Ун цхиен Андалоу: Први есеј Марка Прелевића ове године у новом броју Недељника

Никада нисам хтео да одем одавде. Док сам био млађи, оне који су причали о гашењу светла, љутито паковали кофере и освртали се преко рамена, све надајући се да ће неко да их позове натраг, посматрао сам – а богме често и коментарисао – с мешавином озлојеђености и чуђења. Знате већ како размишљају клинци: зашто би ико хтео да иде тамо где немаш с ким да изађеш кад год пожелиш, или одеш на једно пиће па заглавиш у исповраћаном пијачном бифеу до 6 ујутру, успут