Породица: „Навикнеш се да је ту, а онда опет оде", приче родитеља из Србије чија деца живе у иностранству
Србију годишње напусти око 30.000 људи, углавном млађе генерације. Како се осећају њихови родитељи и колико су се навикли на родитељство на даљину?

Срећа, понос, али и забринутост која не престаје су осећања која Владимир, Биљана и Слађан деле, иако се не познају.
Рођена у Србији, њихова деца годинама живе у иностранству.
„Тек сам недавно престала да плачем када се враћа, али ни то ми не успева увек&qуот;, говори Биљана Илић, мајка 31-годишњакиње која више од деценије живи у Бечу, главном граду Аустрије.
„На физичку удаљеност смо се навикли, оно чега сам болно свесна јесте емотивна и културолошка даљина - моја ћерка постаје особа коју поштујем, али не могу да препознам&qуот;, описује за ББЦ на српском.
И Слађан Давитковић, чији син живи северније, у немачком граду Минхену, дели њена осећања.
„Што је дуже тамо, све више поприма њихов начин живота. Добро се снашао, а опет и даље бринем као на почетку&qуот;, прича овај отац за ББЦ на српском.
- Три генерације очева у Србији: Да ли је бити родитељ ново занимање мушкараца
- Четири типа емоционално незрелих родитеља, да ли су ваши међу њима
- Родитељи који прекидају везе са децом
Помешана осећања родитеља су потпуно очекивана, каже Милица Станисављевић, породична психотерапеуткиња.
„За њих је ово једна врста губитка и нормално је да су забринути, тужни, да желе да заштите децу, без обзира колико она имају година.
„Зато се и труде да буду јаки, да потисну сопствене емоције како би им олакшали, али то не значи да им је лако&qуот;, додаје она за ББЦ на српском.
Према последњем попису из 2022. у Србији живи око 6.600.000 људи, што је за 6,9 одсто мање него пре 10 година.
Земљу годишње напусти око 30.000 људи, углавном млађих.
Последњи Алтернативни извештај о положају и потребама младих Кровне организације младих Србије (КОМС) показује да око 49 одсто њих жели да се исели из земље, а половина испитаника већ планира одлазак.
Главни разлози су виши животни стандард и достојанственији живот.

Изненађење и шок
У породици Илић, све се променило 2008. године.
Биљанина старија ћерка Ирена, тада 16-годишњакиња, добила је стипендију да 12 месеци проведе у Немачкој и похађа тамошњу школу - „велико изненађење и шок&qуот; за њу и супруга.
Тешило их је што је ћерка живела у једној немачкој породици, али је забринутост била свеприсутна.
„Годинама касније ми је рекла да је по повратку схватила колико сам се секирала, јер сам јој деловала остарело&qуот;, сећа се Биљана.
Телефонски позиви су били веома скупи, програм Скајп за разговоре преко интернета непоуздан и без видео опција, па су најчешће „причали&qуот; имејловима.
„Могли смо тада да путујемо само ако имамо визу. Хватала нас је паника да нећемо моћи да одемо, да јој помогнемо ако јој се нешто, не дај боже, деси&qуот;, прича Биљана.
Визе за путовања у земље Европске уније за житеље Србије су укинуте тек од 2009. године.
За тих годину дана, Биљанин супруг је само једном успео да посети ћерку.
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Када се Ирена вратила, била је зрелија и физички и психички, са јасним циљем - да по завршетку средње школе у родном Нишу, студира у иностранству.
Поново су се растале 2011. године.
„Било је подједнако тешко као и први пут, можда и више, јер није одлазила у породицу - одлазила је у земљу где не зна апсолутно никог.
„Када вам је дете код куће, имате увид где је и шта је, а када је далеко, не знате ништа, остаје вам да верујете на реч и да сте га добро васпитали&qуот;, оцењује Биљана.
Њен супруг је био суздржанији у показивању емоција док Биљана није крила сузе, иако је била свесна да је због њих ћерки теже.
Емоције не би требало потискивати, јер свако нагомилавање може бити окидач многих здравствених проблема, и физичких и менталних, указује психотерапеуткиња Станисављевић.
„Битно је да се та осећања поделе са блиским људима, супружником, пријатељима, да родитељи схвате да је скроз у реду ако се понекад и осећају лоше.
„Није страшно ако то поделе и са дететом или потраже стручну помоћ&qуот;, указује.
Биљана и њен супруг често разговорају са пријатељима - Седам од десет породица из њиховог кружења дели искуство родитељства на даљину.
„Њихова деца су одрасли људи, инжењери, лекари, фармацеути, архитекте, економисти. Неки су отишли са породицама.
„Они чија су деца у Америци се надају да ће се вратити у Европу. О повратку у Србију није да не размишљају, али не виде могућности да овде имају добре послове и услове живота као у иностранству&qуот;, прича Илић, професорка енглеског језика на Универзитету у Нишу.

Сваки растанак боли
На повратак не помишља ни 45-годишња ћерка Владимира Комненовића из Лазаревца, близу Београда.
Прошло је више од две деценије, а он и даље памти дан кад му је ћерка рекла да жели да потражи посао у Америци.
Тада 18-годишња Ивана отишла је да буде бебиситерка и - остала.
„Подржао сам њену одлуку, наравно, али ми је било јако тешко, иако је син претходно боравио неколико месеци ван Србије.
„Подједнако их волим, деца су деца, али она...&qуот;, на тренутак му се губи глас, па после краће паузе наставља.
„Она ми је мезимица, могла је да ми заврће уши&qуот;.
Ћерка је у Америци завршила факултет и засновала породицу.
За две деценије, посетио ју је шест наврата.
Последњи пут је остао чак пет месеци, најдуже до сада, јер је желео да буде са њима за унуков рођендан.
Сад је већ прошло годину и по дана како се нису видели, „баш ми се одужило, да сам постао нервозан&qуот;, каже.
Ћерка је последњи пут била у Србији када је њена мајка преминула пре неколико година.
Растанци су и после толико времена болни.
„Родитељи се тада труде да буду јаки, да би детету било лакше.
„Раздвајање је посебно тешко на почетку, када се и једна и друга страна прилагођавају новим околностима&qуот;, објашњава психолошкиња Станисављевић.
Тада је важно пронаћи начин како да се не изгуби контакт, што је у ери дигиталне технологије знатно олакшано, оцењује она.
'Све је лако кад знаш како'
Владимир Комненовић је научио како да користи паметни телефон и компјутер, иако се ближи 70. години, како би што више био у контакту са ћерком.
Да би се и његови вршњаци дигитално описменили, Делегација Европске уније у Србији покренула је низ курсева обуке за старије.
„Све је лако кад знаш како, а ја не знам - зато сам дошао да научим&qуот;, рекао је 75-годишњи Будимир, један од првих 60 полазника тих радионица, које се одржавају у десет градова широм Србије.
Према подацима Републичког завода за статистику из 2022. године, трећина старијих од 65 година користило је рачунар, а око 44 одсто интернет, у поређењу са 67 одсто њихових вршњака из земаља Европске уније.
У Србији живи 6.647.003 становника, а 20 одсто њих је старије од 65 година.
'Дете никада не треба спутавати'
Одласци и после осам година тешко падају Слађану Давитковићу из Ниша.
Његов син Милош је по завршетку мастер студија отишао у Немачку.
„Сматрао сам да дете никада не треба спутавати ако жели да игра за 'јачу лигу', зато сам и био срећан што је добио прилику да се бори у јачем окружењу.
„А опет, знао сам да га тамо чека борба и много одрицања, што ме је бринуло, и ништа боље се не осећам ни данас&qуот;, говори средовечни Давитковић.
Он и супруга су сина у почетку посећивали на два, три месеца.
И Милош је чешће долазио - а сада, знатно ређе.
„Навикнеш се да је ту, да сте тим, а онда оде и осети се недостатак&qуот;, каже Давитковић.
Срећом, технологија је напредовала и чују се готово сваког другог дана.
Код неких родитеља јавља се и љутња због одласка, што је природно, каже Станисављевић.
„Често је то праћено осећајем кривице, јер су свесни да је за њихову децу одлазак добра ствар, па онда то додатно потискују.
„Ситуацију отежава ако је велика физичка удаљеност или различите временске зоне&qуот;, каже она.
Овакви осећаји посебно долазе до изражаја у време важних датума, попут рођендана, венчања, па и сахрана.
Не треба заборавити ни финансијски део, који додатно утиче на ређе виђање, додаје Станисављевић.

Вечито недостајање
Владимир Комненовић је у пензији, живи сам у викендици између Београда и Лазаревца, а дане проводи у башти.
Са сином, који живи у Србији, виђа се кад год може.
На сваки звук телефона поскочи - можда је ћерка.
„Чујемо се повремено, мада ево већ две недеље како нисмо.
„Она ће увек бити моја мезимица, недостаје ми, родитељу дете увек недостаје, али шта ћеш, богу хвала, па је добро и срећна је&qуот;, каже сетно овај 70-годишњак.
Слично се осећа и Слађан Давитковић.
„Брига је иста, можда сам мало опуштенији зато што видим да је усавршио језик и знање, да напредује и да се уклопио&qуот;, наводи овај Нишлија.
Да ли би волео да му се син врати?
Оклева са одговором.
„Не бих волео да се врати, а да буде несрећан&qуот;.
Биљанина ћерка Ирена долази два, три пута годишње.
Докторирала је, добила аустријско држављанство, што јој је знатно олакшало пут до жељеног посла.
„Поносни смо на њу зато што је све што је постигла, постигла сама, упорношћу и огромним трудом и одрицањем&qуот;, каже Биљана.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 05.17.2024)
