Dan kad je opozicija u Srbiji pobedila Slobodana Miloševića

„Ko sme da vas pogleda u oči", glasio je izborni slogan jedinstvenog kandidata ujedinjene opozicije na izborima 24. septembra 2000. godine.

Taj kandidat bio je Vojislav Koštunica, koji je, ocenila je tada udružena opozicija, bio ujedinjujući faktor, pomirljiv izbor za leve, desne, umerene i ujedno najbolja protivteža Slobodanu Miloševiću, koji je neprikosnoveno vladao Srbijom i SR Jugoslavijom više od decenije, a koga su protivnici optuživali za diktaturu, ubistva političkih neistomišljenika, ekonomski sunovrat, nemaštinu.

„Vreme je", glasio je još jedan izborni slogan opozicije, koja je posle godina manje ili više bezuspešnih pokušaja da glasačkim listićima pobedi Miloševića, okupila i građanske inicijative i organizacije.

I još optimističnije parole: „Gotov je", „Puk'o je k'o zvečka" i „Nas je više".

U nedelju 24. septembra 2000. godine održani su predsednički izbori na kojima je Milošević izgubio vlast, ali je potom odbio da prizna pobedu.

Bio je to uvod u velike demonstracije 5. oktobra koje su označile kraj Miloševićeve vladavine.

Dešavanja uoči izbora

Zapadne diplomate su posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma sa Bosnu i Hercegovinu, Miloševića proglašavale „faktorom mira i stabilnosti na Balkanu".

Ali taj status nije dugo zadržao.

U Srbiji je raslo nezadovoljstvo ljudi, pre svega, ekonomskim stanjem, ali i mnogim slučajevima nekažnjenog nasilja, nerasvetljenih ubistava, rasta kriminala, gušenja medijskih sloboda.

Jačale su građanske inicijative, a važno mesto zauzeo je studentski pokret Otpor, čiju su okosnicu činili istaknutiji članovi Studentskog protesta 1996/97.

Ti protesti su bili izazvani prekrajanjem rezultata na lokalnim izborima.

Organizacija Otpor, čiji je zaštitni znak bio logo sa stilizovanom pesnicom, okupila je mlade, studente, sindikate i Miloševiću se suprotstavljala gerilski, pre svega grafitima, plakatima i nalepnicama.

Miloševićev režim je prepoznao opasnost koja mu preti od ovog pokreta, čija je popularnost rasla i kojem su se pridružile i poznate ličnosti.

Zbog raznih gerilskih akcija, Miloševićev režim je počeo obračune sa „otporašima", koji su neretko brutalno prebijani.

Tadašnji ministar policije Vlajko Stojiljković čak je Otpor okarakterisao kao „terorističko-fašističkom organizacijom".

Na inicijativu jedne od najvećih stranaka opozicije - Srpskog pokreta obnove - koju je predvodio harizmatični književnik Vuk Drašković, 10. januara 2000. godine formirana je Demokratska opozicija Srbije (DOS).

Bila je to neočekivana koalicija 19 stranaka.

Bez obzira na političke razlike, ponekad dramatično suprotne, spajao ih je zajednički cilj - kako Miloševića svrgnuti sa vlasti.

Osnivači koalicije bili su Srpski pokret obnove sa Vukom Draškovićem, Demokratska stranka Zorana Đinđića i Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice.

Ujedinjenju opozicije prethodile su godine represije režima, rat u bivšoj Jugoslaviji, nemaština, višemesečne demonstracije građana i studenata 1996/97. godine zbog prekrajanja rezultata lokalnih izbora, bombardovanje Jugoslavije, ubistva političkih protivnika - novinara Slavka Ćuruvije i nekadašnjeg istaknutog komunističkog funkcionera Ivana Stambolića.

• Slobodan Milošević: Misterija mozga
• Peti oktobar 2000. godine: Šta se dešavalo van Beograda
• Gde su i šta rade lideri DOS-a

Izborna strategija i atentat na Draškovića

Odmah po formiranju DOS-a , čije su članice bile i stranke koje su ranije bile u Miloševićevim vladama, poput SPO i Nove demokratije Dušana Mihajlovića, vođe ovog bloka zatražile su raspisivanje izbora na svim nivoima.

Opozicija je tražila i da se otkriju počinioci zločina na Ibarskoj magistrali u jesen 1999, kada su ubijeni funkcioneri SPO, ubica novinara Slavka Ćuruvije, kao i da budu obustavljeni svi „akti državnog terora".

Od ministara spoljnih poslova EU i SAD, kada dođe do vanrednih izbora, opozicija je tražila ukidanje ili suspenziju svih sankcija, obnavljanje članstva u OEBS i povratak na Kosovo policije i vojske.

Zahtevi opozicije ponovljeni na zajedničkim mitinzima 14. aprila i 15. maja na beogradskom Trgu Republike.

Na mitingu udružene opozicije u aprilu bilo je, izveštavao je tada list Danas, više od 200.000 ljudi.

Izveštaj sa mitinga bio je naslovljen porukom vođa opozicije: „Smenimo poslednjeg diktatora".

Bilo je pojačano prisustvo policije u centru Beograda koji je nadletao helikopter.

Policija je zaustavljala i kontrolisala sve automobile koji su ulazili u Beograd, a nisu imali registarske tablice glavnog grada.

Predsednik DSS-a Vojislav Koštunica tada je rekao da je „nasilje poslednjih deset godina sve veće" i da su „demokratski izbori najbolji način da se tome stane na put".

Predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić, koji je ubijen tri godine kasnije kao premijer Srbije, imao je ovakvu poruku na tom mitingu:

„Ako i vi verujete da je ovom režimu mesto u kontejneru istorije, a da Srbija zaslužuje normalnu demokratsku vladu, pridružite nam se.

„Ako i vi verujete da lopovi treba da idu u zatvore, a ne ministarske fotelje, pridružite nam se".

• Kako je srušen Ante Marković, poslednji premijer SFR Jugoslavije
• Dan kada je Srbija bila na ivici građanskog rata
• Iz dvorana i sa trgova na društvene mreže - kakva je sudbina političkih mitinga i skupova u Srbiji

Milošević, međutim, nije pokazivao nameru da odustane.

Obračun režima sa političkim neistomišljenicima postajao je sve oštriji, pa je tako ponovo pokušan atentat na Vuka Draškovića, kada je 15. juna nepoznati napadač ispalio dva hica na lidera SPO u njegovom stanu u Budvi.

Drašković je tada ranjen, jer su mu meci okrznuli glavu.

Nesumnjivo je da je ovaj događaj sa Draškovićem dodatno ojačao opozicione simpatije u dobrom delu biračkog tela.

Početkom jula 2000, Milošević je izveo neočekivani politički manevar - promenio je Ustav, kao i izborne zakone, a izbori su raspisani za 24. septembar.

Međutim, Demokratska partija socijalista, vladajuća stranka u Crnoj Gori, nije priznala ustavne amandmane i saopštila je da neće učestvovati na izborima.

Stav partije Mila Đukanovića reflektovao se i na jedinstvo opozicije u Srbiji, pa je i Srpski pokret obnove, inicijator okupljanja opozicije, najavio bojkot izbora.

Ostatak DOS je, posle kraćeg premišljanja, odlučio da na septembarsko glasanje ipak izađe.

SPO je kasnije izašao iz koalicije, a Drašković se požalio da su bili isterani.

Kasnije se, ipak, predomislio, pa je na izbore izašao samostalno.

Lideri evropskih država izrazili su i zabrinutost zbog „motivacije koja stoji iza revizije jugoslovenskog Ustava i mogućih posledica".

„Pozivamo vladu u Beogradu da se uzdrži od svake akcije koja bi mogla doprineti daljoj eskalaciji nasilja", navedeno je u toj izjavi evropskih diplomata.

„Danas mislim da je DOS moja najveća politička greška i kajem se zbog toga. Formirao sam koaliciju DOS koja je kasnije ubila SPO.

„To se desilo 10. januara 2000, neposredno posle masakra na Ibarskoj magistrali, jer sam želeo da okupim sve snage za rušenje Slobodana Miloševića i njegovog terorističkog poretka.

„Teškom mukom sam prešao preko činjenice da nijedan lider opozicije, koje sam okupio tog 10. januara, posle četvorostrukog ubistva meni najbližih na Ibarskoj magistrali nije došao na sahranu, nije izjavio saučešće, nije me nazvao ni telefonom", ispričao je godinama kasnije Drašković za Blic.

• Branko Ružić za BBC: O protestima 1996. i danas, 'trojanskom konju' i 'nestašnom detetu' SPS-a
• Kada se sve i zbog čega išlo na vanredne izbore u Srbiji
• Izbori 1993-2003-2023: Tri decembra, tri decenije i tri različite zemlje

Predizborna atmosfera

Koristeći propagandnu mašineriju, Miloševićev režim napravio je atmosferu podele u društvu - „mi" ili „oni", „referendum za opstanak Srbije".

Opozicioni rivali su bili „instrument Zapada i NATO-a", pa stoga je bilo važno „odbraniti zemlju od izdaje", kako je to govorio istaknuti funkcioner Jugoslovenske levice (JUL) Ivan Marković, tadašnji ministar za telekomunikacije.

„Upitao je Čačane - da li će i oni dozvoliti da Velja Ilić (opozicionar) od Čačka napravi novi Avijano (Nato baza u Italiji odakle su poletali avioni koji su bombardovali SRJ) u Srbiji?", glasio je izveštaj RTS-a sa Markovićevog predizbornog govora u tom gradu.

Odgovorio je sam: „Nije moguće, neće Čačani to dozvoliti. Nije Velimir Ilić Čačak".

Državni mediji bili su udarna pesnica bračnog para Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, tadašnje predsednice stranke Jugoslovenska levica.

U udarnim televizijskim terminima emitovani su govori sa predizbornih skupova gotovo integralno.

Oštar rečnik, korišćenje svežih ožiljaka NATO bombardovanja, bili su „aduti" u govorima predstavnika tadašnjeg režima.

Mirjana Marković je na jednom predizbornom skupu govorila o vođama opozicije kao „zastupnicima nemani koja seje zlo po svetu".

„Protagonisti politike najvećeg svetskog nasilja zovu sebe imenom koji je sinonim za toleranciju i slobodu - demokrate.

„To licemerje je isto toliko veliko i strašno kao što bi bilo licemerje nazvati pre 60 godina kreatore, čuvare i ložače gasnih komora - filantropima", rekla je ona.

O opoziciji - sve najgore.

Uz neizbežne, teške optužbe o dotadašnjim „izdajama".

„Oni su podržavali razaranje Jugoslavije početkom 90-ih, podsticali rat među bivšim jugoslovenskim narodima, 1993. godine su prizivali i podržavali sankcije kad su bile najsurovije, 1999. bili su na strani NATO-a.

„A 2000. ih ispunjava mržnja zbog rezultata obnove kojima se ponosi čitav narod".

„Na ovim izborima oni su nosioci lista NATO pakta.

„Te činjenice su naravno neprijatne i teške, ali su istinite", rekla je Mirjana Marković.

• Koja li je tajna političke dugovečnosti socijalista
• Borba protiv korupcije u doba naprednjaka: Šta je urađeno od 2012. do danas
• Od Tita preko Putina do Vučića: Kako se postaje počasni građanin u Srbiji

Koštunica pobedio, Milošević ne priznaje poraz

Napadi na opoziciju su pojačavani kako su se bližili izbori 24. septembra 2000. godine, a odgovor je bio slogan ujedinjene opoizicije: „Ko sme da vas pogleda u oči? - Koštunica".

Ispostaviće se da je opozicija pogodila.

Kandidat DOS-a Vojislav Koštunica je na predsedničkim izborima dobio 2.470.304 (50,24 odsto) glasova.

Milošević je osvojio 1.826.799 glasova, odnosno 37,15 odsto.

Ali, tu nije bio kraj.

Savezna izborna komisija objavila je da Koštunica nije dobio neophodnih pedeset odsto glasova da bi pobedio u prvom krugu izbora.

Sve to je izazvalo gnev opozicije i njenih birača, koji su kulminirali masovnim demonstracijama 5. oktobra.

Četvrt veka kasnije, na vlasti u Srbiji su uglavnom oni koje je tadašnji DOS pobedio na izborima.

Pogledajte: Šta je Zoran Đinđić rekao za BBC godinu dana pre atentata

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

• Milorad Ulemek Legija - od vojnika do organizatora atentata
• Pobuna JSO: Običan protest i(li) uvod u ubistvo Zorana Đinđića
• 'Prevrnućemo nebo i zemlju': Ubistvo policijskog generala Boška Buhe - sve što treba da znate
• Šta bi bilo da nije bilo 12. marta
• Šta imaju zajedničko Milošević, Đinđić i Vučić
• Koliko su uspešna septembarska okupljanja opozicije

(BBC News, 09.24.2025)