Километрима против премештања железничке станице и до права радника

Небојши Дуканцу су била потребна четири дана 2017. да пешке стигне од Ужица до Београда. Годину дана касније, пешачио је краћу маршруту, али са истим циљем - да подсети послодавце да и радници имају права.

Три пута краћу маршруту ове године завршио је без жуљева.

Запутио се до Прељине да обележи годину дана од пешачења до Београда, али и да, како каже, да подршку свима онима који се противе измештању Главне железничке станице из центра Београда.

Протест и годишњица

Измештање железничке станице ван центра града највећи проблем створиће најпре људима који живе ван Београда, а онда и онима у њему, сматра он.

Последњи воз са Главне железничке станице у Београду кренуо је последњег дана јуна 2018. за Будимпешту.

Овај воз, као и сваки следећи, враћа се у главни град Србије, али на сасвим друго место: на станицу Београд Центар у Прокопу.

Није било разумевања за чланове Удружења љубитеља железнице који су због премештања Главне железничке станице са протестима почели још у марту.

Три месеца касније, једна од ствари које недостају грађанима на новој станици Прокоп је недостатак градског превоза. Иста ствар брине и Дуканаца.

„До сада смо из других градова возом долазили до центра града и није нам био потребан превоз да стигнемо до Славије, Немањине. Свуда стигнеш пешака, обавиш шта имаш и вратиш се на железничку. Сада ћемо морати да кренемо данас, да би сутра завршили неки посао&qуот;.

Дуканац на то додаје и кашњење возова.

„Закасните у доласку сат и по, онда вам је још толико потребно да стигнете тамо где сте наумили у Београду, и сачекајте да се аутобуска станица измести на Нови Београд, па замислите кад сав тај народ уђе у градски превоз&qуот;.

И док из Железница Србије тврде да ће Београд добити &qуот;савремено саобраћајно-пословну зграду&qуот;, измештање железничке станице критиковала је и председник Академија архитектуре Србије Бојан Ковачевић. Он је медијима рекао да измештање станице види као део процеса који је назвао „силовањем&qуот; због пројекта Београд на води.

Измештање станице ослободиће простор за &qуот;силазак Београда на реке&qуот;, који је започео пројектом Београд на води.

Ниш и Пожега: „Чувари ватре&qуот;

Блокада путева: Трећи дан, и даље без решења

Када је постао стипендиста Железнице у систему радничког самоуправљања, Дуканац није ни сањаао да ће 39 година касније морати да пешачи 200 километара да би скренуо пажњу послодаваца на себе.

Жуљевима до законског радног времена

Председник Синдиката машиновођа „Слога - Србија карго&qуот; у јулу 2017. године спаковао је шаторско крило и основне потрепштине у ранац и запутио се из Ужица ка Београду.

Иако су медији пренели да је, након што је стигао у главни град, одбио да се састане са послодавцима, Дуканац објашњава да то није тако.

Он пешачење дуго 200 километара сматра успешним.

„Било је разноразних нетачних података - да су ме позвали, а нисам се појавио, што је апсурдно јер има снимака на којима се видим да сам ту, пред Управном зградом&qуот;, каже.

Може ли гориво да буде јефтиније

Воз у Јапану кренуо пар секунди раније

Дуканац се сећа да му је, након 96 сати пешачења и само шест сати сна, портир у Управној здради рекао да не може да га прими.

Није се изненадио, јер је за та четири дана схватио да „са послодавцима није на истој страни&qуот;.

„Ниједног момента ми нико од њих није упутио позив да престанем са пешачењем и то ми је само давало још већу вољу и снагу да стигнем до Београда&qуот;.

Ипак, разговарали су неколико дана касније. Дуканац каже да пешачење није било узалудно, не само због тога што је успео да стигне неповређен и у задатом временском року, већ и због тога што је успео да се избори за део захтева које је поставио послодавцима.

Радно (не)време

Дуканац каже да је тада успео да се договори са надређенима у вези са прековременим радом и „сведе прековремене сате на законске оквире&qуот;.

Посао машиновође је специфичан, каже.

„Иако је безбедност на првом месту, тешко је овај посао ставити у временске оквире, јер увек имамо неки поремећај у саобраћају, од непланираних ванредних ситуација изазваних временом до кварова&qуот;.

Један од већих проблема било је неплаћено време које су машиновође трошиле када би смену, уместо у планираном, завршили у неком потпуно другом месту у Србији.

„Планирано је да смену имате у једном граду, али се често, због кварова на возу или квара на систему сигнализације, та смена деси негде другде, а то траје сатима&qуот;.

Услови данас јесу бољи, али недовољно добри да Дуканац поново не стави ранац на леђа и крене. Овог пута, од Краљева до Прељине.

Наставак борбе

„Ако се бориш за раднике, увек си суочен са угроженим правима&qуот;, каже Дуканац.

Након што је завршио пешачење до Прељине, састао се са руководиоцима - конкретних резултата нема, али има &qуот;размевања&qуот;.

Синдикат на чијем је челу се, каже, бори за регулисања социјалних права и социјалну једнакост.

„Системи у коме данас живимо, а који је проистекао из оног раније, јесте систем у коме сви брину о увећању капитала, а нико о појединцу&qуот;.

Тог некадашњег система, од пре трдесетак година, сећа се са носталгијом и радне услове на пругама тада и сада не жели да упоређује.

„Данас се крећемо просечном брзином од 30 километара на сат. Моја претпоставка је да је пре тридесет година просек био 70. Начин на који су одржаване пруге тада и како се одржавају сада се не може поредити&qуот;.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.05.2018)