Трагом суза наше деце
Ноизз 04.01.2019 | Ноизз.рс
"Кад сам био мали, мој живот је бедан био. А кад сам порасо, и бедноћа је порасла". Ово су речи дечака од 16 година које је седамдесетих година прошлог века записао један психолог, уз следећу белешку: "О оцу не жели да разговара. Каже: оставио ме је кад сам имао 3 месеца, јебем му душу његову".
А онда мук. Јер какав коментар може да буде прикладан? Да цитирам Достојевског, чија ми реченица одзвања у глави? "Децу волите нарочито, јер она су безгрешна као анђели и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете…" Кад прочитате само неколико страница књиге "Поздрави неког" у којој су психолози Весна Огњеновић и Будимир Нешић сабрали сведочанства деце
