Писац Дејтонског споразума за ББЦ: 'Сада сам и поносан и тужан'

Мастило његовог пенкала цртало је скицу краја крвавих ратова у којима се распадала Југославија у последњој деценији 20. века.

Џејмс О'Брајен био је један од кључних дипломата Сједињених Држава који је крстарио Балканом у покушајима да оконча сукобе две, па три стране у Босни и Херцеговини, потом и рат на Косову.

Као део тима Ричарда Холбрука, америчког изасланика кључног за потписивање Дејтонског споразума којим је заустављен рат у БиХ, био је један од писаца текста због кога га медији у региону и три деценије касније називају „оцем Дејтона&qуот;.

„Поносан сам на мир који је потрајао, и то је резултат рада много људи, пре свега људи у Босни.

„Тужан сам јер стране које су постигле привремено примирје користе Дејтон да остану на власти и тридесет година касније&qуот;, говори он за ББЦ на српском.

Овај правник по образовању на дипломатску велику сцену закорачио је као део тима некадашње америчке државне секретарке Мадлен Олбрајт, која је пресудно обликовала политику САД према Балкану.

На почетку каријере одиграо је једну од кључних улога у обустављању непријатељстава Бошњака и Хрвата у Херцеговини 1994, што је била увертира за Дејтонски споразум годину дана касније.

У сличној улози, али далеко мање успешан, био је у Рамбујеу, где је међународна заједница 1999. последњи пут покушала да мирно заустави рат Срба и косовских Албанаца.

У регион се често враћао и у 21. веку: био је међу првим страним дипломатама у Београду после демократских промена 5. октобра 2000, да би у администрацији доскорашњег америчког председника Џозефа Бајдена био један од кључних дипломата за Европу, са посебним задацима за немирни Балкан.

'Праволинијски, па и кроз минско поље'

Као дипломатски пензионер, О'Брајен ће се радо присетити јесени 1995, када су се у војној бази у америчком граду Дејтону одвијали кључни разговори о заустављању рата у БиХ.

Више од три године сукоба три народа, бројни злочини, крвава опсада Сарајева, кулминирали су у лето 1995. геноцидом у Сребреници, када су снаге босанских Срба убиле више од осам хиљада Бошњака.

Ричард Холбрук, као специјални изасланик тадашњег америчког председника Била Клинтона, обилазио је балканске престонице у покушају да све стране приволи за исти сто.

У томе је успео 1. новембра, када је у војну базу у Охају на три недеље закључао Слободана Милошевића, Фрању Туђмана и Алију Изетбеговића, лидере Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине, све док нису изашли са договором о крају рата.

„За Дејтон, одговорност је била кључна ствар: лидери босанских Срба се нису налазили за преговарачким столом, већ су потписали документ којим су рекли да ће одлуке у њихово име доносити Милошевић.

„Људи који су чинили злочине у рату чиниће све да до мира не дође&qуот;, објашњава О'Брајен, чији је непосредни задатак био текст споразума који је и данас на снази.

Без контакта са спољним светом и далеко од очију јавности, уз америчко вођство, али и присуство европских делегација и руског тима, О'Брајен нема дилему да је кључну улогу одиграо Ричард Холбрук.

„Често смо Холбрук и ја радили до касно у соби која је служила као амерички штаб, а он је у паузама играо неку обичну, старинску компјутерску игрицу где се крећете кроз невидљиви лавиринт који је заправо минско поље.

„Он би свако јутро имао најбољи резултат, да бих га ја једном видео како у сваком покушају иде само праволинијски напред, ка циљу - често је страдао, али понекад је и стизао до краја&qуот;, испричао је током дебате Немачког савета за међународне односе (ДГАП) о 30-годишњици Дејтона.

Погледајте видео: Дејтонски споразум 30 година касније - усхићење и изневерена очекивања

Као један од писаца текста који је зауставио рат, али и дао устав Босни и Херцеговини, О'Брајен каже да жали за само једном ствари: компромисима у фото финишу преговора.

„Дејтон је био много једноставнији до самог краја, са много мање права на вето и много мање колективних тела.

„Стране су инсистирале на променама у последњим данима и увек сам се питао да ли је требало то да дозволимо: сви су желели увођење неких нових функција и одређивање која етничка група треба да их добија.&qуот;

Без већих дилема, и данас ће рећи да је модел дејтонских преговора био добар: изолација преговарача данас би била тежа, али би је он препоручио у извесним случајевима.

„Проблем је што се, кад изолујете људе од њихових заједница, празнина у информацијама често попуњава теоријама завере и митовима који стоје на путу миру&qуот;, упозорава.

Ипак, успешни модел из Дејтона није дао резултат само четири године касније.

У сукобима Срба и косовских Албанаца, О'Брајен је покушао да посредује и кроз честе доласке у Београд током 1998, па је на финалним мировним преговорима у Рамбујеу у марту 1999. поново наоштрио пенкало.

Написани споразум званични Београд је одбио, косовски Албанци прихватили, па је сукоб окончан НАТО бомбардовањем Југославије.

„У Босни, Милошевић је видео Радована Караџића и остале као директну претњу њему, да га њихови националистички захтеви вуку сувише у десно, па је био спреман да прави више компромиса него босански Срби.

„На Косову је био потпуно невољан да прави такве компромисе&qуот;, објашњава О'Брајен.

• Јесу ли данас могући преговори попут оних у Дејтону
• Дејтонски споразум окончао рат у Босни, па прерастао у 'лудачку кошуљу'
• Дејтон, 25 година касније: „Шта ми значи примирје када сам изгубио целу породицу“

Разочарање и одговорност

Готово три деценије касније, О'Брајен се вратио у земљу чији је оквир стварао: као шеф одсека за Европу америчког Стејт департмента 2023. и 2024. доспео је под светло балканских рефлектора.

„Мислио сам да ће промене и увођење европских закона и стандарда, као и нестрпљење и жеља људи у Босни, националистичке политичаре склонити са сцене.

„У Босни постоји невероватна демократија на локалном и кантоналном нивоу, али на врху се ове националистичке групе држе позиција и то ме разочарава, а осећам и сопствену одговорност.&qуот;

У фебруару 2024. у Сарајеву је одржао говор који ће и данас, када га подсетим, са осмехом описати као једну од ретких анализа учинка Дејтонског споразума.

Без устезања говорио је о Босни и Херцеговини као јединственој држави, непостојању права у Дејтонском споразуму на отцепљење ентитета, имовини која припада највишем нивоу државе.

Поименце је поменуо Бакира Изетбеговића, лидера бошњачке Странке демократске акције, Драгана Човића, председника Хрватске демократске заједнице у БиХ, Милорада Додика, тада председника Републике Српске, као оне који користе јавна средства за националистичке политике и преливају новац људи у сопствене џепове.

Неће се О'Брајен данас успротивити тврдњи да је пре 30 година управо Додик био нада америчке политике на Балкану - гласно ће се насмејати када га суочим са популарном тврдњом да сте „ви (Американци) довели Додика на власт&qуот;.

„Милорад Додик је рационалан играч: он је био реформатор када је у Републици Српској било простора да се буде реформатор.

„Онда је међународна заједница променила правила гласања, па је његово бирачко тело постало 90 одсто српско, тако да је имао гласаче који одговарају националистичким порукама - и онда је почео њима да се обраћа.&qуот;

О'Брајен слично сагледава и Додиков договор са актуелном администрацијом Доналда Трампа по коме су му укинуте санкције, а Република Српска заузврат повукла све одлуке које нарушавају правни систем БиХ.

„Не знам какав договор је склопио, али очигледно тражи нови простор - а ја мислим да му је место на клупи за резервне играче, не у игри.&qуот;

Поправљање или замена

Иако је Дејтонски споразум често означен као главни кривац за компликовану реалност БиХ, један од његових аутора нема дилему где лежи одговорност.

„Није политички систем који је настао на Дејтону тај који нуди погодности, већ су политичари ти који најбоље користе те погодности.&qуот;

О'Брајен ће зато без оклевања рећи да Дејтон није потребно у потпуности заменити, већ - поправити.

„Постоје бројне опције за то у уставу, а најважнија је да се примени европски Закон о људским правима и промене правила тако да сваки грађанин БиХ може да се кандидује за било коју позицију.

„Неопходно је увести европске стандарде и у друге области, попут јавних набавки, јер су сада многи од тих токова у рукама политичких странака.&qуот;

Амерички дипломата додаје и да изворни споразум у неким областима никада није примењен.

„Дејтон предвиђа да постоји један премијер на челу Савета министара и да је та особа одговорна за све делове извршне власти.

„Ипак, то никад није до краја спроведено јер је југоносталгична политичка култура увек доводила до колективног одлучивања и дала значај трочланом Председништву - а оно у реалности не би требало да има велику снагу, већ церемонијалну улогу.&qуот;

• Босна и Херцеговина: Да ли је Дејтонски споразум кочница
• Годишњица непоновљивог краја рата

Да Европљани заузму чврст и јединствен став

Десет дана пре него што је званично почео последњи дипломатски мандат О'Брајена, у септембру 2023. године, у нападу групе косовских Срба убијен је један косовски полицајац, а оружани обрачун код манастира Бањска који је уследио из корена је променио стање на северу Косова.

Две године касније, О'Брајен ће управо север Косова узети као пример позитивне промене у којој је створен простор за деловање, како он каже „нових, младих људи&qуот;.

Ипак, свестан је да су промене на Балкану понекад спорије и јер на Западу не постоји јединствени приступ решавању проблема.

„Проблем на Балкану је да свака страна увек има свог заштитника - често једног или два у Европи, Сједињене Државе понекад мењају стране.

„Али у овом случају је на Европљанима да заузму чврст и заједнички став&qуот;, сматра О'Брајен, који од доласка Трампа на власт не само да није део званичне америчке политике, већ и отворено критикује позиције Вашингтона.

Наде полаже у процес европских интеграција које би, уз економске реформе за које каже да их „посебно воли&qуот;, могле да реше нека отворена балканска питања.

„Веома је добро да се Албанија и Црна Гора крећу ка чланству у Евроспкој унији и да су награђене за напоре, а за друге, па и Босну, то је мотив да се има шта достићи.

„Надам се да би то могло да подстакне и Србију да изгради унутрашњу коалицију за реформе које су неопходне да би се кретало напред&qуот;, каже О'Брајен.

Погледајте видео: Како се сећамо Дејтона

Седамнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• „Мењање граница на Балкану - пут у бескрајне ратове&qуот;
• Кад је заиста почео рат у Босни и Херцеговини
• Дејтон, 25 година касније: „Шта ми значи примирје када сам изгубио целу породицу“
• Како је „Заједнички напор&qуот; донео мир у Босну и Херцеговину
• Косово: Приче родитеља који су изгубили децу током сукоба

(ББЦ Невс, 11.28.2025)