су били и Закон о држављанству и Закон о странцима.

Према Закону о држављанству, држављанином Словеније сматрао се свако ко је према ранијим прописима имао „држављанство Републике Словеније и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ)&qуот;.

„Нико није знао да постоје и републичка држављанства, већ се мислило да су сви држављани СФРЈ&qуот;, објашњава Катарина Вучко из Мировног института.

Према члану 40 овог закона и „држављани других република&qуот; су могли да стекну словеначко држављанство, али под одређеним условима.

„Требало је да си држављанин СФРЈ, да си у време плебисцита (референдума) имао стални боравак у Словенији и да поднесеш молбу у року од шест месеци од ступања на снагу овог закона&qуот;, објашњава Вучко.

У Словенији је 1991. живело око 200.000 људи из других југословенских република.

Рок за подношење захтева за држављанство је истекао 26. децембра 1991, а два месеца касније је почео да важи Закон о странцима за држављане СФРЈ из других република који су, према његовом члану 81, одбијени или нису предали молбу.

Тако је пар десетина хиљада људи 26. фебруара 1992. незаконито избрисано из регистра сталних становника Словеније.

Вучко каже да у Закону није писало „шта ће се десити са онима који не добију држављанство&qуот;, као ни које правне последице ће сносити уколико не поднесу захтев.

Додаје да су разлози кашњења или неподношења молби били различити - од пробијања рока и незнања да уопште треба да се аплицира, преко страха од губитка имовине у матичним републикама, до одбацивања и игнорисања пријаве.

„Треба знати да ни у ком случају ови људи, који су каснили или нису поднели молбу, нису могли да знају шта ће се са њима догодити и да ће остати без статуса.

„Нико их о томе није обавестио и упозорио, нису добили одлуку на кућну адресу, нити им је ико рекао да им предстоји 'административна смрт'&qуот;, истиче правница.

На сајту Мировног института објављене су депеше које је Министарство унутрашњих послова Словеније после осамостаљења, између осталог, слало како општинским органима управе, тако и влади.

Према дешепи од 5. фебруара 1992, делује да је МУП већ тада „почео да се припрема за брисање из регистра сталног становништва и уништавање личних докумената&qуот;, док је у допису послатом општинским управним органима дан по ступању на снагу Закона о странцима, поменуто „да треба да почне чишћење евиденције&qуот;.

„Министарство унутрашњих послова је поново наложио општинским органима управе да морају одузети и уништити путне исправе и личне карте које више не важе за странце&qуот;, наводи се на сајту Мировног института код депеше од 27. фебруара 1992.

Ресорни министар Игор Бавчар је 4. јуна послао допис влади, из којег, између осталог, произилази да су високи званичници знали за брисање, као и да су поједини људи из МУП-а били свесни могућих последица.

Право на стални боравак је, каже Вучко, на основу оваквих централних интерних упутстава министарства и њихове интерпретације закона одузимано произвољно - вољом полиције или општина.

Ко су били избрисани?

Већину избрисаних чиниле су особе из Србије, Босне и Херцеговине и ромске националности, а било је и примера где су без сталног боравка остајали и поједини Словенци, рођени ван матице.

Међу њима је било деце из мешовитих бракова, радника, запослених и официра југословенске војске, самохраних мајки са малом деце, старијих људи и мушкараца без породице.

Бројни примери указују да се радило о људима слабог друштвено-економског статуса, који су користили разне видове државне помоћи, попут социјалне или дечијег додатка, и углавном су живели у друштвеним становима.

Овим законом су избрисани само људи из других република бивше Југославије, док остале странце ова законска метода није захватила.

„Брисање дефинитивно има базу у национализму и расизму.

„Био је то моменат када је требало раскрстити са Југославијом&qуот;, каже Катарина Вучко.

Према званичним подацима, укупан број избрисаних је 25.671.

Држављанство Словеније од тада је стекло 8.575 избрисаних, док је 3.817 регулисало статус трајном боравишном дозволом, а 122 њих дозволом за привремени боравак.

Без регулисаног статуса остало је 13.157 људи.

'Ни најгорем непријатељу не бих пожелео'

Ирфан Беширевић је рођен у Босанском Новом, садашњем Новом Граду у Републици Српској, једном од два ентитета Босне и Херцеговине, али се у Словенију са родитељима доселио већ у првој години живота.

У Љубљани се школовао и основао породицу, а уочи отцепљења ове југословенске републике радио је као конобар у једном познатом хотелу.

Непосредно после референдума децембра 1990. доживео је тешку саобраћајну несрећу, завршивши на операционом столу и у коми, те се потом, недовољно опорављен, упутио ка општини, да преда папире за држављанство.

„Знам да сам на време отишао, на штакама, али службеник није хтео да ме прими и узме молбу&qуот;, говори Беширевић за ББЦ на српском.

Последицу овог немара осетио је када је поново у марту 1992. отишао до административне управе и предао личну карту коју је извадио у првој половини прошле године.

Шалтерска службеница ју је пробушила.

„Рекла ми је да сам избрисан из регистра сталног боравка у Словенији&qуот;, додаје овај 65-годишњак.

Тада почиње суноврат његовог, до тог часа, пристојног и нормалног живота.

Испрва су га упућивали у „уред за странце&qуот; и југословенску амбасаду у Италији да извади пасош, а они даље по документа у родну Босну и Херцеговину, где није имао никога.

„Узели су ми све, мој идентитет и понос, био сам нико и ништа&qуот;, прича председник Грађанске иницијативе избрисаних активиста.

Убрзо је остао без посла, развео се од жене са којом је имао једногодишњег сина и постао бескућник.

Спавао је по старим аутомобилима, парковима, подрумима, а преживео је, каже, и тромбозу без лекарске помоћи јер нису хтели да га приме у болницу.

По три дана није јео, био је „више гладан но сит&qуот;, а највише се радовао јесени, када би могао да убере покоју јабуку.

„Ни најгорем непријатељу не бих то пожелео.

„Пролазиш улицом, људи једу буреке по кафанама, а теби се стомак за леђа прилепио&qуот;, присећа се Беширевић са кнедлом у грлу.

Стално је стрепео и да га не приведу.

„Када бих видео полицајца, бежао сам као од ђавола јер сам чуо да су неке људе депортовали&qуот;, додаје.

Тако је живео до 1998. када га је један љубљански угоститељ, такође избрисан, запослио у печењари.

„Као слуга сам био, али ми није жао, тај човек ме је спасио.&qуот;

А онда је једног јутра 2002. у кафану упало десетак полицајаца и легитимисало га.

Пошто није имао личну карту, завршио је прво у полицијској станици, па на суду са „захтевом за прогон из државе&qуот;, али није било правног основа за такав поступак.

Полиција га је потом одвела у Центар за странце.

Тамо му је један запослени рекао, претходно га назвавши чефуром, што је погрдан назив за људе пореклом из других југословенских република, да га сутра шаљу за Сарајево, престоници БиХ, где није имао никога, нити је познавао град.

Напослетку га је једна социјална радница посаветовала да позове неког пријатеља који би „гарантовао и потписао за њега да остане у Љубљани&qуот;.

У помоћ је поново ускочио угоститељ код кога је живео годинама.

Беширевића су потом пустили, али је морао да се јавља сваког месеца у Центар за странце, не би ли му дозволили да остане у земљи.

Недуго потом је кренуо да сакупља папире за држављанство, које је, уз много муке, напокон добио октобра 2002.

После две деценије, поново је имао и личну карту.

„То брисање ми је много нашкодило, уништило ми је живот. Ја сина нисам видео 15 година&qуот;, додаје Беширевић.

Правне победе избрисаних на домаћем и европском терену

Прва велика правна победа избрисаних била је фебруара 1999. када је Уставни суд донео одлуку у којој је наведено да је брисање грађана седам година раније било незаконито.

У образложењу је, између осталог, писало да је Уставни суд тада утврдио да је „брисањем прекршено уставно начело правне сигурности, те забрана дискриминације&qуот;.

Убрзо после ове пресуде, на лето исте године усвојен је Закон о уређивању статуса држављана других држава наследница СФРЈ у Републици Словенији (ЗУСДДД).

„Доста проблематичних ставки је ту било, на пример, да си све време ту морао живети након брисања, а многи то нису испуњавали&qуот;, објашњава Катарина Вучко.

Устани суд је априла 2003. донео нову одлуку којом је овај закон окарактерисан као неуставан, те поништио неке његове делове.

Годину дана раније основано је Друштво избрисаних становника Словеније, чиме је почела организованија борба ових људи за сопствена права.

Нови правни искорак по овом питању начињен је тек лета 2010. када је усвојен Закон о изменама и допунама Закона о уређивању статуса држављана других држава наследница СФРЈ у Републици Словенији (ЗУСДДД-Б).

Весна Митрић из словеначког МУП-а наводи да је његову садржину разматрао Уставни суд, те увидео да су њиме отклоњени утврђени неуставни елементи.

Ова институција је, додаје, утврдила и омогућила да се „дефинитивно уреди правни статус оних држављана других република бивше СФРЈ који су избрисани из регистра сталног становништва, ако још није регулисан&qуот;.

Овај Закон је важио до 24. јула 2013.

Према подацима са сајта Мировног института, до 5. октобра 2014. године, управним јединицама је поднето 1.885 молби за издавање дозволе за стални боравак.

Дозволу за стални боравак добило је 214 људи, одбијено је или одбачено 978 молби, док је 693 поступака остало отворено.

• Метелкова: Три деценије љубљанске културне, уметничке и активистичке оазе
• О уметности током рата: Зашто је отказан концерт словеначког Лајбаха у Украјини
• Ко су данас Југословени на Балкану

Избрисани су стигли и до Европског суда за људска права у Стразбуру (Француска), где је извојевана највећа међународна правна победа.

Европски суд за људска права је судска институција Савета Европе за заштиту права и слобода гарантованих Европском конвенцијом о људским правима - правним актом ове међународне организације из 1950.

Велико веће овог суда је 26. јуна 2012. у случају „Курић и други против Словеније&qуот; потврдило да је ова држава кршила права избрисаних - члан 8. (право на поштовање приватног и породичног живота) и члан 13. (право на делотворни правни лек) Европске конвенције о људским правима.

Поступак је почео још 2006. и у називу предмета је испрва било презиме Милана Макуца који је две године касније преминуо.

На суду их нису заступали словеначки адвокати, за које активисти и избрисани тврде да су се бојали, већ странци, попут Италијана Андрее Сакучија.

Пресудом у корист избрисаних, Словенији је наложено да групи од шесторо људи који су је тужили исплати по 20.000 евра за нематеријалну штету за готово две деценије од брисања.

Други део пресуде од марта 2014. тицао се висине материјалне одштете, те је укупан износ напослетку био више од 50.000 евра по особи.

Јуна исте године почео је да се примењује Закон о накнади штете настале услед брисања из регистра сталног становништва (ЗПШОИРСП) који је Словенија усвојила 2013.

Износ одштете у Словенији, за разлику од оне добијене у Стразбуру, био је далеко мањи - 600 евра по години, каже Ирфан Беширевић.

„Социјална помоћ је тада била 200 евра месечно, значи три пута мање смо добили. Како ћеш живети са 50 евра?&qуот;, пита се он.

Према подацима словеначког МУП-а, од 18. јуна 2014. поднето је 8.047 захтева за одштету.

Од 8.021 решеног захтева за утврђивање новчане накнаде, усвојено је 5.871, одбијено 1.959, одбачено 190, док је у 91 предмету компензација укинута.

Последице и тежи примери брисања

Катарина Вучко из Мировног института каже да су последице брисања биле „врло драматичне&qуот;.

Као пример наводи случај једне породице која је легитимисана усред шетње са двоје мале деце у Љубљани, стрпана у марицу, одведена у полицију, а потом на границу са Хрватском док је тамо буктао рат.

„Испричали су ми да су полицајци стајали иза њих и рекли им: 'Идите или пуцамо'&qуот;, наводи Вучко.

На питање постављено словеначком МУП-у да ли су овакве репресивне методе, на пример депортације, примењиване, ББЦ новинари нису добили одговор.

Поједини избрисани нису дочекали правду, попут једног старијег мушкарца који је прошле године преминуо када је његову камп приколицу, у којој је живео годинама, захватио пожар.

Неколико месеци касније, требало је да добије стални боравак.

Активисти тврде да улицама Љубљане још лута непознати број бескућника који су фебруара 1992. изгубили стални боравак у престоници Словеније.

Према статистичким подацима са сајта Мировног института, међу избрисанима је било и 5.360 деце.

Ирфан Беширевић каже да многа од њих због тога нису могла да се школују попут својих вршњака, посебно када је реч о средњој школи.

Код појединих избрисаних још постоји бојазан да јавно говоре о овом проблему, а неки родитељи избрисане деце сматрају да би их тиме изложили ругању и малтретирању.

Без држављанства и без стана

Владимира Станимировића из Ниша нико није обавестио да ли се формално налази међу избрисанима, али је почетком 1995. одбијен за словеначко држављанство, иако је аплицирао у законском року и имао стални боравак у овој земљи, у време референдума.

Молбу је предао 18. децембра 1991, а стални боравак у Словенији имао је од септембра 1986.

Поред тога што није добио држављанство, он и његова породица су остали без двособног стана у Врхники, недалеко од Љубљане где је, као цивилно лице, био начелник Дома војске до избијања рата.

„Нама је отет стан иако смо нас четворо имали станарско право.

„То је био војни стан, али сам ја имао уговор где сам почео да га откупљујем и отплаћујем&qуот;, говори Станимировић за ББЦ на српском.

Његова породица је наставила легално да живи у Љубљани по осамостаљењу дежеле - жена је радила у симфонијском оркестру, а он је наставио да се стара о Дому војске.

Пошто вести о држављанству и предатим папирима нису стизале, 1993. је извадио и југословенски пасош у конзулату у Трсту, где је наведена словеначка адреса сталног боравка.

Тако је могао да путује у Србију, где су се напослетку породично преселили.

„Када је жена дошла у Ниш јер није више хтела да продужава радну дозволу, они су искористили прилику да уђу у стан где се, како су ми јавили, уселио човек из њихове Територијалне одбране (претеча словеначке војске)&qуот;, тврди Станимировић.

Када је 1995. године одбијен за држављанство, каже да је у образложењу наведено да „није непрекидно живео у Словенији&qуот;, као и да је био „запослен у агресорској војсци&qуот;.

„Ја нисам активно учествовао у рату, био сам цивилно лице&qуот;, додаје социолог који данас ради на Факултету уметности у Нишу.

Пре десетак година је тражио да му се врати станарско право, али је одбијен, а покушао је и да се нагоди са државом Словенијом уз обештећење од 30 одсто.

Нико од чланова његове породице данас нема словеначке папире, иако су му оба сина рођена у Словенији, млађи и по осамостаљењу.

'Наш глас је била улица'

Проблем избрисаних је постајао видљивији после пресуда Уставног суда, али и када су људи из ове групе, потпомогнути активистима, почели да излазе на улицу захтевајући сопствена права.

У борби су имали скромну подршку Љубљанчана, махом антифашиста и анархиста из аутономног културног центра Метелкова.

„Имали смо протесте где је било 20 избрисаних и 100 активиста&qуот;, каже Беширевић.

Правна помоћ стизала је и од организација попут Хелсиншког одбора за људска права, Мировног института, словеначког огранка Амнести интерншнала, као и неких правника, међу којима и од Матевжа Кривица, бившег судије Уставног суда.

Беширевић каже да су се на улицама често сретали са осудама и прозивкама да су „агресори, ЈНА официри, против отцепљења Словеније - што није била истина&qуот;.

Називани су и „издајицама и шпекулантима који су калкулисали јер су мислили да ће Југославија победити у рату, а сада би да се окористе&qуот;.

„У време када смо почели да се боримо, и медији су морали да ћуте - наш глас је била улица&qуот;, каже Беширевић.

За политичаре, углавном, нису били тема.

„Избрисала нас је десна влада, али ни леви нису ништа урадили кад су били на власти&qуот;, истиче 65-годишњи активиста.

Незванично извињење избрисанима упутили су двојица бивших председника словеначке Скупштине, Павел Гантар и Милан Брглез, као и Катарина Кресал, министарка унутрашњих послова од 2008. до 2011. у влади Борута Пахора.

Посланици опозиционе десничарске Словеначке демократске странке, бившег премијера Јанеза Јанше, у фебруару ове године су напустили седницу пре него што је председница скупштине Уршка Клакочар Зупанчич прочитала писмо поводом годишњице брисања.

Ова словеначка правница и потпредседница Покрета Слобода неколико дана раније је „незаконито брисање окарактерисала као правни геноцид&qуот;.

Избрисани су безмало три деценије чекали да добију прво извињење неког словеначког председника, и то управо Пахора.

„Поштовани избрисани, примите искрено извињење у моје име и у име земље за неуставни чин брисања из регистра сталног боравка, извињење за кршење људских права и сву неправду и патњу коју је овај чин нанео вама и вашим породицама&qуот;, објавио је на Твитеру тадашњи председник Словеније, 25. фебруара 2022.

Садашња председница Словеније - Наташа Пирц Мусар, најавила је као једну од мисија њеног мандата решење вишедеценијског проблема избрисаних.

Перманентна борба

Милан Ћулибрк је пре пар година први пут од 1994. посетио Љубљану, не би ли присуствовао суђењу у поступку који је покренуо против Министарства унутрашњих послова Словеније.

„Одбили су ме и сада чекам Уставни суд, последњу инстанцу, па да идем даље&qуот;, додаје београдски роштиљџија.

Словенија од 2013. нема посебан Закон о положају избрисаних становника.

Ирфан Беширевић каже да је израда новог закона у плану, те да на том пољу сарађују са државним институцијама, кабинетом председнице и министарствима.

Активисти настоје и да избрисани доспеју у словеначке уџбенике, а у плану је још једна књига.

Иако у џепу данас има словеначку личну карту, Беширевић планира да настави да се бори за права осталих избрисаних на улици, на протестима, едукацијом на трибинама, факултетима, школама.

„Док сам жив и на ногама нећу престати, идемо до краја&qуот;, закључује.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.26.2023)