Русија и Украјина: Осуђена због сарадње са окупатором, а она тврди да „никада није радила за Русе"

„Уопште не заслужујем да будем овде&qуот; - изјава је која се очекује од неког ко је иза решетака.

Али, док седи у њеној затворској униформи тамно бордо боје, Тетјана Потапенко изричито тврди да није оно за шта је терети украјинска држава.

Тетјана, која је одслужила годину дана од петогодишње затворске казне, једна је од 62 осуђених за сарадњу са окупатором који се држе одвојено од осталих затвореника.

Затвор се налази у близини Дњепра, око 300 километара од Тетјаниног родног града Лимана, у Доњецкој области на истоку Украјине.

Лиман, који се налази у близини линије фронта у Донбасу, био је шест месеци под руском окупацијом, а ослобођен је 2022. године.

• Хроза, украјинско село сирочади
• „За три месеца једном сам видела дете&qуот;: Зашто се Украјинцима одузимају деца у западној Европи
• Мушкарци који не желе да се боре за Украјину

Док седимо у соби ружичастих зидова у којој затвореници могу да телефонирају, Тетјана објашњава да је 15 година била добровољац у њеном комшилуку.

Током тог периода је успоставила везе са локалним званичницима, али каже да је обављање тих дужности скупо коштало након доласка руских снага.

Украјинско тужилаштво је тврдило да је током окупације незаконито обављала те задатке, међу које је спадало и дељење пакета помоћи становништву.

„Зима је прошла, људи су остали без хране, неко је морао да се залаже да им се пружи помоћ&qуот;, каже она.

„Нисам могла да оставим те старе људе, са њима сам одрасла&qуот;.

Ова 54-годишњакиња је једна од скоро 2.000 људи осуђених за сарадњу са Русима према закону који је израђен скоро истом брзином којом су руске снаге напредовале 2022. године.

Кијев је знао да мора да одврати људе од саосећања и сарадње са окупатором.

У року од недељу дана, Врховна рада Украјине је усвојила измену Кривичног закона којом се сарадња са окупатором сматра кривичним делом, а о чему нису могли да се договоре још од 2014. године када је Русија припојила украјинско полуострво Крим.

Пре руске инвазије, Тетјана је одржавала везу са локалним званичницима како би њеним комшијама обезбедила разне потрепштине, као на пример дрва за огрев.

Када су дошли Руси, каже да ју је пријатељица убедила да са њима сарађује да би се људима обезбедили преко потребни лекови.

„Нисам добровољно сарађивала са њима&qуот;, каже она.

„Објаснила сам да људи са инвалидитетом нису имали приступ лековима који су им били потребни.

„Неко ме је снимио и поставио на интернет, а украјински тужиоци су то искористили као доказ да радим за њих (Русе)&qуот;.

После ослобођења Лимана, суду су предочени документи које је она потписала што указује да је званично обављала задатке током окупације Лимана.

Напрасно се узбудила.

„Који је мој злочин? Борити се за властити народ?&qуот;, пита она.

„Никада нисам радила за Русе.

„Успела сам да преживим и сада сам у затвору&qуот;.

Закон о сарадњи са окупатором усвојен је 2022. године да спречи људе да помажу руској војсци да напредује, објашњава Онисија Сињук, правница у Центру за људска права Змина у престоници Кијеву.

„Међутим, законом су обухваћене разне врсте активности, а међу њим и оне које не нарушавају националну безбедност&qуот;, објашњава она.

Кривично дело сарадње са непријатељем обухвата широк спектар активности - од једноставног порицања незаконитости руске инвазије, или подршке инвазији у разговору или на друштвеним мрежама, до обављања политичких или војних задатака за окупатора.

Запрећене казне су велике - до 15 година у затвору.

Од скоро 9.000 тужби за сарадњу са непријатељем колико је поднето до данас, Сињук и њен тим анализирали су већину пресуда којима су људи проглашени кривим, међу којима је Тетјана, и кажу да су забринути због широког обухвата закона.

„Сада се по овом закону и људи који пружају услуге од суштинског значаја за живот на окупираним територијама сматрају кривим&qуот;, наглашава Сињук.

Она сматра да би законодавци требало у обзир да узму реалност живота и рада под окупацијом дужом од две године.

Возимо се до Тетјаниног родног града да посетимо њеног мужа слабашног здравља и сина инвалида.

Како се приближавамо Лиману, трагови ратних дејстава су све видљивији.

Прилично је беживотно, а возила су углавном маслинасто зелене боје, војна.

Електрични водови висе са оштећених и порушених далековода, а главна пруга је зарасла у траву.

Поља сунцокрета су остала нетакнута, али је град разорен у ваздушним нападима и борбама.

Руси су сада поново стигли на скоро 10 километара од града.

Речено нам је да обично почињу да гранатирају око 15:30 часова, што се и догодило на дан наше посете.

Тетјанин муж Владимир Андрејев, 73, каже ми да је у дуговима, да им се дом распада без његове жене, и да он и његов син успевају да преживе само захваљујући помоћи комшија.

„Да сам слаб, бризнуо бих у плач&qуот;, каже он.

Покушава да разуме зашто његова жена није са њим.

Тетјана би можда добила краћу затворску казну да је признала кривицу, али одбија да то учини.

„Никада нећу признати да сам државни непријатељ&qуот;, каже она.

Али државни непријатељи постоје, и њихови поступци имају смртоносне последице.

Прошле јесени ходали смо крвљу натопљеном земљом у ослобођеном селу Хрози у Харковској области, у источној Украјини.

Руска ракета погодила је кафић у ком се одржавало бдење за украјинског војника, јер је сахрањивање било немогуће током руске окупације села.

Убијено је 59 људи - скоро четвртина становништва Хрозе.

Куцали смо на врата домова у којима су деца била сама, јер се њихови родитељи нису враћали кући.

Служба безбедности је касније открила да су Руси добили дојаву од два локална мушкарца, Владимира и Дмитра Мамона.

Браћа су били бивши полицајци који су наводно почели да раде за окупатора.

Када је село ослобођено, побегли су преко границе са руским трупама, али су остали у вези са њиховим старим комшијама који су им несвесно испричали о предстојећој сахрани.

Браћа су у међувремену оптужена за велеиздају, али је мало вероватно да ће завршити у затвору у Украјини.

То је уопштена прича о борби Кијева са сарадницима непријатеља.

Онима који почине тежа кривична дела - дојаве за извршење напада, одавање војних информација или организовање лажних референдума за озакоњење окупатора - углавном се суди у одсуству.

Људи који се сумњиче за мања кривична дела често су они који заврше на оптуженичкој клупи.

Према Женевској конвенцији, руски окупатор је дужан да дозволи и обезбеди људима средства за живот.

Управо оно што је Тетјана Потапенко, како тврди, покушала да уради када су руске трупе окупирале Лиман у мају 2022. године.

Она је један од неколико сличних случајева које смо открили широм источне Украјине.

Међу њима је и директор школе који је затворен због прихватања руског наставног плана и програма.

Одбрану је заснивао на томе да иако је прихватио руско градиво, није га користио, каже његов бранилац.

А чули смо и причу о управнику спортског стадиона у Харковској области коме прети 12 година затвора због организовања утакмица током окупације.

Његов адвокат каже да је организовао само две пријатељске утакмице између локалних тимова.

• Ко је најмлађи човек у новијој руској историји осуђен за издају
• Руски пијаниста који се противио рату умро усамљен у затвору
• Три месеца иза решетака у проруском затвору: Вриштање, химна Русије и спавање у фекалијама

Уједињене нације (УН) сматрају да овакве пресуде за сарадњу са непријатељем крше међународно хуманитарно право.

УН кажу да трећина пресуда које су у Украјини изречене од почетка рата у фебруару 2022. до краја 2023. године није имала правни основ.

„Кривична дела су почињена на окупираној територији и људи морају да одговарају за штету коју су нанели Украјини, али такође смо увидели да се закон неправедно примењује&qуот;, каже Даниеле Бел, шефица Мисије УН-а за праћење поштовања људских права у земљи.

Бел тврди да закон не узима у обзир нечији мотив - да ли је у питању активна сарадња или покушај да се заради за живот, што је по закону дозвољено.

Додаје да због нејасних формулација у закону све може да се тумачи као кривично дело.

„Постоји безброј примера људи који раде под принудом и обављају задатке само да би преживели&qуот;, каже она.

Управо такав пример је Дмитро Херасименко, који је из Тетјаниног родног града Лимана.

У октобру 2022. године изашао је из његовог подрума након што је утихнула артиљеријска и минобацачка ватра.

Линија фронта је била у Лиману који је био под руском окупацијом.

„До тада су људи већ два месеца живели без струје&qуот;, присећа се он.

Дмитро је 10 година радио као електричар у граду.

Окупатори су тражили добровољце за решење проблема снабдевања струјом, и он се пријаво.

„Људи су морали некако да преживе&qуот;, каже он.

„[Руси] су ми рекли да могу или то да радим или да не радим уопште.

„Плашио сам се да их одбијем да ме не би прогањали&qуот;.

• Победа уме да изгледа као пустош: Шта је остало од Лимана после руског повлачења
• Наставници у ослобођеним украјинским областима: „Мучили су нас јер смо одбили да држимо часове на руском“

Срећа због ослобођења града је кратко трајала за Дмитра и Тетјану.

Након што је Украјина повратила контролу над градом, Служба безбедности Украјине (СБУ) их је привела на испитивање.

Убрзо након што је признао да је помогао руском окупатору да се обезбеди снабдевање струјом, Дмитро је осуђен на условну казну и забрањено му је да ради као електричар у државној служби 12 година.

Нашли смо га у гаражи где сада ради као механичар.

По алатима који се цакле види се да је присилно променио занимање.

„Не може ми се судити на исти начин као онима који помажу у навођењу пројектила&qуот;, каже он.

Његово незадовољство дели Тетјана.

„Шта можете да осећате када дође страна војска?&qуот;, пита она.

„Страх, наравно&qуот;.

Такав страх је оправдан.

УН су пронашле доказе да руске снаге прогањају, па чак и муче људе који подржавају Украјину.

„Било је случајева притварања, мучења, нестанка људи само зато што су изражавали подршку Украјини&qуот;, каже Бел из УН-а.

Од када је Москва извршила инвазију на Крим 2014. године, дефиниција „проруског&qуот; става се променила у очима украјинских законодаваца - од тога да је то представља само фаворизовања ближих националних веза до тога да се подршка руској инвазији сматра геноцидном.

Исте године, руске савезничке снаге, које финансира Кремљ, заузеле су трећину области Доњецка и Луганска.

Често су старији људи ти који бирају или су приморани да живе под окупацијом.

Неки су можда превише слаби да би напустили њихова места.

Постоје и они који гаје носталгична осећања према Совјетском Савезу или симпатије према данашњој Русији.

Али с обзиром на то да би Украјина једног дана могла поново да се уједини, поставља се питање да ли је Закон о сарадницима окупатора превише строг.

Посланик који је учествовао у изради закона је изричит: „Или сте са нама, или сте против нас&qуот;.

Андреј Осадчук је заменик председника скупштинског Одбора за спровођење закона.

Он оштро негира да закон крши Женевску конвенцију, али прихвата да су потребне одређене измене.

„Казне су изузетно тешке, али ово није обично кривично дело.

„Ради се о животу и смрти&qуот;, наглашава он.

Осадчук сматра да међународно право заправо треба да се усагласи са ратом у Украјини, а не обрнуто.

„Морамо да градимо Украјину на ослобођеним територијама, а не да срећним чинимо некога ван земље&qуот;, каже он.

Посматрачка мисија УН-а признаје да је дошло до одређених промена набоље.

Украјинско јавно тужилаштво је недавно наложило свим канцеларијама да се придржавају међународног хуманитарног права током истрага осумњичених за сарадњу са окупатором.

Врховна рада Украјине такође планира да у септембру усвоји још неколико измена овог закона.

Једном од предложених измена предвиђају се новчане уместо затворских казни.

За сада, Кијев сматра да су казне које се изричу људима као што су Тетјана и Дмитро прихватљиве ако то значи да Украјина коначно може да се ослободи из канџи Русије.

А једино због чега њих двоје жале је што нису побегли када су Руси први пут окупирали њихов град.

Али с обзиром да их држава прогања и да би Лиман опет могао да падне у руске руке, питање је колико у таквој ситуацији могу да буду искрени.

Погледајте видео о селу Хрози:

Додатно извештавање: Хана Чарнус, Амир Пирзада и Хана Сиба.

Све фотографије ББЦ-ја: Ли Дурент.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.26.2024)