Како су пуцњи Азиза Кељмендија утицали на судбину СФРЈ

„Чуо сам рафалну пуцњаву. Мислио сам да сањам.

„Онда је отворио врата спаваоне, укључио светло и почео да пуца&qуот;, сећа се Риза Џакли, сведок, али и један од окривљених за саучесништво у „Параћинском масакру&qуот;.

У касарни „Бранко Крсмановић&qуот;, у граду на југоистоку Србије, војник Азиз Кељменди, Албанац са Косова, убио је у рано јутро 3. септембра 1987. на спавању четворицу војника, а петорицу ранио.

Убијени су војници тадашње Југословенске народне армије Хазим Џановић и Сафет Дудаковић из Босне и Херцеговине, Горан Бегић из Хрватске и Срђан Симић из Србије.

Кељменди је у хаосу који је настао побегао из касарне, али је његово тело пронађено око километар и по од места злочина.

Стручњаци су „недвосмислено утврдили&qуот; да се Кељменди убио, али мотиви злочина никада нису званично утврђени.

У Министарству одбране Србије нису желели да говоре о овом случају за ББЦ.

• „Фатални заокрет“: Од најближег сарадника до последње жртве режима Слободана Милошевића
• Две деценије мартовског насиља на Косову које је мењало животе и политике
• Све што је обележило суђење Слободану Милошевићу и зашто је данас важно

Када су дан после злочина „београдске дневне новине Политика објавиле наслов 'Пуцњи у Југославију', знао сам да не ваља&qуот;, каже Азем Власи, дугогодишњи косовски функционер у време Југославије.

„Схватио сам да ће то бити искоришћено за даљу кампању против Албанаца, против Косова&qуот;.

Без обзира на „истину коју не знамо и чињенице које нису до краја познате - случај Кељменди јесте утицао&qуот; на будућа дешавања у Југославији, каже Александар Павловић, истраживач Института за филозофију и друштвену теорију у Србији, за ББЦ на српском.

„Срби су масовно протестовали, јер је овај случај снажно подстакао националистичка осећања, притискао је југословенске и српске политичаре да схвате колико је питање Косова и косовских Срба постало значајно за Србију&qуот;, објашњава Павловић.

Масакар у Параћину, као редак злочин у војсци, „погодио је у живац&qуот; људе широм Југославије.

Исповести породица жртава у новинама подстакла су све делове земље да ово доживе као проблем Југославије, не само Србије, пише Џули Мертус, правница и професорка Америчког универзитета у Вашингтону у књизи „Косово: Како су митови и истине отпочели рат&qуот;.

„Убиство је посматрано као напад на целу земљу.&qуот;

Био је то само додатни ексер забоден у сандук већ пољуљаних односа Албанаца и Срба на Косову, сматра Власи.

„Дошли су црни дани за војнике Албанце који су били на одслужењу војног рока.

„На њих се гледало као на непријатеље, а касније је до 1990-их било неколико смртних случајева, па су тела враћали у лименим завареним сандуцима, а Албанци су почели да избегавају служење војног рока&qуот;, тврди Власи за ББЦ на српском.

Рањене војнике у нишкој болници тада је посетио Душко Шљиванчанин, тада млади старешина, а данас пуковник у пензији.

Не слаже се са Власијем и каже да се нико касније према Албанцима у војсци „није понашао лоше&qуот;.

„То је био терористички акт који није могао да утиче на распад СФРЈ&qуот;, каже Шљиванчанин.

ББЦ је покушао да дође до породица настрадалих и рањених војника, али до објављивања овог текста нисмо успели.

Разбуктали пламен национализма

Случај је утицао и на начин решавања односа Срба и Албанаца, као и проблема Косова - не кроз дијалог, сарадњу, договоре и компромисе, него кроз бес, резигнацију и међусобну нетрпељивост, сматра Павловић.

Уследили су напади на албанске радње који су утицали да се Албанци удруже на Косову, исељавају из градова у Србији, али и да избегавају служење војног рока, додаје.

„У том смислу, симболички значај вишеструко превазилази реалну важност крвавог међусобног обрачуна једног младића са његовим окружењем&qуот;, каже Павловић, аутор пројекта „Фигура непријатеља: преосмишљавање српско-албанских односа.

Албанци су до краја Југославије „били предмет негативних стереотипа, посматрани су као заостали и необразовани и никада нису равноправно били укључени у југословенско друштво&qуот;. оцењује.

Мертус сматра да је Слободан Милошевић, тада председник Централног комитета Савеза комуниста Србије, „убедио&qуот; српске политичаре да „чврстина по питању Косова услов политичке одрживости&qуот;.

„Док су неки лидери покушали да угуше растуће анти-албанско расположење, други су то користили&qуот;, пише Мертус.

Свима који су заступали другачији приступ, попут Милошевићевог тадашњег ментора Ивана Стамболића, политичке каријере су се сломиле, а српски лидер је „играњем на косовску карту чврсто избио као вођа&qуот;, оцењује она.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Године сукоба који тиња

Студентски протести Албанаца на Косову 1981. године прерасли су у масовне демонстрације на улицама косовских градова, изазвали снажну реакцију полиције, и вишенедељно ванредно стање у јужној покрајини тадашње социјалистичке Југославије.

„Азиз Кељменди је волео сопствени народ и није се ни као тинејџер мирио са неправдом коју је тадашњи југословенски политички врх чинио над Албанцима.

„Није могао да прихвати да су Албанци потлачени у Југославији, урадио је то (убиство) због патриотских и националних побуда&qуот;, тврди Риза Џакли.

Рођен 1967. у селу Карачица на Косову, Кељменди је у трећем разреду средње школе осуђен на две недеље затвора због покушаја илегалног преласка границе са Косова у Албанију.

Уписао је Правни факултет у Приштини и завршио прву годину пре него што је добио позив за служење војног рока.

„Није волео српскохрватски језик и није га знао. Ту где је одрастао нису живели Срби и није имао где ни да учи.

„То је један од разлога што се није ни са ким дружио у војсци осим са Албанцима&qуот;, тврди Џакли.

Поред њих двојице, у параћинској касарни је било још пет Албанаца.

„Неколико дана пред злочин, рекао нам је да војску и полицију једне државе, кад год се укаже прилика, треба напасти.

„Причао је да не треба дирати цивиле и да ми сада имамо прилику да то урадимо&qуот;, присећа се Џакли.

Нико га није схватио озбиљно, све до 3. септембра, каже.

Крвава ноћ после које ништа није било исто

Четири месеца касније, осам војника - Џакли и још пет Албанаца, један муслиман и један Ром, осуђени су за помоћ Кељмендију у нападу.

Неколико секунди по пуцњави, чули су се само плач, јауци и војник који је викнуо „узбуна&qуот;, присећа се Џакли.

„Тек пробуђени, само смо поскакали и бацили се под кревет, али нисам био уплашен, јер нисам био свестан опасности.

„Мислио сам да је редовна узбуна, све док нисам на поду видео чауру правог метка, а не школску муницију&qуот;, каже.

Попут Кељмендија, и Џакли је тада био двадесетогодишњак.

Када је после рафалне паљбе, заједно са осталима изашао у ходник, видео је тројицу војника како леже на креветима.

Били су мртви, схватиће убрзо.

„Један од рањених војника само је рекао, 'онај твој земљак је пуцао у нас'.

„Од нас Албанаца нико није страдао. Била је то само срећа&qуот;, тврди Џакли.

Дежурни официр је одвео преживеле из спаваонице, а у Параћин је убрзо дошла војна полиција и старешине из других касарни.

Суђење по кратком поступку

Џули Мертус у књизи наводи званичну верзију догађаја коју је објавио тадашњи Савезни секретаријат за народну одбрану 10. септембра 1987.

Кељменди је провалио орман за ватрено оружје, узео 10 метака, напунио аутоматску пушку коју је имао током дужности и отишао ка стражарском месту, пише у извештају.

Тамо је запретио Ризи Алибашићу да му да муницију и каже где спава Сафет Дудаковић, што је он одбио.

Када су стигли у зграду где су спаваоне, Алибашићу је рекао да се склони, ушао је у собу и запуцао и потом побегао из касарне.

„Нико од нас није помагао Азизу Кељмендију да то уради.

„Мене су теретили да сам војнику Алибашићу рекао да Кељмендију да муницију&qуот;, препричава суђење Џакли.

Тврди и да су људи у униформама или у цивилу свакодневно испитивали и психички малтретирали ухапшене.

„Када су ме ухапсили, био сам миран јер сам веровао у правду, међутим, у затвору су ме тукли и псовали&qуот;, наводи Џакли.

Суђење је трајало од 7. до 28. јануара 1988. године.

У првостепеном поступку пред Војним судом у Нишу осуђен је на 15 година затвора, али иако је био срећан јер је била запрећена и смртна казна, на њу се жалио.

И сви други Албанци из касарне били су осуђени на затворске казне, осим двојице који те ноћи нису били у Параћину.

Врховни војни суд у Београду је у октобру 1988. преиначио казну Џаклију на 20 година, пише у пресуди у коју је ББЦ имао увид.

Осуђен је према тадашњем Кривичном закону због „убиства из непријатељских побуда према СФРЈ помагањем&qуот; у извршењу дела.

Џакли је био у затвору 14 година - од 19. септембра 1987. до 14. марта 2001.

Ћелију је 2000. године делио заједно са Аљбином Куртијем, садашњим премијером Косова.

Истина у неколико верзија

У недостатку потпуне званичне верзије, у месецима који су водили ка распаду Југославије, повремено су у јавност излазиле различите теорије о ономе што се догодило.

Једна од њих била је и да иза масакра стоје припадници југословенске Контраобавештајне службе (КОС) како би имали оправдање за ширење анти-албанске пропаганде не само у Србији, већ и у Југославији.

„Никада нисмо добили детаље око овог случаја, а занимљиве су и националности убијених.

„Није објашњено како се то догодило ноћу, како је успео да побегне и одакле војнику оружје које није могло да има муницију&qуот;, каже Власи.

У то доба, бојева муниција је војницима била на располагању само када су имали наставу из гађања, додаје он.

„Војни врх тада је стао уз Милошевића и то је постала српска, а не југословенска војска.

„Касније сам дошао до сазнања да је све био сценарио КОС-а како би војска стала на страну циљева написаних у Меморандуму САНУ&qуот;, тврди Власи.

Џакли, међутим, не верује у ту верзију.

Да је тачна не би било сведока, сматра он.

Кељменди је данас на Косову „национални херој&qуот; и „многе улице носе његово име&qуот;, додаје.

Тврди и да је после убистава Кељмендијева породица била под „страшним притиском јавности, медија, али и првих комшија&qуот;.

„Његова сестра, а моја садашња супруга Мелихе, била је у средњој музичкој школи у Призрену и нису јој дозволили да настави школовање.

„Вратили су је тек после писања словеначких медија да она није ништа крива&qуот;, препричава Џакли.

Кељемендијевом оцу је одузет пасош, па није могао да се врати у Немачку где је радио, а у затвору је провео два и по месеца због пиштоља пронађеног у породичној кући, каже.

И сам Џакли је љут на Србију због скоро 5.000 дана иза решетака.

„Једног дана ћу тужити Србију да ми надокнади године које сам невин провео у затвору&qуот;, каже Џакли.

Шеснаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.03.2024)