Пуцњи, паника, а потом, бес: ББЦ дописник на Трамповом скупу

Понекад звуци могу бити варљиви.

Звук ауспуха аутомобила може вас натерати да скочите; ватромет да се тргнете; али чим смо чули пуцњаву на пољима Батлер фарма нешто после 18 сати по америчком времену у суботу, сви смо одмах знали да су то пуцњи, а било их је много.

Доналд Трамп је био усред реченице када су одјекнули пуцњи.

Ухватио се за уво пре него што је пао на земљу, окружен агентима безбедносних служби.

Тада то нисмо знали, али нападач је био једва 150 метара удаљен од места где смо стајали.

Лежао је на крову амбара и испалио најмање шест метака из пушке АР-15 на бившег председника и престрашене посетиоце.

• Трамп после покушаја атентата позива Американце да буду 'уједињени'
• Убиство Џона Ф. Кенедија - теорије завере и питања без одговора
• Џонсон, Клинтон, Трамп (и Никсон): Сви чланови „озлоглашеног&qуот; клуба

Управо сам се спремао за укључење у вести радио програма ББЦ светског сервиса - колеге су чекале на вези на другој страни.

Уместо извештаја, наш трочлани тим, продуценткиња Иона Хампсон и сниматељ Сем Бити, бацио се на земљу, користећи наш аутомобил као заштиту, једини заклон које смо имали.

Нисмо имали појма одакле долази пуцњава, колико је било нападача и колико ће трајати.

Искрено, било је застрашујуће.

Док смо лежали на земљи, Сем је укључио камеру, а ја сам покушао да изнесем прве утиске о оном шта се дешава.

У том тренутку нисмо имали конкретније информације, сем да се око шест минута пошто је Доналд Трамп почео да говори, чула пуцњава.

Чуо сам вриске из гомиле, али више нисам чуо бившег председника како говори.

Да ли је погођен, да ли је мртав? Ове мисли су ми пролазиле кроз главу.

Када смо схватили да је пуцњава стала, Иона ми је помогла да устанем са земље и укључили смо се уживо у телевизијске вести док су шокирани и застрашени посетиоци скупа јурили ка излазу.

Док је Иона убеђивала преплашене људе да пристану да разговарају са мном уживо, њихове реакције су биле снажне.

Многи су били, разумљиво, уплашени; други су били ошамућени и збуњени; неки су били љути, веома љути.

Један од њих, Грег, рекао је да је видео нападача како „пузи као медвед&qуот; на крову амбара неколико минута пре него што је избио хаос, те је махнито покушавао да укаже на њега полицији и Тајној служби.

Други човек - и ја га разумем - био је бесан што смо у програму; поставио се између Сема и мене, вичући да престанем.

Положио сам руку што сам нежније могао на његову и објаснио му, док смо били у програму, да је важно да људи знају шта се управо догодило; јавност је, рекао сам, морала да зна.

После мојих молби, он је попустио - и даље несрећан и још љут, с правом, због онога што је управо доживео.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Други су изразили бес кроз политичку призму.

Један човек ми је пришао и рекао: „Први су пуцали. Ово је [псовке] рат&qуот;.

Други је само повикао: „Грађански рат&qуот; док је пролазио иза мене.

Неколико минута касније, на оближњем камиону освануо је огроман електронски билборд - лице Доналда Трампа уоквирено метом - уз поруку „Демократе су покушале атентат - председник Трамп&qуот;.

Обузела ме је језа - и почео сам да схватам ужас могућих последица овог чина.

Али усред страха и беса, осећала се дубока туга. Људи који су били одане Трампове присталице, предани власници оружја, наглас су се питали куда иде Америка.

Као да више нису могли да препознају земљу у којој живе - као да је све постало страно и непознато.

Девин, овдашњи фармер, дошао је на скуп са сином Колбијем. Био је то Колбијев први политички митинг - са само 14 година, још није довољно стар да гласа.

Али прво Колбијево искуство о сировости демократије било је да види двоје рањених људи на носилима како их болничари трчећи возе у кола хитне помоћи.

Тешко је посумњати да слике бљеска из цеви снајпериста Тајне службе који су убили нападача неће остати са њим до краја живота.

Извештавао сам са лица места неколико пуцњава за ових десет година како радим као дописник из Америке - али увек непосредно после инцидената - никада до сада нисам био присутан када је неко заиста повукао окидач.

Не желим поново да доживим овако нешто, а у овој земљи која воли оружје, чак су и они привржени њиховим пиштољима и пушкама у овом руралном делу западне Пенсилваније деловали згрожено и забринуто због изненадног насиља којем су сведочили на сунцу у касним поподневним сатима док су се питали да ли је њихов политички херој још жив.

Али оно што се догодило у Батлеру је много шире од расправа око контроле оружја.

Америка је годинама кружила ка овом тренутку - политичкој култури која није само непријатељска већ и потпуно отровна.

Људима је овде - или да кажем неким људима овде - лако да мрзе политичке противнике, то је органско; постало је део националног ДНК мржње.

И није само политички проблем. Овај осећај се види у поделама између Западне и Источне обале и средишње Америке.

Између севера и југа; између градова и руралне Америке - све се дефинише у смислу да није нешто или неко други.

Тренуци у историји могу се заиста судити само ретроспективно.

Али претпостављам да ће овај догађај остати један од тих тренутака.

Питање за лидере јавног мњења у овој земљи је шта ће сада изабрати - да распламсавају или да смирују.

Да се ​​даље деле или да се поново уједине.

Као аутсајдер, али неко ко заиста воли ову земљу, не гајим превише наде.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.15.2024)