Izložba „Razgovori": Kako deca vide sebe, druge i društvo u kome žive

Teško je zamisliti vršnjake iz Srbije, Rusije, Azerbejdžana, Irana, Izraela i Austrije da se sretnu na jednom mestu i razgovaraju o tome šta ih čini srećnim, šta ih plaši, o čemu sanjaju ili šta je bog.

Upravo to se dešava na izložbi „Razgovori" (Conversations) umetnika Dejana Kaludjerovića, koja je otvorena u Beču u nedavno renoviranom Velt muzeju.

Izložbu čini audio instalacija razgovora na različite teme koje je umetnik vodio s decom, kao i vizuelni deo koga predstavljaju popularne dečije igrice (klikeri, igralište s peskom, školice...).

Kaludjerović, koji živi i radi u Beču od 2004. godine, započeo je ovaj projekat tokom rezidencijalnog boravka u Vladikavkazu u Severnoj Osetiji 2013. godine.

Zanimalo ga je da kroz razgovore s decom sazna nešto o društvu u kome se našao.

U radu učestvuje šestoro ili sedmoro dece, uzrasta od sedam do deset godina, jer je to period u kome „deca nemaju visok stepen samocenzure", već govore ono što osećaju.

Takođe, još nisu prošla proces indvidualizacije i najčešće ponavljaju ono što su čula u porodici ili na televiziji.

„Deca su na neki način lakmus test društva", kaže Kaludjerović za BBC.

Na neki način polazište za ovaj projekat je bila popularna dečija serija „Kocka, kocka, kockica", gde glumac Branko Milićević Kockica odlazi u vrtić i s decom razgovara na različite teme.

Nostalgija na Marsu

Generacija 1999: Čudo od deteta, 19 godina kasnije

Kako teče razgovor?

Iako zemlje u kojima se projekat odvija imaju imaju problematičnu sadašnjost ili prošlost, Kaludjerović nije unapred znao da će raditi na baš tim mestima.

Pošto je projekat zahtevan, jer je neophodno pronaći decu koja žele da učestvuju, a zatim ih snimiti i to kasnije izmontirati, on je realizovan tamo gde su institucije bile zainteresovane.

Sem Beča i Beograda, u kojima je živeo, umetnik je u svakom od gradova (Vladikavkaz, Baku, Teheran i Jerusalim) proveo najmanje mesec dana.

Bez obzira na to gde radi ovaj projekat, Kaludjerović se drži nekoliko pravila - deca moraju sama da žele da učestvuju u razgovoru, treba da dolaze iz različitih porodica (neka pripadaju radničkoj klasi, drugi su deca iz porodica intelektualaca, neka su doseljenici...) i ne postoje tačni i netačni odgovori.

Većina pitanja su ista za sve sredine, ali bi uvek dodao ono što je karakteristično za to mesto - na primer, deca u Srbiji su odgovarala na pitanja o Romima.

Svaki od rezidencijalnih boravaka se završio izložbom, na kojoj bi bio prikazan završni razgovor. U stvarnosti se on nije desio, jer je Kaludjerović razgovarao s decom sam. „Kada bi razgovarali svi zajedno, uvek bi neko dominirao", rekao je.

Dodao je da se „takvi razgovori i ne dešavaju u stvarnom životu", pošto je na primer u Beču razgovarao s dečkom, čiji su roditelji poreklom iz bivše Jugoslavije i rade u supermarketu, kao i devojčicom iz aristokratske porodice.

Dečije igre

Igrice koje su deo svih izložbi predstavljaju utisak umetnika o mestu na kom je boravio, bez obzira da li tu proveo više vremena ili ne.

Na izložbi u Vladikavkazu na staroj školskoj tabli nacrtane su školice, jer je ovaj grad veoma blizu Beslana, gde je izvršen teroristički napad u školi 2004, u kome su većinu žrtava činila deca.

U Beogradu je na izložbi bio predstavljen krug od 30777 klikera.

„Ne zato što su klikeri najpopularniji, već sam pokušao da predstavim svoj odnos prema ovom društvu.

To je krug na podu koji reflektuje svetlo, u drugom smislu to je začarani krug u kojem se ovo društvo kreće, a koje nije u stanju da reflektuje svoju blisku prošlost."

Tokom boravka u Jerusalimu primetio je da se deca igraju na površini skloništa od bombardovanja, kojih ima puno, da voze skejt preko njih i da crtaju grafite. Zato je iskoristio model ovih građevina i na svojoj izložbi.

Slučaj Azerbejdžan -„Ko te je poslao?"

Njegov rad je izazvao probleme u Azerbejdžanu, gde boravio mesec dana na poziv Jarata - centra za savremenu umetnost u Bakuu.

Iako se čini da ova zemlja, bogata naftom, želi da se promoviše kao moderna, proevropska država, Kaludjerovićev utisak je da je to „na površini".

„Ovaj centar je osnovala nećaka predsednika, članica porodice Alijev. Finansijski su oni pokrili sve, ali nisu želeli da se bave samim radom."

Umesto kod osobe koja se bavi montažom zvuka, Kaludjerovića su poslali kod grafičkog dizajnera. Iako je tražio da deca budu iz različitih porodica, prvi izbor institucije su činila samo deca iz više klase koja pričaju ruski.

Na kraju ga je tehnički direktor Jarata pozvao na razgovor i pitao: „Ko je tebe poslao?", iako ga je sama institucija pozvala nakon konkursa.

„Kao da sam bio u KGB-u na ispitivanju", kaže uz osmeh.

„Posle sam čuo da su oni imaju dosta problema s tim radom, jer jedna devojčica na pitanje 'O čemu sanjaš?' kaže 'Sanjam da postanem predsednica Azerbejdžana, pa da promenim zakon i postanem kraljica i da me moja kćerka nasledi'."

Pošto u Azerbejdžanu pored jezika azeri i ruskog, kojim pričaju pripadnici elite, manjina govori jezikom lezgi, vizuelni deo čin zid napravljen od alfabet kocki.

Iran predstavlja igralište s peskom, jer je autor doživeo ovu zemlju kao slobodno, pomalo poetčno društvo, koje je zarobljeno u jednoj vrsti okvira.

Šta deca govore?

Deci se ne postavljaju direktna politička pitanja, ali njihovi odgovori u velikoj meri održavaju šta se dešava u konkretnom društvu.

U Izraelu je prisutna militantnost društva i religije, koliko god da dete dolazi iz otvorene porodice, koliko god da ono smatra da rat nije rešenje, uvek postoji doza opravdanja za to što se dešava, jer se time čuva tradicija, to jest mogućnost Izraelaca da ostanu na tom prostoru, kaže Kaludjerović.

Dok je boravio u Jerusalimu intervjuisao je palestinsko dete koje živi u tom gradu, ali pokušaj da uradi isto s detetom iz Palestine nije uspeo jer je dete zaustavljeno na kontrolnom punktu.

Deo projekta, koji se odvija u Beogradu, sniman je 2014. godine. Uprkos homofobnoj retorici prisutnoj u javnom prostoru („neka to rade u svoja četiri zida"), Kaludjerovića su iznenadili odgovori dece.

Među pitanjima su i ona koje se odnose na to šta rade dečaci/devojčice, pa jedna devojčica kaže „imamo u razredu jednu devojčicu koja liči na dečaka" ili neko drugi priča o dečaku „koji hoda kao devojčica, maže nokte, traži od mame da mu nadogradi kosu", ali zaključak je da su takva deca drugačija i da je to sasvim u redu.

„Često se tek kasnije takvo mišljenje promeni", zaključuje Kaludjerović.

Austrija se smatra najstabilnijom zemljom od svih u kojima je radio projekat. Ali uticaj migrantske krize je neizbežan, pa na pitanje ko su stranci, jedno dete kaže da su to ljudi koji su došli da nam oduzmu posao.

Dečak, iz advokatske porodice u Beču, na pitanje šta je novac odgovorio je da nam je on potreban da bismo platili porez, da ako je neko koga poznajemo u zatvoru da platimo da izađe i da kupimo hranu da bismo jeli.

Od mini-Gagarina do nevidljivog Vorhola

Da li najtužnije pesme pobeđuju na Evroviziji

Ko je Dejan Kaludjerović

• Kaludjerović je rođen u Beogradu, gde je završio Fakultet likovnih umetnosti
• Od 2004. živi u Beču
• U svojim radovima se bavi odnosom detinjstva i potrošačkog društva, kao i načinima na koji se formira identitet
• Do sada je izlagao samostalno ili na grupnim izložbama u Evropi, Americi, Australiji i Aziji
• Izložba „Razgovori" je njegov najzahtevniji projekat do sada
• Zvanično je promenio svoje prezime kako bi i na drugim jezicima bilo napisano isto - sa „dj", odnosno Kaludjerović umesto Kaluđerović

Gde dalje?

„Razgovori" će Kaludjerovića dalje odvesti na Kosovo, zatim u Tiranu, Ljubljanu i Berlin, a možda i Havanu.

Očekuje da će uticaj roditelja na tok projekta jačati kako se bude kretao ka zapadu, jer su mu tek u Austriji roditelji tražili da imaju pristup snimljenom materijalu.

Voleo bi da ga projekat odvede u Ameriku, ali mu se čini da zbog različitih kontrola koje postoje u ovom društvu kada se radi s decom, to biti jako teško.

Kad se jednog dana projekat završi biće objavljena knjiga sa svim razgovorima i crtežima koje je radio na osnovu njih.

Kaže da bi ovaj projekat mogao da traje pet ili deset godina, koliko god ga bude držao optimizam.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 06.29.2018)