Израел и Палестинци: Пас израелске војске напао човека са Дауновим синдромом у Гази и остављен је да умре сам

Његова породица би му се увек нашла.

Када год би га у школи малтретирали и тукли, била би ту да га загрли пошто дође кући.

Када је почео рат и када је био престрављиван звуком падања бомби, неко би му увек говорио да ће све бити у реду.

Мухамед је био крупан и тешко се кретао.

Дане је проводио у инвалидским колицима.

Ако би му требало нешто, увек би ту били нећака или нећак да му помогну.

Мухамед Бар је имао 24 године и Даунов синдром и аутизам.

„Није умео да једе, пије нити мења одећу.

„Ја сам му мењала пелене. Ја сам га хранила. Није знао сам ништа да ради&qуот;, испричала је његова мајка Набила Бар (70) за ББЦ.

• Израел оптужен за могући ратни злочин приликом убиства дечака са Западне обале
• Израелске трупе и даље објављују снимке злостављања Палестинаца
• „Спора смрт“: Живот Палестинаца у Гази поред иструлелог смећа и глодара
• Лекари у Гази за ББЦ: Израелски војници су нас тукли и понижавали након рације у болници

Рат се 27. јуна вратио у комшилук породице Бар и Мухамедов скучени свет још се више смањио.

Заједно са другим становницима Шеџаије, источно од центра Газа Ситија, Барови су добили наређење израелске војске да се евакуишу.

Израелска војска је продирала у Шеџаију у потрази за борцима Хамаса који су се борили из тунела и кућа.

Али Барови су се заморили од сељакања.

Уморним тоном, Набила, која је удовица, набраја имена места у којима су потражили склониште код рођака.

„Евакуисали смо се петнаестак пута.

„Отишли смо до Џибрилове куће, али онда је бомбардована Џибрилова кућа.

„Отишли бисмо до трга Хејдар, али онда је бомбардован трг Хејдар.

„Отишли бисмо до Римала, али онда је бомбардован Римал.

„Отишли бисмо до трга Шава, али је бомбардован трг Шава.&qуот;

Борбе су се појачале на улицама око њих.

Сакривали би се у различитим деловима куће, често у купатилу када би пуцњава била посебно снажна.

„Били смо под опсадом седам дана.

„Тенкови и војници били су свуда око куће. Мухамед је био на својој софи и није волео да седи нигде другде сем тамо&qуот;, каже Набила.

За Мухамеда је рат значио гласне, агресивне звуке, ваздух који вибрира од потреса од граната које су експлодирале у близини.

Ништа од тога није могло да му се објасни.

„Паничио би и говорио: 'Бојим се, бојим'&qуот;, присећа се Набила.

„Говорио би: 'Хеј, хеј', мислећи да неко жели да га удари. Увек је био у страху, плашио се.

„Прилазили бисмо му да га утешимо. Није разумео много. Његов аутизам је то отежавао.&qуот;

Према речима породице, израелска војска је 3. јула упала у њихов дом у улици Назаз.

Набила каже да је стигло неколико десетина војника са обученим псом - животињама коришћеним да откривају борце Хамаса и траже замке и експлозиве.

Испрва их је чула како „све разбијају и ломе&qуот;, пре него што су војници и пас ушли у собу.

„Говорила сам им: 'Он је инвалид, инвалид.

„Смилујте се на њега, он је инвалид. Држите пса даље од њега&qуот;, каже.

Набила је видела како је животиња напала Мухамеда.

„Пас га је напао, гризући га за груди, а затим за руку.

„Мухамед ништа није рекао, само је мрмљао: 'Не, не, не.' Пас га је угризао за руку и почела је да тече крв. Желела сам да допрем до њега, али нисам могла.

„Нико није могао да допре до њега, а он је миловао главу пса говорећи: 'Доста је било, душо, доста.' На крају је пустио руку, а пас је почео да га гризе док је крварио.&qуот;

Негде у том тренутку, каже Набила, војници су одвели младића у другу собу, даље од пса.

Покушали су да му залече ране.

Преплашени Мухамед, који је одувек зависио од породице за помоћ, сада је био препуштен на милост и немилост војника, који су ушли са улице на којој су се борили лицем у лице са Хамасом.

„Одвели су га, оставили у другу собу и закључали врата.

„Желели смо да видимо шта се с њим догодило. Желели смо да видимо Мухамеда, да видимо шта му је&qуот;, каже Набила.

„Рекли су нам да ућутимо и уперили су пушке у нас. Оставили су нас у соби саме, а Мухамед је остао сам у другој соби. Рекли су: 'Довешћемо војног лекара да га збрине.'&qуот;

У једном тренутку, према речима Набиле, војни лекар је заиста стигао и отишао у собу у којој је лежао Мухамед.

Мухамедова нећака, Џана Бар (11) описала је како је породица молила војнике да му помогну.

„Рекли смо им да Мухамеду није добро, али су они упорно тврдили да је с њим све у реду.&qуот;

После неколико сати, не зна се тачно колико, породици је под претњом пушкама наређено да оде и да остави Мухамеда са војницима.

Они су их преклињали и плакали.

Двојицу његове браће ухапсила је војска.

Они још нису пуштени на слободу.

Остатак породице пронашао је склониште у бомбардованој згради.

Вратили су се недељу дана касније и затекли призор који и дан данас прогања Мухамедовог брата Џибрила.

Он вади мобилни телефон да би показао нашем камерману видео снимак сцене.

Мухамедово тело лежи на поду.

Крв је свуда око њега и рука му је подвезана.

То је вероватно учињено да би се зауставило обилато крварење из његове надлактице.

Џибрил показује на газу коришћену да се превије рана и истиче како се крв згрушала на њој и након што је рука била подвезана.

„Покушали су да зауставе крварење.

„Онда су га оставили без шавова или праве неге. Применили су само основну прву помоћ.

„Наравно, као што можете да видите, Мухамед је већ неко време био мртав јер је био остављен сам.

„Мислили смо да није код куће. Али испоставило се да је крварио и све ово време био остављен код куће. Наравно, војска га је ту оставила.&qуот;

Не зна се која је тачно повреда довела до Мухамедове смрти.

Нити шта му се дешавало од тренутка кад га је породица последњи пут видела до тренутка када се његов брат вратио и снимио мртво тело младића на поду.

Сахрањен је недуго пошто га је породица пронашла, у уличици између кућа, зато што је било сувише опасно да се његово тело пренесе до мртвачнице или гробља.

Није било аутопсије нити смртовнице.

Породица захтева истрагу, али док се још воде борбе, а има толико много мртвих свуда, тешко је надати се да ће се ускоро било шта десити.

У одговору на питање ББЦ-ја, израелска војска је саопштила да проверавају извештај.

Набила је остала са призором свог мртвог детета који је никако не напушта.

„То је сцена коју никад нећу заборавити…

„Стално ми је пред очима пас који кидише на њега и његова рука, и крв која тече из његове руке…

„То ми је стално пред очима, не напушта ме ни на час. Нисмо могли да га спасемо, ни од њих, ни од пса.&qуот;

Додатно извештавање: Ханин Абдин и Елис Дојард.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.17.2024)