Drakula Brema Stokera: Krvožedni stranac i prvi komšija

Pre više od jednog veka (1897.) pisac Brem Stoker svetu je predstavio grofa Drakulu, živog mrtvaca čija je popularnost daleko nadmašila sve dotadašnje i kasnije izmaštane vampire.

I ne samo njih.

Prema Ginisovoj knjizi rekorda, Drakula je najčešće ekranizovan književni lik.

Do 2015. je imao više od 538 filmskih i televizijskih verzija, dobrano ispred takmaca detektiva Šerloka Holmsa, sa 299 pojavljivanja.

Stoga je nemoguće izlistati sve klasične interpretacije, a da se i u tom suženom izboru nečiji favorit ne izostavi.

Od nemog filma Nosferatu - Simfonija užasa F. V. Murnaua iz 1922, koji je je zbog autorskih prava bio prerađen (pa je vampir preimenovan u grofa Orloka), a kasnije i zabranjen, preko Drakule Toda Brauninga iz 1931, sa Belom Lugošijem u glavnoj ulozi.

Potom Kopoline verzije Stokerovog romana iz 1992, sa plejadom superstarova: Gerijem Oldmanom, Vinonom Rajder i Kijanuom Rivsom, do prošlogodišnjeg rimejka verzije iz 1922. reditelja Roberta Egersa, sa Nikolasom Houltom, Lili Rouz Dep i Vilijamom Defoom u glavnim ulogama.

Nisu mu odoleli ni kompozitori primenjene i klasične muzike (Filip Glas, Džon Vilijams), a tržište za najmlađe je bukvalno preplavljeno njegovim likom.

Ima ga svuda: video-igre, mange, dečiji filmovi...

Prisutan je i u srpskoj popularnoj kulturi, od mejnstrim kiča (Rokera s Moravu) do andergraunda (nadimak pevača beogradskog pank benda Direktori).

Srećan rođendan, strašni Grofe!

Još dugo da nam uskraćuješ miran san, zbog tebe imamo opravdanje kad u društvu neko primeti da nam zadah miriše na beli luk!

Znate već kako je sa rođendanima u krugu porodice, oni predstavljaju dobar povod da izvučemo stari prašnjavi spomenar - roman Brema Stokera - i uz suzu i smeh pogledamo prve fotografije - kako je grof Drakula došao u naš svet i postao najomiljeniji mrski krvožedni stranac.

Šta ću kući, tamo me svi znaju

Zahvaljujući novim tehnologijama, moderni čovek putuje udobno, što znači da danima i nedeljama pre polaska „visi" na sajtovima specijalizovanim za putovanja, čita komentare putnika i razgleda slike željene destinacije.

Advokat Džonatan Harker, čijim dnevnikom započinje roman Drakula irskog pisca Brema Stokera, nije mogao da računa na tu pomoć kada je krajem 19. veka krenuo na poslovni put iz Engleske u Transilvaniju.

Doduše, želeo je da vidi „što više starina te zemlje".

Svideo mu se pileći paprikaš začinjen alevom paprikom, iako je od njega ožedneo, ali sve ostalo je delovalo „tajanstveno i ni u kom slučaju utešno": raspeća pokraj krivudavih puteva ispred kojih ljudi kleče i mole se u transu, neznanci koji mu, kada saznaju kuda se zaputio, dobacuju reči poput 'ordog', 'pokol'... pa i 'vlkoslak' (poslednju navedenu reč autor dnevnika pripisuje srpskom jeziku).

Upravo u tom jezovitom svetu odigrala se jedna od najvažnijih akvizicija prikazanih u zapadnoj književnosti - grof Drakula je kupio nekoliko kuća, i to u Londonu.

Pojedini drakulolozi tvrde da je jedna od njih bila na adresi - ulica Pikadili 138.

I ne samo to, odlučio je da savlada engleski akcenat i postane, spremite se - „čovek gomile".

„Zadovoljan sam ako sam isti kao i ostali, tako da se niko ne zaustavi kada me ugleda ili zastane usred reči kada me čuje kako govorim da bi kazao: 'Ha, ha! Stranac!'".

Problem je, međutim, u tome što se, tako ide priča, ne može ići u novi svet sa starim navikama, naročito ako je reč o sisanju krvi nevinim mladim ženama.

Ali svako dalje 'spojlovanje' bilo bi neukusno makar zbog toga što je teško zamisliti da već niste naišli, pogledali/poslušali neku verziju Stokerove priče.

• Škotska spisateljica koja je inspirisala „Drakulu“, roman Brema Stokera
• Zaboravite na Transilvaniju - „Drakula je bio Irac“
• Bizaran film o Drakuli prvi put među hipicima

Kako se kalio Drakula

Brem Stoker potiče iz mešovite anglo-irske porodice.

Rođen je u Dablinu 8. novembra 1847. godine, kao treće od sedmoro dece.

Posle završetka koledža Triniti pisao je pozorišnu kritiku za Dablin ivning mejl čiji je jedan od suvlasnika bio popularni pisac gotičkih priča Šeriden Le Fanu, između ostalog autor jednog od prvih vampirskih romana Karmila (1872).

Zatim se preselio u London, gde je sa prijateljem i čuvenim glumcem Henrijem Irvingom vodio pozorište Liceum na Vest Endu.

Dozvolite mi, poštovani čitaoci, da se ovde prepustim čarima bivanja građanom sveta i odigram jednu trač partiju, ne udaljavajući se previše od teme.

Stoker je tokom studija drugovao sa Vilijem Vajldom, izvesnim momkom iz klase, pa je tako upoznao i postao blizak i sa njegovim mlađim bratom, daleko zvučnijeg imena - Oskar (takođe studentom Trinitija).

Pesnikinja Esperanca Vajld, njihova majka, podržavala je i bodrila Brema Stokera na početku spisateljske karijere.

Oskar se neko vreme zabavljao sa lepoticom po imenu Florens Balkombi (the beauty je nadimak koji joj je nadenuo Vilijem Gledston, britanski premijer u četiri mandata), ali se ona brzo posle njihovog raskida udala za Brema.

Pisac Slike Dorijana Greja je bio pogođen takvim raspletom i burno je reagovao.

Prema zapisu koji su u javnost izneli Stokerovi naslednici, „nakon raskida, Oskar Vajld je pokazao sklonost ka drami, zahtevajući od nje da mu vrati sitni nakit, dok je istovremeno nastavio da joj aninimno šalje cveće".

Prašina se, na kraju, slegla.

Uprkos ovoj epizodi, Stoker i Vajld su ostali dobri prijatelji, što nije sprečilo one sklone spletkama da vide ključ za razumevanje najslavnijeg vampira u činjenici da je Stoker počeo da piše Drakulu odmah nakon što je 1895. Vajld završio u zatvoru zbog navodnog nedoličnog ponašanja.

Međutim, roman ne nudi jako uporište za povezivanje lika Nosferatua i Oskara Vajlda.

• Kako su srpski vampiri postali evropske zvezde
• Pola veka „Leptirice”, filma koji je 'veći utisak ostavio na gledaoce, nego na kinematografiju'
• Suviše strašni za gledanje - šest zabranjenih horor filmova

U intervjuu Britiš vikliju (The British Weekly) 1. januara 1897, Brem Stoker je rekao da je na njemu radio oko tri godine, proučavajući legende i folklorne motive različitih naroda - Kineza, Poljaka, Rusa, Nemaca, Turaka…

Kao direktne izvore, naveo je knjige Eseji o sujeverju rumunskog naroda Emili Džerard i Vukodlaci Beringa Gulda.

Zasigurno je čitao Opis vlaške i moldavske kneževine uz političke komentare Vilijema Vilkinsona.

Nesporan je uticaj i Karmile Šeridena Le Fanua, kao i drugih ostvarenja gotičkog žanra.

U legendi ga je, kaže, privukla nerazmrsiva veza „misterije i činjenice".

Kad je reč o istorijskoj ličnosti na kojoj je izgrađen lik grofa Drakule, tačnije vlaškom vladaru Vladu Cepešu, poslednje studije na osnovu biomolekula uzetih sa jednog njegovog pisma pokazuju da je, silom prilika, bio - vegan!

Naime, u 15. veku je Evropom preovlađivala veoma hladna klima i bila je oskudica hrane, tako da su i vladari vrlo retko jeli meso.

Čak postoje pretpostavke da je bolovao od hemolakrije (povezane sa bakterijskim konjuktivitisom) zbog koje bolesnici imaju krvave suze, kao i da je imao probleme sa disajnim organima.

Koliki je ulog?

Drakula pripada periodu poznog viktorijanskog doba (kraj 19. veka), a stručnjaci ga po temi i stilu svrstavaju u urbanu gotiku.

Za razumevanje značaja dela, ali i horor žanra, važno je makar u osnovnim crtama naznačiti u čemu je razlika tog stila u odnosu na ranija dela gotičke književnosti.

Na početku, u drugoj polovini 18. veka, radnja gotičkih romana je smeštana u istorijsku prošlost i druge (nebritanske) zemlje.

Najčešće se radilo o Španiji i Italiji iz doba vladavine Inkvizicije.

Pisci su često pri kraju priče uvodili racionalna objašnjenja za natprirodna dešavanja, razrešujući tako jezu kod čitaoca.

U Stokerovom romanu ti postupci su izokrenuti - radnja se odigrava sada i ovde, a glavni negativac je 'među nama' i može biti uklonjen jedino ako se uzmu za ozbiljno „bapske priče"!

Do tog zaključka je došao najveći autoritet u romanu Holanđanin, doktor Van Hesling, kome je pripala uloga predvodnika spasioca poljuljanog viktorijanskog carstva od najezde vampira.

Uglednom doktoru, profesoru i naučniku pada u zadatak i dodatni posao - veći deo vremena provodi dokazujući saborcima (pa i doktoru Sjuardu) da je zaista reč o vampirizmu.

Drakula je tokom boravka u Britaniji isisao krv mladoj devojci po imenu Lusi, načinvši je vampiricom, dok se u drugom delu romana vodi borba oko njene drugarice Mine Harker, koju je, takođe, više puta napastvovao.

Mina je važna spona u romanu.

Opisana je kao hrabra i požrtvovana (blizu ideala „nove žene" kojem teži).

Ona je prikupila sve rukopise i posložila ih, pomogavši tako Van Heslingu i okupljenoj ekipi da pronađu slabe tačke protivnika.

I da je to samo običan vampir, slučaj bi bio nedostojan britkog uma holandskog doktora, a grof Drakula, kaže on:

„[...] nije bio običan čovek; jer u to vreme, pa i za mnogo vekova kasnije, o njemu se prepričavalo kao o najpametnijem i najlukavijem, kao i najhrabrijem od sinova 'zemlje s one strane šume. Taj moćni mozak i ta gvozdena odlučnost otišli su sa njim u grob i čak i sada su u suprotnosti sa nama'"

Brojni tumači smatraju da on mora biti eliminisan iz dva razloga:

• dolazi iz Evrope, ali istočne, gde još vlada sujeverje
• pripada starijem, feudalnom obliku aristokratije

Ali ako uzmemo u obzir prostor i ulogu koje je Stoker dodelio Van Heslingu, mogli bismo pridodati da je poruka dela da nas od nepoželjnog stranca jedino može spasiti poželjniji stranac, onaj koji nam je bliži, a dr Hesling je do srži sin, kako kaže, „ovog našeg naučnog, skeptičkog, činjeničkog devetnaestog" veka.

Zauvek mlad

Usud Stokerovog Drakule je poput usuda modernog čoveka - u sebi nosi nerazmrsivi splet starog sveta i želju za novim.

U njegovom slučaju novom žrtvom, svakako, ali videli smo - i novom sredinom.

Promena mu je, sudeći prema dnevnicima protagonista romana, nesumnjivo prijala.

Na početku romana je starac sa dugačkim belim brkovima, a kao Londonac, u gradskoj vrevi u ulici Pikadili, deluje vitalno dok posmatra lepu prolaznicu - visok, mršav, crnih brkova i zašiljene brade.

Čini se, još malo pa dendi.

Stoker nije upamćen po drugim delima, ali ga je „Simfonija strave i užasa" (podnaslov romana) upisao u panteon večitih.

U tom romanu pošlo mu je za rukom da među prvima stvori lik kog se svi plaše i istovremeno žele da osete njegovu blizinu.

Do sledećeg plašenja, grofe Drakula!

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Suviše strašni za gledanje - šest zabranjenih horor filmova
• Pravda za Petak trinaesti
• Čik zaspi, ako smeš: Dan kada je Fredi Kruger zakoračio na filmsko platno
• Malo gledaš, pa se sakriješ: Scene kojima nas je Džon Karpenter kupio
• Kako izgleda Frankenštajnovo čudovište 21. veka
• Kako da snimite horor film, a da bude zaista strašan

(BBC News, 05.26.2025)