Како су супружници из Русије постали доушници за Украјину

Кад су се Сергеј и Татјана Воронков преселили из Русије у једно мало украјинско село, надали су се мирном животу.

Све је испало потпуно другачије.

Пошто је Москва покренула инвазију на ову земљу, брачни пар се нашао на окупираној територији и они су одлучили да почну да раде као доушници за украјинску војску.

Уследили су притвор, саслушање и бекство у Европу уз помоћ фалсификованих докумената – и шлауфа за пливање.

Недуго пошто је Москва анектирала Крим од Украјине 2014. године, Сергеј и Татјана Воронков одлучили су да напусте Русију.

Њих двоје су већ дуго били разочарани правцем у којем се кретала њихова земља под председником Владимиром Путном, али илегална анексија Крима и почетак борби у источној Украјини били су прекретница.

„Одлазили смо на антиратне протесте, али смо ускоро схватили да је то узалудно&qуот;, каже Сергеј, који данас има 55 година.

„Говорио бих пријатељима и познаницима да је лоше што смо преотели Крим и што смо ангажовани у Донбасу (великом индустријском региону у источној Украјини]… Они би нам говорили, ако нам се не свиђа, онда треба да одемо. И одлучили смо да идемо.&qуот;

Татјана (52), која је рођена у Донбасу, али је попут њеног мужа руска држављанка, каже да се њеним колегама на послу нису допадали њени ставови против Кремља и на крају је дала отказ убрзо пошто је Крим анектиран.

У наредних пет година, пар је путовао у Украјину сваких шест месеци у потрази за новим домом.

Потом су се 2019. године скрасили су Новољубимивки, селу са око 300 становника на југоистоку Запорошке области, где су гајили стоку.

Сергеј је такође нашао посао као геометар, што је област за коју се специјализовао током служења рока у совјетској војсци.

Потом, 24. фебруара 2022. године, прве руске ракете прелетеле су преко њиховог дома.

„Ујутро сам чула како нешто звижди, како нешто лети, и изашла сам напоље&qуот;, присећа се Татјана.

„Ракета је прелетела право изнад наше куће. Отишла сам на интернет да видим шта се десило и тамо је писало да је Кијев већ бомбардован.&qуот;

Двадесет шестог фебруара, Новољубимивка, као и већина југа Запорошке области, нашла се под руском окупацијом, мада испрва пар није дошао у директан контакт са окупаторским снагама.

Али у року од неколико дана, кад је руски војни конвој прошао поред њихове куће, Татјана је одлучила да нешто предузме.

Видевши конвој како пролази, Татјана је утрчала унутра, зграбила телефон и писала познаници у Кијеву, за коју је веровала да је у контакту са украјинским снагама безбедности.

Познаница јој је послала линк за специјални четбот на апликацији за слање порука Телеграм.

Четбот их је информисао да ће их контактирати особа са јединственим идентификационим кодом.

Од пара је затражено да шаљу локације и детаље о електронским системима за ратовање и тешкој војној механизацији кад их виде – са посебном пажњом на ракетне системе и тенкове.

Локације ће помоћи украјинској армији да циља и уништи руске трупе у области дроновима и артиљеријом.

„Нисмо то доживљавали као издају&qуот;, каже Татјана, упркос томе што су обоје руски држављани.

„Била би то издаја да је Русија нападнута а ми сарађујемо са непријатељем. Али нико није напао Русију. Ово је била борба против зла.&qуот;

Пар инсистира да информације које су прослеђивали нису довеле до напада на цивиле или цивилну инфраструктуру.

„Једном приликом је постојао један велики, примамљив циљ, али је украјинска војска рекла: 'Нећемо га гађати, погодићемо домове људи'&qуот;, каже Сергеј.

Два месеца је Сергеј сакупљао координате, а Татјана их је преносила преко телефона, пажљиво уклањајући све трагове порука касније.

Пар је био на вези са њиховим контактом у Кијеву све до краја априла 2022. године, кад је Новољубимивка изгубила приступ интернету.

Тада су већ наоружани људи непрестано долазили у село, улазили и вршили претрес имања.

Посетили су и Воронкове више пута.

Упитани зашто нису напустили окупирану територију, пар је одговорио: „А где бисмо то отишли?&qуот;

Нису желели да се врате у Русију, а не би им било допуштено да са руским документима пређу на неокупирану украјинску територију.

Изнад свега, осећали су се „као код куће&qуот; ту где су били и желели су да наставе да помажу Кијеву у њиховим ратним напорима.

Све се окончало Сергејевим хапшењем.

Саслушавање у хладној подрумској јами

Као руски држављани, њих двоје су привлачили пажњу припадника руске безбедности од почетка окупације.

Али су тек пред крај априла прошле године Сергеја ухапсили наоружани људи у регионалном центру Токмаку.

Сергеј каже да су га људи, који нису носили никакве војне ознаке, одвели у једну кућу и сместили у хладну подрумску јаму, око два метра широку и три метра дубоку, где је спавао у чучећем положају.

Он описује како је наредни дан био саслушан са кесом преко главе и било му је прећено насиљем, док су га официри испитивали да ли је прослеђивао детаље о руским положајима Украјинцима.

Након што је испрва негирао било какво учешће, признао је четвртог дана заточеништва, плашећи се да би ако буде био изложен насиљу, могао да открије и друге.

Док се то дешавало, Татјана каже да је путовала по области у очајничкој потрази за мужем, позивајући болнице и мртвачнице.

Њихов син, који је још увек живео надомак Москве, почео је да контактира разне власти по Москви – од државног Истражног одбора до председника.

Десетог дана од Сергејевог хапшења, снаге безбедности дошле су код Татјана у Новољубимивки да изврше претрес.

Ископале су 4.400 долара из баште – уштеђевину коју је сакрио пар.

Тек је 7. маја, 39 дана од Сергејевог хапшења, Татјана добила информације о томе где јој се налази муж.

„У Токмаку ми је полиција рекла: 'Он седи у подруму. ФСБ га је ухапсио. Контрашпијунажа.&qуот;

Двадесет шестог маја, људи који су се представили Сергеју као агенти ФСБ-а снимили су његово признање.

Два дана касније, на Сергејево велико изненађење, био је неочекивано пуштен – мада су његови тамничари задржали скоро сва његова документа, уз изузетак возачке дозволе.

До дана данашњег Сергеј и Татјана не разумеју зашто је он био пуштен након признања.

Сергеј је отишао на пасошко одељење у Токмаку и затражио израду докумената, али руске окупационе власти нису журиле да му издају нови пасош.

После Сергејевог пуштања на слободу, пар верује да је руска безбедносна служба наставила да их прати.

Различити аутомобили би непрестано пролазили да проверавају кућу, а непознати људи би често долазили на врата да питају да ли они продају нешто.

Пар је знао да их неће оставити на миру.

Након што су се консултовали са активистима за људска права у Европи, одлучили су да напусте окупирану територију – прво тако што су се вратили у Русију, где се Сергеј надао да ће доћи до новог пасоша, а потом отишавши одатле у Европу.

Њихове комшије у Токмаку су им помогле тако што су откупиле стоку и опрему од њих.

Пар је чак успео да пронађе нови дом за њихове псе, за које Сергеј каже да су били његова највећа брига.

Руска војска се уселила у њихову кућу две недеље након што су они отишли, каже Сергеј.

Бекство са шлауфом

Кад су напустили Новољубимивку, Воронкови су одлучили да измисле причу у случају да их зауставе руске снаге и чак користили реквизите да би били убедљивији.

Пар је напунио кола опремом за плажу – међу њима и сламнатим шеширом широког обода и шлауфом на надувавање за пливање – и планирали су да кажу како иду на море да би Татјана, која има астму, могла да удахне мало свежег ваздуха.

Али на крају их нису зауставили.

Пару испрва није било дозвољено да уђе у Русију, али су на крају успели да уђу из другог покушаја, пошто је Сергеј набавио потврду која доказује да је поднео захтев за нов пасош.

Након још одлагања да добије нови пасош и неуспелог покушаја да напусте Русију преко Белорусије, Сергеј је купио лажни пасош, са његовим властитим именом, преко Телеграма.

Пар је тада успео да отпутује аутобусом до Белорусије и пређе границу уз помоћ Сергејевог лажног пасоша.

Одатле су прешли у Литванију, чланицу Европске уније и блиску савезницу Украјине.

Раскол у породици

Али граничари у Литванији открили су да су Сергејеви документи фалсификовани и ставили га у притвор за преткривични поступак.

За Сергеја то искуство није било непријатно.

„После свега другог кроз шта сам прошао, осећао сам се као да сам у пансиону – само у оном који не можете да напустите&qуот;, рекао је он.

„Можете да се истуширате двапут недељно. Кревети се редовно пресвлаче и храна је добра.&qуот;

Литвански суд је прогласио Сергеја кривим за коришћење лажног пасоша и осудио га на затворску казну од 26 дана, коју је он већ одслужио у притвору.

Пар се сада нада да ће добити азил у Литванији.

Они живе у склоништу за тражиоце азила.

Украјинска војска је послала писмо захвалнице Воронковима, на захтев њиховог бившег агента за контакт у Кијеву, како би помогла у њиховом захтеву за азил.

ББЦ је видео копију тог писма.

Сергејева 87-годишња мајка и даље живи у Русији.

Њени ставови су у супротности са синовљевим и на почетку инвазије они су се посвађали и неко време нису говорили.

Син Воронкових, који такође живи у Русији, престао је да разговара са родитељима кад је сазнао шта су урадили.

Упркос овим породичним везама, пар чврсто остаје при томе да се никад неће вратити у Русију.

„Само ако буде почела да показује неке знаке хуманости&qуот;, каже Сергеј.

„За сада, ја не видим ништа хумано тамо.&qуот;

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• ББЦ је пронашао и потврдио идентитет две жене које су шпијунирале за Русију
• Решена мистерија 'руског шпијунског кита'
• Ко је најмлађи човек у новијој руској историји осуђен за издају

(ББЦ Невс, 05.22.2025)