Нишка аутобуска станица: Траг у времену, црвена боја и гужве

Три шалтера, 18 перона и исто толико зелених канти за смеће.

Средовечни човек даје знак да се подигне рампа, јер црвени аутобус пристиже на главну станицу у Нишу.

И тако је откад памтим ово место, а редовно га посећујем дуже од деценије.

Неки детаљи са слике су се, додуше, мењали, али рам је исти.

На месту где нисте могли да прођете од уличних продаваца, остале су скромне радње, по која пекара и тротоар који се вазда сређује.

Неколико метара даље већ се уздижу зидине нишке тврђаве, поноса града на југу Србије.

Градски званичници кажу да је овом саобраћајном чворишту социјалистичке архитектуре после пола века време за селидбу.

У септембру 2023. објављено је да ће се нишка аутобуска и железничка станица преселити неколико километара даље, надомак аеродрома „Константин Велики”, недалеко од улаза у град.

Тиме би, како је образложено, „све три врсте саобраћаја биле на једном месту”.

• Нова главна аутобуска станица у Београду: Шта треба да знате
• Ишао сам возом од Београда до Ниша - и преживео
• Некадашња главна Железничка станица у Београду: Од светске даме до напуштене старице

Станична зграда, са кружним кровом, саграђена је 1977. године, када је Ниш ескпрес, локално, тада државно предузеће, као многа у социјалистичкој Југославији, гранало посао, уводећи међуградске и међународне линије.

Од 1960-их година, Ниш постаје и универзитетски центар, а добро организован превоз био је потреба све већег броја студената из околних места.

Црвени аутобуси већ су тада били синоним за свакодневно функционисање Ниша, као и данас.

За једним од шалтерских пултова на станици годинама је радила Марија.

Црвена боја и гужве, посебно током празника, прва су јој асоцијација на некадашње радно место.

„Било је дана када међусобно нисмо могли да се чујемо у шалтерској сали.

„Није се знало ко са ким говори, шта причамо путницима, телефони су само звонили”, присећа се ова 65-годишњакиња за ББЦ на српском.

„С годинама колектив се смањио, карте сада резервише исти радник који их продаје, док су та одељења некада била раздвојена”, додаје.

Избледело паковање смокија и дрвена клупа

Марија је белу униформу први пут обукла у августу 2006. године.

Први радни дан завршила је у сузама, на станичној клупи.

Све јој било хаотично и мислила је да неће умети добро да ради посао.

Била је летња сезона и велика помама за поласцима до црногорског приморја.

Тражила се карта више, присећа се.

Памти и ноћне смене, када би на станици на неколико сати завладала тишина.

Моје дружење са аутобуском станицом почело је неколико година касније, баш у неко глуво доба септембарске ноћи.

Сећам се да сам на дрвеној клупи те 2011. седела у пола 4 ујутру и чекала да црвени аутобус пође са перона девет ка Београду, кад сам кретала на студије.

Касније смо се виђале и по киши, снегу, али и спарини.

Место којем сам са радовала, јер је симболизовало осећај дома, пошто сам у Нишу провела тинејџерске дане, пре него што сам се преселила у Београд.

Последњих година често је била и моја транзитна зона до многих терена на југу Србије до којих нема директне линије из главног града.

Пијачне тезге, које су испуњавале улицу до станице, заклањајући излоге старих дућана, сада се могу набројати на прсте једне руке.

Мирис пљескавице некада се мешао са аромом свежег воћа и поврћа.

Из лименог чунка мале ћевабџинице и даље се шири сиви дим тек спремљеног меса, али се опојни мирис домаћег парадајза и зелене салате изгубио.

Црвена телефонска говорница на бочном зиду надомак шалтера одавно не постоји.

Нема ни скромно опремљеног киоска и избледелог паковања смокија на његовој полици.

Стари и прашњави аутомат за кафу, замењен је новим, са већим избором напитака.

Ишчезао је и фрижидер за сладолед, око којег су се највише тискала деца.

„Нема више ни просторија туристичке агенције”, каже ми сетно Марија.

Перонске жетоне заменио је бар код на дугачкој карти, али у чуварској кућици и даље седи радница у црвеном прслуку, спремна да помогне неснађеним путницима.

Карте од недавно могу да се купе и на картоматима, постављеним на самом станичном улазу.

Чекаоница, некада хладна, сада је топла, окречена и проширена.

Станична продавница је у просторији поред, а из тоалета више не допире добро познати воњ.

На сваком кораку рекламирају се нове дестинације нишког превозника, а примећујем и да се ред вожње проширио.

Ту је и шалтер за информације, где вечито неко нешто пита, а телефон не престаје да звони.

Из тих просторија се 1980-их година укључивао у јутарњи програм Радио Ниша Петар Станковић, тадашњи шеф станице, којег Озрен Рашић, дугогодишњи новинар описује као легенду.

„Он је сам купио касетофон и мобилни телефон, када их је било јако мало, да би био мој репортер са перона. Свако јутро у пет ујутру, већ у првим вестима, имали смо информације о саобраћају.

„То је посебно значило у зимским месецима, када су завејани путеви - он би јављао који аутобус иде, где је шта завејано и све је радило као швајцарски сат”, присећа се Рашић за ББЦ на српском.

Када су мобилни телефони постали доступнији, јављали су му се и из аутобуса.

„Путовало се доста до Љубљане тада, па су слушаоци могли да сазнају има ли неких застоја на путу кроз Србију или било каквих проблема”, додаје Рашић.

Црвени аутобуси и даље иду до главног града Словеније, а и радио није престао да се слуша, штавише, кад год да путујете са старог звучника нешто одзвања.

Можда се ништа није ни променило

Плочником, сада чистим, и даље одзвањају кораци и шкрипа точкова, а са звучника допире добро познати смирени женски глас.

„Аутобус за Београд пристигао је на перон девет“, јавља диспечерка.

Можда се ништа није ни променило, помишљам.

Часовник показује да је 16.45.

Мирис бензина испуњава већ загађени ваздух.

Средовечна жена нестрпљиво хода горе-доле, девојка у капуту не испушта телефон, група средњошколаца не престаје да се кикоће, а младић у углу помно прати случајне сапутнике и гаси цигарету за цигаретом.

Иза шалтерског окна је радница, плаве, кратке косе, у белој униформи.

„Једну перонску, шаљем сину храну“, изговара отац забринутог лица.

Колико пута сам само чула ову реченицу.

„Пиши нам“, „Јави се кад стигнеш“, „Пази на новчаник“ - говоре углас забринути родитељи, тетке, сестре, момци и девојке.

Озрен Рашић је једном сасвим случајно присуствовао нечијем испраћају у војску.

„Све је некако било примерено. Чујеш хармонику, видиш родитељи тужни јер им син одлази.

„Неки су задовољни јер се добро попило, али је све лепо звучало”, сцена је коју памти.

На перонима и данас промичу кариране торбе, пакети толико пута обавијени целофаном или новинама, кесе са именом, презименом и бројем телефона примаоца, које родитељи стидљиво предају возачима.

Њихове униформе су исте - плаве са црвеним иницијалима на левом џепу јакне.

Ту је и радница која контролише број путника, увек са црвеном марамом око врата.

Појави се минут, два пре него што ће аутобус затворити пртљажни део, довољно да се узме још један дим цигарете.

Поново бацам поглед на сат - 16.58.

„Тамо су увек били ред и дисциплина, а станица је од почетка била бисер града”, Рашићев је утисак.

И распоред је давно устаљен.

Први перони резервисани су за поласке црвених Ниш експрес аутобуса до оближњих места и градова.

Шестица, деветка и десетка су по неком неписаном правилу намењене за Београд, Загреб и Скопље, а на последњим перонима у низу пристижу аутобуси других превозника.

„Тако је било и док сам ја радила, да би се путници лакше сналазили”, додаје Марија.

Перонски део прекривен је металним надстрешницама, те никада не киснете, али вас од ветра не могу сачувати.

Ни заклањање за бетонске стубове не помаже.

Неколико жардињера са скоро увелим биљкама и браон клупе и даље су ту.

Опстају и правоугаони станични сатови, у минут тачни.

Полукружни кров има исте украсе - три латинична слова: НИШ.

Од када се пензионисала, Марија је неколико пута посетила бивше радно место.

„Много тога смо прошле заједно и временом сам се баш везала”, каже ми.

Ни моји сусрети са станицом не престају - бар једном месечно прошпартам њеним сивим асфалтом.

Стреха је непромењена, на околним бандерама назиру се остаци политичких плаката и најаве концерата.

Неколико таксиста лукаво вреба муштерије.

Киоск са брзом храном, одакле се и даље шири мирис свеже пљескавице и окупира ноздрве одолева времену.

Рампа је подигнута - нови аутобус пристиже на перон, а ја поново одлазим за Београд са деветке.

Тачно је 17 часова.

• Прича о култном нишком кафићу Џој: „Градско мезимче&qуот; и подозриви погледи
• ЕИ Ниш: Шта је остало од некадашњег гиганта електронске индустрије
• Водич кроз нишке кафане: Зашто су мерак, друштво и опуштање посебни на југу Србије
• 'Куде је тај Ниш': Историја Реала са Нишаве
• Како изгледа полусатни лет воза „Соко&qуот; од Београда до Новог Сада
• Вуков споменик некад и сад: Велелепна београдска железничка станица као „млада госпођица у ритама&qуот;
• Како сада функционише јавни превоз у Београду и које су све новине
• Иза тамних наочара Доброг Исака

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.29.2024)