И српски језик је кренуо странпутицом
Велике приче 21.03.2025 | Пише Светислав Басара
У Србији се масовно почело говорити (и писати) вернакуларом – који сам за потребе новог романа назвао црквенорускословенски јидиш – помпезно-отужним наречјем "бременитим" сељачком метафизиком "в(ј)ековних огњишта", "многострадалности" и "непобедивости", "правде", "неправде", "јасновидаца" и "црвених линија"
Миљенко Јерговић и Светислав Басара сваког петка само на Великим причама у рубрици “Никад боље”. Већ сам ти, Миљенко, чини ми се, писао да је Београд који ти волиш – и који теби узвраћа љубав – један од неколико стотина, можда и хиљада Београда. Београд ти је као она руска лутка бабушка, с тим што у тим Београдима угураним један унутар другог (натрпаним један преко другог) – највећа и најбоља лутка није она прва, спољна, него је распршена и сакривена под
