Dživdžani umiru pevajući

Bila je subota. Sam kraj aprila. Nabujalo proleće danima me kao hipnotisanog vodilo kroz život majstorskim umećem reli-vozača, trudeći se da me ne okrzne posao ili ne zakači kakva obaveza. Tog dana sam isključio opciju autopilot i uključio plejlistu na kojoj je pisalo „Dživdžan”. Muzika koja je tresla zidove – tresla je i malter kojim sam krpio pukotine nastale nakon životnih zemljotresa. Znao sam da me čeka veče rezervisano za čistu emociju, iskrene osmehe i