Oj Krajino rodna grudo! Ako ovo kao Srbi dozvolimo – kao da ne postojimo
Sputnik pre 5 sati
Za krajišku pesmu i igru prostora više nema. Nošnje od crvene čoje, a „naša“ crvena kaže, krv, ali i ljubav, radost, dalmatinske i ličke kape i srebrne toke koje zveckaju u ritmu nemog kola i pomeraju u čoveku, sa bilo kog prostora, planine, sada su u mraku skladišta. Čekaju bolji dan, da ponovo zasijaju. Mora doći.
Posle „Oluje, pa ni u maju 1996. nikome od Krajišnika nije bilo do pesme, nije im bilo ni do njih, ali u napuštenim barakama građevisnke firme na Novom Beogradu, a gde će izbeglice, nego u baraku, okupili su se pevači i igrači iz nekoliko gradova u Hrvatskoj. Ličani, Dalmatinci, Banijci. Osnovan je KUD Krajina. Slušala sam ih nedugo zatim u Etnografskom muzeju. Groktalica i zvuk dipli prvo su ledile krv u žilama, a posle su svi plakali. I izvođači i gosti.
