Изложба „Разговори": Како деца виде себе, друге и друштво у коме живе

Тешко је замислити вршњаке из Србије, Русије, Азербејџана, Ирана, Израела и Аустрије да се сретну на једном месту и разговарају о томе шта их чини срећним, шта их плаши, о чему сањају или шта је бог.

Управо то се дешава на изложби „Разговори&qуот; (Цонверсатионс) уметника Дејана Калудјеровића, која је отворена у Бечу у недавно реновираном Велт музеју.

Изложбу чини аудио инсталација разговора на различите теме које је уметник водио с децом, као и визуелни део кога представљају популарне дечије игрице (кликери, игралиште с песком, школице...).

Калудјеровић, који живи и ради у Бечу од 2004. године, започео је овај пројекат током резиденцијалног боравка у Владикавказу у Северној Осетији 2013. године.

Занимало га је да кроз разговоре с децом сазна нешто о друштву у коме се нашао.

У раду учествује шесторо или седморо деце, узраста од седам до десет година, јер је то период у коме „деца немају висок степен самоцензуре&qуот;, већ говоре оно што осећају.

Такође, још нису прошла процес индвидуализације и најчешће понављају оно што су чула у породици или на телевизији.

„Деца су на неки начин лакмус тест друштва&qуот;, каже Калудјеровић за ББЦ.

На неки начин полазиште за овај пројекат је била популарна дечија серија „Коцка, коцка, коцкица&qуот;, где глумац Бранко Милићевић Коцкица одлази у вртић и с децом разговара на различите теме.

Носталгија на Марсу

Генерација 1999: Чудо од детета, 19 година касније

Како тече разговор?

Иако земље у којима се пројекат одвија имају имају проблематичну садашњост или прошлост, Калудјеровић није унапред знао да ће радити на баш тим местима.

Пошто је пројекат захтеван, јер је неопходно пронаћи децу која желе да учествују, а затим их снимити и то касније измонтирати, он је реализован тамо где су институције биле заинтересоване.

Сем Беча и Београда, у којима је живео, уметник је у сваком од градова (Владикавказ, Баку, Техеран и Јерусалим) провео најмање месец дана.

Без обзира на то где ради овај пројекат, Калудјеровић се држи неколико правила - деца морају сама да желе да учествују у разговору, треба да долазе из различитих породица (нека припадају радничкој класи, други су деца из породица интелектуалаца, нека су досељеници...) и не постоје тачни и нетачни одговори.

Већина питања су иста за све средине, али би увек додао оно што је карактеристично за то место - на пример, деца у Србији су одговарала на питања о Ромима.

Сваки од резиденцијалних боравака се завршио изложбом, на којој би био приказан завршни разговор. У стварности се он није десио, јер је Калудјеровић разговарао с децом сам. „Када би разговарали сви заједно, увек би неко доминирао&qуот;, рекао је.

Додао је да се „такви разговори и не дешавају у стварном животу&qуот;, пошто је на пример у Бечу разговарао с дечком, чији су родитељи пореклом из бивше Југославије и раде у супермаркету, као и девојчицом из аристократске породице.

Дечије игре

Игрице које су део свих изложби представљају утисак уметника о месту на ком је боравио, без обзира да ли ту провео више времена или не.

На изложби у Владикавказу на старој школској табли нацртане су школице, јер је овај град веома близу Беслана, где је извршен терористички напад у школи 2004, у коме су већину жртава чинила деца.

У Београду је на изложби био представљен круг од 30777 кликера.

„Не зато што су кликери најпопуларнији, већ сам покушао да представим свој однос према овом друштву.

То је круг на поду који рефлектује светло, у другом смислу то је зачарани круг у којем се ово друштво креће, а које није у стању да рефлектује своју блиску прошлост.&qуот;

Током боравка у Јерусалиму приметио је да се деца играју на површини склоништа од бомбардовања, којих има пуно, да возе скејт преко њих и да цртају графите. Зато је искористио модел ових грађевина и на својој изложби.

Случај Азербејџан -„Ко те је послао?&qуот;

Његов рад је изазвао проблеме у Азербејџану, где боравио месец дана на позив Јарата - центра за савремену уметност у Бакуу.

Иако се чини да ова земља, богата нафтом, жели да се промовише као модерна, проевропска држава, Калудјеровићев утисак је да је то „на површини&qуот;.

„Овај центар је основала нећака председника, чланица породице Алијев. Финансијски су они покрили све, али нису желели да се баве самим радом.&qуот;

Уместо код особе која се бави монтажом звука, Калудјеровића су послали код графичког дизајнера. Иако је тражио да деца буду из различитих породица, први избор институције су чинила само деца из више класе која причају руски.

На крају га је технички директор Јарата позвао на разговор и питао: „Ко је тебе послао?&qуот;, иако га је сама институција позвала након конкурса.

„Као да сам био у КГБ-у на испитивању&qуот;, каже уз осмех.

„После сам чуо да су они имају доста проблема с тим радом, јер једна девојчица на питање 'О чему сањаш?' каже 'Сањам да постанем председница Азербејџана, па да променим закон и постанем краљица и да ме моја кћерка наследи'.&qуот;

Пошто у Азербејџану поред језика азери и руског, којим причају припадници елите, мањина говори језиком лезги, визуелни део чин зид направљен од алфабет коцки.

Иран представља игралиште с песком, јер је аутор доживео ову земљу као слободно, помало поетчно друштво, које је заробљено у једној врсти оквира.

Шта деца говоре?

Деци се не постављају директна политичка питања, али њихови одговори у великој мери одржавају шта се дешава у конкретном друштву.

У Израелу је присутна милитантност друштва и религије, колико год да дете долази из отворене породице, колико год да оно сматра да рат није решење, увек постоји доза оправдања за то што се дешава, јер се тиме чува традиција, то јест могућност Израелаца да остану на том простору, каже Калудјеровић.

Док је боравио у Јерусалиму интервјуисао је палестинско дете које живи у том граду, али покушај да уради исто с дететом из Палестине није успео јер је дете заустављено на контролном пункту.

Део пројекта, који се одвија у Београду, сниман је 2014. године. Упркос хомофобној реторици присутној у јавном простору („нека то раде у своја четири зида&qуот;), Калудјеровића су изненадили одговори деце.

Међу питањима су и она које се односе на то шта раде дечаци/девојчице, па једна девојчица каже „имамо у разреду једну девојчицу која личи на дечака&qуот; или неко други прича о дечаку „који хода као девојчица, маже нокте, тражи од маме да му надогради косу&qуот;, али закључак је да су таква деца другачија и да је то сасвим у реду.

„Често се тек касније такво мишљење промени&qуот;, закључује Калудјеровић.

Аустрија се сматра најстабилнијом земљом од свих у којима је радио пројекат. Али утицај мигрантске кризе је неизбежан, па на питање ко су странци, једно дете каже да су то људи који су дошли да нам одузму посао.

Дечак, из адвокатске породице у Бечу, на питање шта је новац одговорио је да нам је он потребан да бисмо платили порез, да ако је неко кога познајемо у затвору да платимо да изађе и да купимо храну да бисмо јели.

Од мини-Гагарина до невидљивог Ворхола

Да ли најтужније песме побеђују на Евровизији

Ко је Дејан Калудјеровић

• Калудјеровић је рођен у Београду, где је завршио Факултет ликовних уметности
• Од 2004. живи у Бечу
• У својим радовима се бави односом детињства и потрошачког друштва, као и начинима на који се формира идентитет
• До сада је излагао самостално или на групним изложбама у Европи, Америци, Аустралији и Азији
• Изложба „Разговори&qуот; је његов најзахтевнији пројекат до сада
• Званично је променио своје презиме како би и на другим језицима било написано исто - са „дј&qуот;, односно Калудјеровић уместо Калуђеровић

Где даље?

„Разговори&qуот; ће Калудјеровића даље одвести на Косово, затим у Тирану, Љубљану и Берлин, а можда и Хавану.

Очекује да ће утицај родитеља на ток пројекта јачати како се буде кретао ка западу, јер су му тек у Аустрији родитељи тражили да имају приступ снимљеном материјалу.

Волео би да га пројекат одведе у Америку, али му се чини да због различитих контрола које постоје у овом друштву када се ради с децом, то бити јако тешко.

Кад се једног дана пројекат заврши биће објављена књига са свим разговорима и цртежима које је радио на основу њих.

Каже да би овај пројекат могао да траје пет или десет година, колико год га буде држао оптимизам.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.29.2018)