Oproštajno pismo dečaka koji su odrasli uz "Nebesku udicu"
Noizz 09.02.2018 | Noizz.rs
Vraćam se pre nekoliko meseci sa posla, prelazim semafor i prolazim gradske kafiće, ispred mene izleće Glogovac. Nosi kožnu crnu jaknu i penje se na motor. Kreće da stavlja kacigu i ja mahinalno viknem "Ćao, Kajo!". On se okreće, krivi mu se obraz taman toliko da vidim da mu je drago dok razmenjujemo pogled u milisekundi, pali motor, i odlazi.
Polumrtvi i poprilično izmučeni, pregurali smo nekako tu '99. Kako to obično biva, uvek se nadaš sutra će biti bolje, najgore je prošlo. Dovukli smo se do 2000-te i opet je bilo isto, samo nije bilo bombi. Verovatno sam imao sreću da o tome previše ne razmišljam, moji su se dosta cimali da brata i mene izoluju od tih sranja. Ali samo do aprila 2000. kada mi se vratilo sve. Izašla je "Nebeska udica". Imali smo stari Sonijev televizor sa nekoliko
