Како се живи у Прешеву и Бојнику, најсиромашнијим општинама Србије

Поглед са аутопута на Прешевску долину, равну као длан, сеже тек до неколико белих минарета и десетина кровова највиших кућа истоимене вароши изнад које се уздижу планине.

„Па, не изгледа тако лоше“, помислих, знајући да сам се упутио у званично најсиромашнију општину у Србији.

На прилазу центру Прешева, места на тромеђи Србије, Северне Македоније и Косова, поново мењам мишљење док гледам запуштене и зарђале фабричке комплексе и трошне, недовршене фасаде од наранџасте цигле.

Дуга колона скупоцених аутомобила и препуни кафићи чине да се још једном премишљам да ли сам на добром месту, али ми Дритон Салиху, стоматолог у локалном Дому здравља, објашњава да нисам погрешио.

„То су скоро све гастарбајтери, у јулу и августу помислиш да овде има 200.000 људи и да се добро живи, али није тако.

„Кад дође октобар и изађеш увече на улицу, затекнеш само уличне псе и мртав град“, прича 49-годишњи лекар за ББЦ на српском.

Прешево, једна од три општине у Србији у којем је већинско становништво албанско, у мају 2025. имало је најмање просечне нето плате у држави од 73.521 динара, показују званични подаци.

Годинама је међу најнеразвијенијим у земљи, а „иза статистике крије се стварност“ коју локално становништво живи, каже председница општине Ардита Синани за ББЦ на српском.

„Имамо незапосленост изнад 70 одсто, сиромаштво, више од половине младих нам одлази и у социјалној смо изолацији, што нас можда и највише боли“, набраја Синани.

Општина коју води је ове године преузела неславну титулу најсиромашније од Бојника, места у Јабланичком округу надомак Лесковца, где је просечна плата у мају износила 74.082 динара.

• Како живе Албанци на југу Србије
• Шта половина радника у Србији (не) може да купи за плату
• Двоструко више сиромашних у Србији: „Сналази се ко како уме и може&qуот;

Сиромаштво између Србије и Косова

Прешево је градић контраста, а они се најбоље виде на његовим улицама.

На општини се вијори српска застава, док на светиљци испред ње стоји албанска.

На спрату оближње старе куће попуцали су прозори и круни се фасада, али је у приземљу модеран кафић, у чијој крцатој башти седи Мехмед Азизи.

Рођен је у Прешеву, али већ 13 година живи у Белгији.

Претходно је пет година студирао у Приштини на Косову, око 70 километара од куће.

После факултета на кратко се вратио у Прешево, где је радио више послова: имао је маркетиншку агенцију, радио је као конобар и физички радник.

„Два или три посла сам морао да радим само да преживим и никако није било могуће да опстанем&qуот;, каже 38-годишњи Азизи.

Додатни проблем је и то што званични Београд не признаје дипломе стечене на Косову, где се школује велики број младих из Прешева, па је Мехмед одлучио да напусти општину којој се враћа лети.

„Проблем је у Београду и он је политички, не само економски, јер нико не жели да овде доведе инвестиције, а млади морају од нечег да живе“, каже Азизи док на августовском сунцу покушава да се расхлади клакером.

Узаним прешевским улицама смењују се напуштене куће оронулих фасада и нове, бљештавих ограда од метала, подигнутих углавном новцем породица које су се одселиле у иностранство, попут Мехмедове.

На њима срећем Кардија, онижег, витког човека широког осмеха, који пролази поред башта кафића на путу до Ибрахим пашине џамије у срцу места.

Некада је био конобар и радовао би се доласку Прешеваца из дијаспоре, јер је то била ретка прилика за зараду.

„И сада би било посла за мене, али сам две године у пензији.

„Од ње слабо може да се живи, па преживљавамо од новца који нам шаљу из иностранства“, каже за ББЦ на српском.

То је главни извор прихода у Прешеву, које има више од 33.000 становника, али је у другом тромесечју 2025. било тек 3.923 запослених, показују подаци Републичког завода за статистику.

„Највише се живи од помоћи рођака из иностранства, а становништво се бави трговином и пољопривредом, али то није довољно“, каже председница општине Синани.

Иако више од 94 одсто становништва чине Албанци, они нису довољно заступљени у јавним институцијама, што у малом месту попут Прешева прави разлику по питању незапослености, додаје.

Док Албанци чине већину у здравственим установама, суду и комуналним фирмама, у неким институцијама попут полиције, локалног катастра, ватрогасне службе и државним предузећима њихова заступљеност је мања од половичне, показују подаци општине у које је ББЦ новинар имао увид.

Годишњи буџет општине нешто је већи од седам милиона евра и међу најмањима је у Србији.

„Већ више од деценије није увећан, а плате у јавном сектору, по наредби владе, јесу, па више од 80 одсто иде на плате и оперативне трошкове.

„За друге инвестиције не преостаје новца“, каже Синани.

Указује и на проблем пасивизације адресе пребивалишта албанског становништва, којом се „бришу из система“, наводи.

„Тиме губе право на лична документа, здравствену заштиту, право гласа и социјална примања.

„Они онда не могу да се запосле у јавним институцијама, што кочи развој целе једне генерације“, сматра Синани.

Из Министарства државне управе и локалне самоуправе су више пута негирали спровођење пасивизације места пребивалишта грађана албанске националности.

• Да ли је компјутерски алгоритам прогутао хиљаде најсиромашнијих у Србији
• Више од 122.000 деце у Србији не може да задовољи основне потребе, извештај Уницефа
• Ко је данас сиромашан у Србији: Шта кажу подаци, а шта новчаник

Прешево некад и сад

За разлику од многих младих који данас напуштају Прешево, Дритон Салију је прилику за посао у државном сектору добио пре готово четврт века.

Када је 2001. завршио факултет, „видео је смисао“ у повратку у родни град, јер је тада за лекаре попут њега било посла.

Од тада ради у Дому здравља, чији је био и директор до 2021. године, а уз приватну стоматолошку ординацију коју води може да приушти „солидан живот“, прича овај крупни човек седе браде.

Али, наглашава и да је вероватно у „пет посто&qуот; срећника у Прешеву који живе у таквим условима.

Многе колеге из Дома здравља отишле су у Немачку, где су видели „бољу перспективу&qуот;, додаје.

Срећу да каријеру проведе у државној служби у месту у којем се родио имао је и Ненад Николић, 65-годишњи Србин из Прешева, кога затичем испред капије породичне куће, покрај гомиле наслаганих дрва.

У локалном катастру радио је 38 година, а у септембру је отишао у пензију.

Од тада, како каже, „животари“.

„Супруга још ради, па некако успевамо да преживимо, али син ми је правник и нема посао, а и 61-годишњи брат ми је такође назапослен“, описује Ненад, коме се на качкету накупила пиљевина.

Питам га шта се променило претходних деценија, а он одговара примером.

„Имам кућу у центру Прешева и два локала у њој, који више до две године стоје празни, а некада су се људи грабили за њих“, прича Николић.

На питање како изгледа Прешево у септембру, када оду повратници из иностранства, Ненад уздише.

„Када увече шетам са унучицом, видим куће од три или четири спрата где гори само једно светло у приземљу - сви отишли, само старци остали“, препричава пензионер.

Затвориле су се бројне фирме из југословенског периода, а у Прешеву данас нема ни аутобуских линија, ни станице.

„Ако хоћеш до Бујановца, можеш само колима или таксијем, а то је скупо“, закључује.

Ни Салиху не види помаке набоље, због чега његова деца више не живе у Прешеву.

Старији син му је у Немачкој, где ради као медицински техничар, док је млађи кренуо очевим путем и студира стоматологију у Тирани, главном граду Албаније.

„Тешко да ће се и он вратити - или ће остати тамо, или отићи на Косово, или негде у Европу.

„Понекад се и ја покајем што сам остао, јер се ништа не 'мрда'“, признаје Дритон.

Како се Бојник бори са сиромаштвом?

Око 130 километара северније, у општини Бојник, радник са просечном платом располаже са 561 динаром више сваког месеца, а то није довољно ни за путарину између две вароши.

На путу до центра општине возим кроз неколико од тридесетак бојничких села, а непрегледна поља кукуруза и сунцокрета, понеки пластеник и уредно засејане стотине редова воћњака откривају чиме се становништво претежно бави.

За разлику од Прешева, кафићи у центру су готово празни, а тек понеко сврати у једну од три продавнице, покрај којих су смешени трг, зграда општине, основна и средња школа и вртић.

• „Можда ћу овде и да умрем“: Уместо привремено, одрасли и стари без дома годинама у прихватилишту
• Деца улице у Србији све угроженија, а за систем неухватљива
• „Живим у грчу&qуот;: Зашто се млади у Србији тешко осамостаљују од родитеља

Мало даље срећем једну од ретких пролазница, седу жену са кесом за смеће у руци, која клима главом и јавља се, како се то чини у мањим срединама.

Питам како се живи у Бојнику, на шта одмахује руком.

„Катастрофа. Пре 20 година сам постала технолошки вишак у Лесковцу и од тада радим само пољопривреду&qуот;, каже.

Њена породица гаји шљиве и вишње, али је ове године „све изгорело од суше“, додаје 53-годишња жена.

„Да муж нема посао, не знам како бисмо преживели“, тврди.

У општини са 9.315 становника, током другог тромесечја ове године било је 2.207 запослених, према званичнима подацима.

У децембру прошле године, укупно 1.446 Бојничана регистровано је као незапослено у Националној служби за запошљавање.

Већина мештана бави се пољопривредом, посебно воћарством, а обрадиво земљиште чини две трећине површине овог места, каже помоћник председника општине Бојник Бобан Петровић за ББЦ на српском.

„Постоји и неколико индустријских погона, који су направљени претходних година, две хладњаче за воће, а ускоро ће бити отворено још неколико постројења са више стотина радних места“, наводи.

Варош у Јабланичком округу већ годинама је међу најсиромашнијим у Србији, а развијеност општине је на 40 одсто републичког просека, наводи се на сајту локалне самоуправе.

То, макар досад, није подстакло Стефана Додића, 25-годишњег фотографа, да напусти родни град.

Већ више од четири године води једину фотографску радњу у општини, коју су пре више деценија отворили његови родитељи.

„Има довољно посла, јер сваке године људи праве рођендане, свадбе и друга весеља“, прича Додић.

„Може да се живи од овог посла, иако не кажем да може да се уштеди или приушти неки луксуз“, додаје.

Али, од његове радње се не издржава цела породица, пошто су му оба родитеља запослена.

„Овај посао нам је само надоградња, мислим да бисмо јако тешко живели само од овога“, сматра Стефан.

Како каже, може да приушти неке уобичајене ствари попут одласка на летовање, док је „зимовање већ луксуз“.

У Бојнику, више од 20 одсто становништва чине Роми, што је један од највећих процената у општинама у Србији.

Међу њима је много музичара, па многи Бојник називају и „градом трубе“, инструмента којим породицу издржава 18-годишњи Леонардо Аметовић.

Од музике „може да се преживи“, а у Бојнику његов бенд „има све услове“, каже он у паузи пробе у Дому културе, који им локална самоуправа уступа без надокнаде.

„Трубача има колико хоћеш и има од кога да се научи“, истиче Аметовић.

Али углавном зарађује ван Бојника, каже.

„Свирамо на доста свадби, идемо често у Ниш, а понекад и у Немачку, Швајцарску, Француску“, набраја музичар.

О одласцима и повратницима

Одлазе и други Бојничани, али се неки више не враћају, за разлику од Леонарда.

Од 1950-их, када је у општини живело више од 22.000 људи, број становника је у сталном паду, а на попису 2011. било их је 11.104.

„Од пописа до пописа губимо 10-17 одсто становника, али тренд је исти као и у целом овом региону“, каже Бобан Петровић из градске управе.

Већина мештана одлази у Ниш, Лесковац или Београд, а претходних година неки се селе и у иностранство, иако „углавном привремено“, додаје.

Тврди да локална самоуправа покушава да задржи младе бесплатним вртићима, сувенцијама за превоз, спортским садржајима и инфраструктуром.

„У претходних 10 година урађена је улична расвета у свим месним заједницама, свако село има асфалт, вода је спроведена у 70 одсто општине.

„Требало је то и раније да буде, али је важно да је урађено“, напомиње Петровић.

У супротном смеру од већине кренула је Јелена Величковић, 41-годишњакиња која је рођена и одрасла у Бојнику, али је претходне две године провела у Београду.

„Од петнаесторо људи са којима сам се дружила у детињству, данас је ту само троје или четворо“, прича за ББЦ на српском.

По занимању је економисткиња, али је у Бојнику радила више послова: била је продавачица и радила је у општини.

„Са платом у Бојнику може да се преживи ако имате најмање двоје или троје у кући који раде, јер су плате стварно мале“, каже она.

Из Београда се вратила како би помогла старом оцу и запослила се у Лесковцу, али већ после неколико недеља у родном месту наишла је на препреку.

„Мораћу да купим аутомобил, јер немамо уопште превоз до Лесковца, посебно током летњег распуста, а кад прође лето имамо једну линију ујутру и једну поподне“, каже Величковић.

Иако је везана за Бојник, даљу будућност у њему не види, додаје.

Мало више се двоуми Стефан Додић, коме је више од половине школских другова напустило општину.

„Углавном су отишли трбухом за крухом. Једноставно, већи град им нуди више могућности“, каже младић.

Поред рада у фотографској радњи, Додић студира и информационе технологије у Београду.

„Примарно пребивалиште“ му је и даље Бојник, али шансе да ће одстати и када дипломира нису велике.

„Могућност да ћу отићи је 70 одсто“, закључује.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.11.2025)