Ко је био Хасан Насралах, вођа Хезболаха близак Ирану

Шеик Хасан Насралах, вођа шиитског исламистичког покрета Хезболах у Либану, био је једна од најпознатијих и најутицајнијих личности на Блиском истоку.

Насралах се годинама није појављивао у јавности због страха да ће га Израел убити.

Израелска војска је у суботу, 28. септембра 2024. саопштила да је убила Насралаха у нападу на Бејрут.

Смрт Насралаха потом је потврдио и Хезболах.

• Шта је Хезболах, покрет из Либана
• Да ли Хезболах има више присталица или противника у Либану
• Колико се либански Хезболах променио од рата са Израелом 2006.
• Зашто Иран не жури да помогне Хезболаху у сукобу са Израелом

Насралах је био лидер Хезболаха од фебруара 1992. године.

Популаран и у Либану и у другим арапским земљама, сматрао се главним лицем Хезболаха и одиграо је кључну улогу у историјском преокрету ове групе кад је ушла у политичку арену и стекла власт у структури либанске владе.

Хезболах се сматра једном од најважнијих политичких странака у Либану, која има властите оружане снаге поред постојеће Либанске националне армије.

Насралах је био чврсто повезан са Ираном и био је заслужан за претварање Хезболаха у политичку и војну силу каква је данас, што му је донело велики број присталица.

Под Насралаховим вођством, Хезболах је помогао у обуци бораца палестинске оружане групе Хамас, као и милиција у Ираку и Јемену, а од Ирана је набавио пројектиле и ракете за борбу против Израела.

Упркос томе што су САД уврстиле Хезболах на листу терористичких организација, ни лидери Ирана ни Насралах никад нису крили међусобне блиске односе.

Хасан Насралах је имао бројне страствене присталице, баш као и љуте непријатеље.

Иако се годинама није појавио у јавности, то није лишило присталице његових говора скоро сваке недеље.

Ти говори су за Насралаха били важно средство демонстрације моћи и он је коментарисао разне теме у Либану и свету, покушавајући да изврши притисак на ривале.

Детињство и младост

Хасан Насралах је рођен у августу 1960. године у једној од сиромашнијих четврти источног Бејрута.

Његов отац је држао малу продавницу, а Хасан је био најстарији од деветоро деце.

Имао је пет година кад је избио грађански рат у Либану; разорни окршаји који су опседали ову малу земљу на Медитеранском мору 15 година и током којих су Либанци демаркирали границе и борили се међу собом на основу вере и етничког порекла.

Избијање рата натерало је оца Хасана Насралаха да одлучи да напусти Бејрут и врати се у родно село у јужном Либану: село звано Ал Базуријех, чији су становници били шиити као и многа друга села у Тиру, у покрајини Ал Џануб.

Важне године током похађања основне и средње школе Насралах је провео на југу Либана, међу шиитима.

Ови шиити су веровали да су се током колонијалне ере великих сила као што су Отоманско царство и Француска суочавали са дискриминацијом и неједнакошћу.

Тај сентимент наставио се током периода независности кад су хришћанске и сунитске елите стекле власт.

Током тог периода, хришћанске и сунитске паравојске биле су оптужене за добијање помоћи страних земаља у остваривању својих војних победа.

Истовремено, шиитска популација, која је у јужном Либану већинска поред Долине Беке у источном Либану, заједно са малом групом маронита и православних хришћана, сматрала се фронтом израелских ратова током дугих година успостављања јеврејске владавине у Палестини.

У таквом окружењу, Хасан Насралах не само да се окренуо шиитском идентитету и етничким коренима, већ је у 15. години постао члан најважније либанске шиитске политичко-војне групе тога времена: покрета Амал, утицајне и активне групе коју је основао ирачки клерик Муса Ал Садр.

Повратак у Либан и оружана борба

Хасан Насралах је емигрирао у ирачки град Наџаф са 16 година.

Ирак је тада био нестабилна земља која је прошла кроз две деценије сталних револуција, крвавих пучева и политичких атентата.

Током тог периода, иако је Хасан Ал Бакр био званично на власти, Садам Хусеин, тадашњи потпредседника Ирака, стекао је значајан утицај.

После само две године боравка Хасана Насралаха у Наџафу, лидери партије Баас, а посебно Садам Хусеин, дошли су до закључка да морају да предузму више корака за слабљење шиита.

Једна од њихових одлука била је да протерају све либанске шиитске студенте из ирачких верских школа.

Иако је Хасан Насралах студирао у Наџафу свега две године и тада морао да напусти земљу, боравак тамо имао је велики утицај на живот овог младог Либанца: у Наџафу је упознао другог клерика Абаса Мусавија.

Мусави се некада сматрао једним од ученика Муса Ал Садра у Либану и током његовог боравка у Наџафу, нашао се под снажним утицајем политичких идеја Рухолаха Хомеинија.

Он је био осам година старији од Насралаха и врло је брзо преузео улогу строгог наставника и утицајног ментора у животу Хасана Насралаха.

По повратку у Либан, њих двојица су се придружила борбама у грађанском рату.

Овај пут, међутим, Насралах је отишао у родни град Абаса Мусавија у Долини Бека, где је учио у тамошњој верској школи.

Иранска револуција и оснивање Хезболаха

Годину дана након што се Хасан Насралах вратио у Либан, у Ирану је избила револуција.

На власт је дошао Рухолах Хомеини, који је стекао дивљење клерика као што су Абас Мусави и Хасан Насралах.

Овај догађај значајно је променио однос либанских шиита и Ирана.

Уз то, на политички живот и оружану борбу либанских шиита значајно су утицали догађаји у Ирану и идеологија шиитског ислама.

За Хасана Насралаха, до ове темељне трансформације углавном је дошло због владавине Рухолаха Хомеинија.

Насралах се 1981. године сусрео са тадашњим вођом Исламске Републике Иран у Техерану.

Хомеини га је прогласио својим представником у Либану да би се „бавио верским питањима и обезбеђивао исламска средства&qуот;.

Потом је Насралах почео повремено да одлази у Иран, склапајући везе са највишим нивоима власт у оквиру иранске владе.

Шиитски исламисти у Ирану придавали су велики значај историјату и верским везама са либанским шиитима.

Антизападњачки ставови били су камен темељац иранске верзије шиитског исламизма, који је пропагирао Рухолах Хомеини.

Политика обликовања вести на Блиском истоку попримила је облик анти-израелизма, дајући конкретну манифестацију том ставу.

• Шта је Хезболах и зашто се нашао у вашингтонском споразуму
• Израел и Палестинци: Све што треба да знате о вишедеценијском сукобу
• Шта се дешава у Израелу и Гази и зашто сада

У складу са тим, „палестинска ствар&qуот; постала је један од највиших приоритета спољне политике револуционарног Ирана.

Током тог периода, Либан, већ захваћен грађанским ратом и немирима, постао је значајна база за палестинске борце.

Већ су били присутни у великом броју у јужном Либану, поред Бејрута.

Уз све већу нестабилност у Либану, Израел је напао земљу у јуну 1982. године, рапидно заузевши њене велике делове.

Израел је тврдио да је напад одговор на палестинску агресију.

Убрзо након упада Израела, војни команданти Исламске револуционарне гарде у Ирану, искусни у конвенционалном ратовању због напада Ирака на Иран, одлучили су да оснују војну групу у Либану у потпуности повезану са Ираном.

За име групе одабрали су надимак по ком су већ били познати у Ирану: „Хезболах&qуот; (Божја странка).

Хезболах је 1985. године званично објавио формирање групе.

Хасан Насралах и Абас Мусави, заједно са још неким члановима покрета Амал, придружили су се овој новооснованој групи.

Предводио ју је Суби Ал Туфајли.

Ова група брзо је оставила трага у регионалној политици вршећи оружане акције против америчких снага у Либану.

На путу до вођства

Кад се Насралах придружио групи Хезболах, имао је само 22 године и по стандардима шиитских мула, сматрао се новајлијом.

Средином 1980-их, како се Насралахов однос са Ираном продубљивао, он је одлучио да се пресели у ирански град Ком да би наставио верско учење.

Током времена проведеног у верској школи у Кому, Насралах је савладао персијски језик и стекао блиска пријатељства са бројним припадницима политичко-војне елите у Ирану.

Кад се вратио у Либан, дошло је до значајног неслагања између њега и Абаса Мусавија.

У оно време, Мусави је подржавао све већу сиријску активност и утицај у Либану под лидерством Хафеза Асада.

За разлику од њега, Насралах је инсистирао да се група усредсреди на нападе на америчке и израелске војнике.

Насралах се нашао у мањини у оквиру Хезболаха и, убрзо после тога, био је именован за „представника Хезболаха у Ирану&qуот;.

Овај положај га је истовремено вратио у Иран и дистанцирао.

На површини је изгледало као да утицај Ирана на Хезболах слаби и, упркос свеобухватној подршци Техерана, испоставило се да је било тешко утицати на одлуке Хезболаха.

Напетост је ескалирала све до тачке када је 1991. године Суби Ал Туфајли смењен са положаја генералног-секретара Хезболаха због његовог противљења вези групе са Ираном, а Абас Мусави је постављен на његово место.

После Туфајлијеве смене, Хасан Насралах, чији су се ставови о улози Сирије у Либану наизглед ускладили, вратио се у земљу и практично постао други човек Хезболаха.

Преузимање вођства либанског Хезболаха

Израелски агенти извршили су атентат на Абаса Мусавија мање од годину дана након што је изабран за генералног секретара Хезболаха.

Исте те године, 1992, лидерство над овом групом додељено је Хасану Насралаху.

У оно време, он је имао 32 године и многи су сматрали да његово именовање има везе са његовим специјалним везама са Ираном.

Чак и са становишта многих шиитских клерика, није имао довољно религиозног образовања, тако да је паралелно наставио студије.

Важна иницијатива Хасана Насралаха у ово време било је кандидовање неких сарадника и чланова Хезболаха на либанским изборима.

Прошло је годину дана откако је Саудијска Арабија посредовала у либанском грађанском рату и његовом окончању.

Насралах је одлучио да, поред његовог војног крила, претвори политичко крило Хезболаха у озбиљног актера у земљи.

Као последица ове стратегије, Хезболах је успео да освоји осам посланичких места у либанском парламенту.

Истовремено, Хезболах је и даље био оптуживан за планирање и извршавање терористичких операција.

Бомбашки напад на Јеврејски центар АМИА у Аргентини и напад на израелску амбасаду у Аргентини догодили су се током тог периода.

У међувремену, на основу Споразума из Таифа којим је окончан грађански рат у Либану, Хезболаху је дозвољено да задржи оружје.

У то време, Израел је окупирао јужни Либан, и Хезболах, као организација која се борила против окупаторске силе, остала је наоружана.

То оружје је практично постало легитимно и легално.

Иранска финансијска помоћ либанском Хезболаху такође је омогућила Насралаху да обезбеди социјалну помоћ и услуге многим либанским шиитима формирајући сложену мрежу школа, болница и добротворних установа.

Ова политика, која се наставља до данашњег дана, постала је један од најважнијих аспеката политичко-социјалног покрета шиита у Либану.

Повлачење Израела и популарност Насралаха

Израел је 2000. године саопштио да ће се потпуно повући из Либана, окончавши окупацију јужних делова земље.

Хезболах је славио овај догађај као велику победу, а заслуге за њу приписане су Насралаху.

Било је то први пут да је Израел једнострано напустио територију неке арапске земље без мировног споразума, и многи Арапи региона сматрали су то важним достигнућем.

Међутим, од тог времена, питање либанског наоружања постало је једно од важнијих у вези са либанском стабилношћу и безбедношћу.

Повлачење Израела из Либана више није давало легитимитет наоружаном Хезболаху, што је довело до тога да и ривалске политичке групе и стране силе затраже да се група разоружа.

На тај захтев Насралах никад није пристао.

Касније је Насралах постигао договор за размену затвореника током преговора са Израелом, што је довело до ослобађања више од 400 палестинских и либанских затвореника и грађана других арапских земаља.

У ово време, Насралах је деловао моћније и утицајније него икад пре, а његови ривали у либанској политици суочили су се са озбиљним изазовом кад су покушали да му се супротставе и спрече га да шири утицај и моћ.

Атентат на Харирија и повлачење Сирије

Али 2005. године, после атентата на Рафика Харирија, тадашњег либанског премијера, расположење јавног мњења се променило.

Рафик Харири се сматрао једним од најважнијих политичара блиских Саудијској Арабији, који је улагао велики напор да спречи јачање Хезболахове моћи.

Бес јавности усмерио се ка Хезболаху и његовом главном војном помагачу у Либану, Сирији, која је оптужена да је учествовала у Хариријевом убиству.

Као последица масовних демонстрација опозиције у Бејруту, Сирија је саопштила да ће повући снаге из земље.

Међутим, кад су исте године одржани парламентарни избори, не само да се број гласова за Хезболах повећао, већ је група успела да доведе два члана у владу и преузме контролу над два министарства, појачавши снагу посланичких места.

Одатле је Насралах позиционирао себе и своју групу као националистичке ентитете лојалне Либану, спремне да постану „мученици&qуот; за земљу и неспремни да се повинују доминацији других сила.

У лето 2006. године, Хезболахови припадници упали су у Израел, убивши једног војника и узевши двојицу других војника за таоце.

Израелова реакција била је жестоки напад који је трајао 33 дана, током којих је страдало скоро 1.200 Либанаца.

Резултат овог рата било је пораст Насралахове популарности, који је у арапским земљама представљан као последња особа која пружа отпор Израелу.

На крају рата, Хезболах је и даље одбијао да положи оружје.

Уз то, ова група је одиграла кључну улогу у обнови рушевина заосталих после рата - улога која је, према противницима Исламске Републике у Ирану, омогућена великодушном финансијском подршком Техерана.

Пораст моћи и консолидовање Насралаховог положаја

Са порастом Хезболахове моћи, ривалске групе, поготово либански сунитски политичари, инсистирали су да је група формирала владу унутар владе, тврдећи да ће њене активности ослабити безбедност и економију земље.

После више месеци политичког сукоба, либанска влада је 2007. године одлучила да распусти телекомуникациони систем који контролише Хезболах и да се телекомуникациони послови ставе искључиво под контролу владе.

Насралах не само да није прихватио ову одлуку, већ је за кратко време његова паравојска заузела Бејрут.

Овај Насралахов потез су нашироко критиковале западне земље.

Међутим, после политичких преговора, он је успео да повећа моћ групе у либанском кабинету и, још важније, да обезбеди право вета на одлуке кабинета.

Упркос смањењу броја посланичких места Хезболаха у либанском парламенту, Насралах је успео да задржи право вета.

Исте године је либански кабинет одобрио да Хезболах задржи наоружање.

Хасан Насралах је потом постао личност коју скоро ниједан припадник либанске политичке елите није могао успешно да уклони са сцене или чак да му само умањи моћ.

Нису могли да га зауставе чак ни оставке премијера који су му се противили, па ни до тада невиђена интервенција Мухамеда Бин Салмана, саудијског престолонаследника.

Штавише, све ове године, уз подршку Ирана, Насралах је успевао да преживи историјске кризе као што су Арапско пролеће, сиријски грађански рат и текућа економска криза у Либану.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 09.28.2024)