Oproštajno pismo dečaka koji su odrasli uz "Nebesku udicu"
Noizz 09.02.2018 | Noizz.rs
Vraćam se pre nekoliko meseci sa posla, prelazim semafor i prolazim gradske kafiće, ispred mene izleće Glogovac. Nosi kožnu crnu jaknu i penje se na motor. Kreće da stavlja kacigu i ja mahinalno viknem "Ćao, Kajo!". On se okreće, krivi mu se obraz taman toliko da vidim da mu je drago dok razmenjujemo pogled u milisekundi, pali motor, i odlazi.
Polumrtvi i poprilično izmučeni, pregurali smo nekako tu '99. Kako to obično biva, uvek se nadaš sutra će biti bolje, najgore je prošlo. Dovukli smo se do 2000-te i opet je bilo isto, samo nije bilo bombi. Verovatno sam imao sreću da o tome previše ne razmišljam, moji su se dosta cimali da brata i mene izoluju od tih sranja. Ali samo do aprila 2000. kada mi se vratilo sve. Izašla je "Nebeska udica". Imali smo stari Sonijev televizor sa nekoliko
Dodaj Naslovi.net kao Google izvor
